Кијевско наследство
Иако је „очевинско“ право
утврђено на сабору у Љубечу, које је могло премостити пут до кијевског престола
Свјатополковом сину Јарославу, али у овом случају није било тако. Схватајући
расположење међу кнежевима и грађанима, Јарослав чак није ни покушао да се
домогне кијевскаг престола. Сами су кијевљани, које је тако насекирао
Свјатополк; послали делегацију код Мономаха са предлогом да седне на кијивски
престо. Мономах није одмах прихватио предлог, али је после кратког колебања
прихватио. Његова популарност као хероја противполовачких похода и коначно
снага приморала је да ћуте чак и они, који су имали чак и веће претензије за
Кијев. Ћутали су Свјатополковичи, нису се јављали ни Свјатославичи, који су
имали лошу славу као половачки савезници.
Мономах је ушао у Кијев
петог дана после смрти Свјатополка. Њему у сусрет је изашао митрополит Никифор
са епископима и свим кијевљанима и „сви су били задовољни и комешање је
утихло“.
Незадовољни су били само
они, који су се сматрали оштећеним. Најљући је био Јарослав Свјатополкович,
који је владао у Волињу. Мономах се од њега осигурао савезом са његовим
комшијама. Свог сина Романа оженио је ћерком Володара Ростиславича а своју
ћерку Агафију удао за городенског кнеза Всеволода Давидовича. Мономах је
истовремено закључио савез са Свјатославичима, што му је утврдило мир и
осигурало пред могућим наступима Јарослава.
Али до борбе са Јарославом
Свјатополкович је ипак дошло. Не знамо директан разлог али видимо Јарослава
опкољеног у Володимиру како се предаје Мономаховим снагама. Истина да та
предаја није била искрена и да је непосредно после ње Јарослав наставио борбу
против Мономаха. Јарослав за то зове у помоћ мађаре а потом и пољаке, а док се
они нису одлучили на било шта, Мономах је заузео Волињ и предао је свом сину
Роману. После његове смрти Волињ је задржао други Мономахович Андрија.
Смрт Јарослава
Јарополковича
Колико гад се Мономах осећао
јаким, Јарослав Јарополкович се није осећао пораженим. Одмах је пробао да врати
себи Волињ уз помоћ пољака али није отишао даље због неуспеле опсаде Червења.
Убрзо, 1123. г. он је узео у помоћ не само пољаке него и угре са њиховим краљем
Стефаном, чехе и Ростиславиче, који би постали непријатељи сваком кијевском
кнезу, чим би он пружио руку ка Волињу. Поход је био снажан и заскочио је
Мономаха неспремног. Почела је опсада Володимира и не зна се како би се то
завршило да се није десила смрт Јарослава, који је погинуо од руке двојице
пољака.
Била је недеља и кнез Јарослав је јахао са
двојицом дружбеника под зидинама Володимира и посдмејавао се володимирцима и
Андрију Мономаховичу, говорећи „ово је мој град, ако не отворите и не изађете
пред мене са поклоном, сутра ћу га узети јуришом“. Кад се Јарослав враћао кроз
јарак у логор, два пољака су скочили на њега са копљима и смртно га ранили. Не
зна, ко су били нападачи и по чијем наговору су извршили убиство. На томе се и
завршиопоход уједињених пољско-угарских и галичинских армија против Мономаха, а
летописац, који стаје на страну јачег, пише поводом тога: „Владимир је
прославио Бога за такво чудо“... У стварности то није било чудо, него обичан
криминалан злочин.
Положај Мономаха
Ослободивши се најопаснијег
супарника, Мономах је постао господар најмање три четвртине украјинских земаља,
којима су владали Владимир Велики и Јарослав Мудри. Разборитост, ратна срећа,
организациона способност, предузимљивост, коју је могао показати још за очевог
живота, сад, кад је постао најснажнији међу кнежевима, дало му је улогу правог
патријарха украјинских земаља. Већина кнежева га је слушала добровољно а
непокорне је умео да приволи на то. Није чудо, што је летописац, када је
Јарослав погинуо од посланих убица, предао тадашње прилике и не стаје на страну
оштећеног Јарослава него слави Мономаха, „јер је био смеран и полагао своје
наде у Бога а Јарослав је био млад и понашао се гордо према свом стрицу и није
се надао на Бога него на велику снагу“. Тако се и види да је међу становништвом
владало убеђење старешинства кијевског престола.
Законодавство
Слично као Јарослав Мудри,
тако је и Владимир Мономах посветио много пажње законодавству, трудећи се да
укине или ублажи сувише оштре неправилности у друштвеном животу. Посебну пажњу
је посветио невероватном зеленаштву, које су развили у Украјини жидови, за чега
су доживели, први у нашој историји, погром. Осим тога Мономах је узео под
заштиту закона банкротиране трговце и тз. „закупе“, људи, који су морали
одрађивати позајмљене новце. Углавном у својој законодавној активности Мономах
се трудио да олакша судбину онима, који су због разних разлога упали у
зависност и до тада били нељудски искориштавани. Остала је непроверена
информација да је Мономах, кад није могао на законит начин натерати жидове на
људско понашање према својим дужницима, коначно их је истерао из краја. Тада их
још није било много и није било тешко то урадити.
Инострана политика
Од када су кнежеви
заједничким снагама успели да умире половце, Мономах се трудио да са њима
одржава комшијске односе, чак се и ородио са њима, оженивши свог сина Андрију
са унуком Туторкана. Мономахове везе са Византијом нису се ограничавале само на
родбинске. Удао је своју ћерку са предендентом на византијски престо Лава
Диогена. Када је Лав 1116. г. отишао да заузима Бугарску и погинуо у походу,
Мономах је, као таст, послао у заузете градове своје намеснике а за њима и
војску, пробајући ићи трагом свог прадеде Свјатослава Завојевача и стати
чврстом ногом на Балкан. Али није му успело да задржи бугарске градове па је
морао поправљати покварене односе са Византијом. Сад је Украјина успоставила
тесне односе са Угарском, која се све више занимала за западно-украјинску
политику. Мономахова ћерка Евфимија се удала за већ старог угарског краља
Коломана. Брак није био успешан: стари краљ је ухватио младу краљицу у брачној
превари и вратио је оцу. Ту је она довела сина Бориса, каснијег претендента на
угарски престо. Углавном инострана политика Украјине у време Мономаха није била
посебно жива – било је много важних послова у крају, са половцима, који су се
умирили тек при крају Мономахове владавине.
Карактеристика Мономаха
Мономах је умро 19. маја
1125. г. у 73. години живота. Проживео је мање-више као Јарослав Мудри али је
на великом кијевском престолу седео само дванаест година. Фактично, он је на
широкој политичкој сцени изронио још за живота свог оца и већ онда је испољио
толико енергије да није било сумње да ће он а не неки други кнез бити у очима
народа прави идеал кнеза-владара. Летопис га назива „благоверан, христољубан,
велики, чудан, свети и добар“. Али тим се4 не исцрпљује карактеристика
Мономаха, јер доста нам говори похвала духовништва о том владару, ратнику и
дипломати, као он је „волео митрополите, епископе и калуђере“. То је била
особина свих мудрих кнежева, који су хтели да се осигурају од опозиције
свевладног духовништва. Мономах је био посебно многострана личност да би могао
описати једном реченицом или сувим навођењем особина, како то ради летопис.
Много боље карактерише себе сам Мономах у својој биографији „Поученије деци“,
који је писан у јако занимљивој, приповедачкој форми.
„Поученије деци“
Остављајући своје
„Поученије“, Владимир Мономах није био превише оригиналан. Оставио га је
Јарослав а није био лењ урадити то и Свјатослав Јарославич. Мономах га је писао
„на санкама“, што треба разумети „уочи смрти“, јер како је познато наше покојне
су у то време возили на санкама, и зими и лети. „Послушајте мене, ако не све, онда
макар пола!“ – почиње Мономах поучни део свог поученија. И као за појашњење
свог законодавног рада, говори: „Не дозволите да јаки уништавају слабе. Сами
разрешите проблеме удовица. Не убијајте ни кривог ни невиног, чак кад је и
заслужио смрт, не губите људску душу. Путујући по својим земљама, не дозволите
служби да оштећују ни своје ни туђе, ни у селима ни на пољима, да вас не
проклињу. Где пристанете нахраните и напојте убоге, посебно пазите на странце,
одакле год да долазе, мали или велики, или у посланству. Ако не ,ожете чиме
било да их обдарите, онда им дајте да пију и једу, јер они онда разносе славу
или погрду о човеку по свим земљама. Посетите болесног, испратите покојног, не
пролазите крај човека без поздрава и не рекавши лепу реч. Старије поштујте као
родитеље, младе као браћу. Код куће не ленчарите, све надгледајте, не спуштајте
се на ниво судије или млађег дружбеника, да вам се не подсмејавају због вашег
дома или ручка они, што долазе код вас. У рату на уздајте се у војводе, стражу
сами поставите, а ноћу не лежите док не обезбедите војнике и рано устаните.
Оружје не скидајте са себе брзо не погледавши около, јер због непажње човек
гине изненада. Волите своје жене али недајте да вам владају. Ако знате нешто
добро, не заборављајте, ако не знате, научите“.
Дао је толико лепих по форми
и садржају поука и представио се као надпросечан писац-афорист. Мономах прича о
свом животу, набраја своје војне походе, рад око управљања својим земљама и
радње за обезбеђење украјинске државе од врха и усталити ред изнутра. Прича он
не само за успомену потомству као и за пример и науку својим наследницима, шта
да раде да истовремоно буду храбри и да се не боје смрти ни у рату ни код куће,
тако рећи, одређено нам је место, где морамо умрети и од тога нас неће спасити
никаква сила ни опрезност.
Мстислав Мономахович
Два дана после смрти
Владимира Мономаха на кијевски престо је засео његов син Мстислав. Претендената
на Кијев тада више није било а и они, који би имали апетит на кијевски престо,
нису имали снаге да га освоје. Поред тога Мстислав се показао као достојан
наследник свог оца и продужавао је његову политику свесно и истоветно. Слично
као Мономах, који је умео да постави остале кнежеве у неку врсту вазалне
зависности (његово славно „дођи када те позовем“ и „бити послушан у свему“,
чиме се завршавао сваки договор са потчињеним кнежевима), Мстислав одржава
кијевски престо на висини, на коју га је поставио Мономах. Летопис га назива
„велики“ као и оца, хвали га за подршку борби против половаца и уопште признаје
његово седмогодишње владање као један од светлијих момената у прошлости.
Сам Мстислав је осим Кијева
држао још Новгород и Смоленск а од његове браће, Вјачеслав је владао у Туриву,
Андриј у Володимиру, Јарополк у Перејаславу а Јуруј у Ростово-Суздаљу. Уз
велику љубав у породици Мономаховича Мстислав је био прави господар Украјине и,
како каже Томашивски „последњи кијевски кнез, који је још држао традицију из
времена Јарослава и чије је име имало европску вредност“. Сам је био ожењен са
шведском принцезом а ћерке удао у Шведску, Данску и Византију.
У Чернигову је седео неко
време последњи од Свјатославича, Јарослав, док га није отерао одатле (1127.)
син Олега Свјатославича, Всеволод. Случај је хтео да су у истој години (1124.)
умрла оба Ростиславича, Васиљко и Володар, остављајући по два сина при чему су
Володаревичи, Володимир и Ростислав почели борбу за наследство. Коначни
победник у тој борби је био Володимир Володаревич, прозван Володимирко, који је
био прави творац велике и јаке галичке кнежевине.
О самој борби не знамо
много. Почела је свађа међу Володаревичима, Володимиром и Ростиславом, којем су
се придружили Мстислав и Васиљкови синови. Володимир је позвао угре али кад они
нису дошли на време, морао је пристати на преговоре, који су се одвијали у
Шчирцу. Преговори нису били успошни па се борба наставила али се коначно
Ростислав задржао на свом перемиском власништву.
1127 године кренуо је
Мстислав са великим снагама (у четири правца) против половачких кнежева, који
пробали да припоје себи Минску област. Одмах их је приморао на покорност, али
кад су се они убрзо почели поново бунити против њега и слати на њега половце,
он је поново отишао у поход против њих (1130), ухапсио пет половачких кнежева и
послао их у изгнанство у Цариград. Целу Белорусију је Мстислав припојио Кијеву
и то је био последњи акт !прикупљања земаља“. Осим успешних похода на половце,
Мстислав је ишао на јатвјаге и на Литванију, али ти походи нису имали већи
политички значај.
Мстислав је био последњи од
кијевских кнежева, који су успевали да одржавају идеју целовитости украјинске
државе и који су, наслањајући се на право старешинства, знали да буду прави
патријарси за остале кнежевске родове. Истина да су се и после њега дешавали
талентовани и енергични кнежеви, који су пробали да иду трагом Владимира и
Јарослава, али то углавном није успевало а, што је најважније, Кијев, мајка
свих украјинских градова, престаје бити центар.
Јарополк Мономахович
Мстислав је умро 15 априла
1132 г и предао кнежевину и свој род у старатељство брату Јарополку, који је
кнежевао у Перејаславу. Кијевљани, који су волели и поштовали Мстислава,
испунили су његову вољу, послали су по Јарополка па је он засео на кијевски
престо два дана после братове смрти.
