008 – Велика историја Украјине – Владимир Мономах

Кијевско наследство

     Иако је „очевинско“ право утврђено на сабору у Љубечу, које је могло премостити пут до кијевског престола Свјатополковом сину Јарославу, али у овом случају није било тако. Схватајући расположење међу кнежевима и грађанима, Јарослав чак није ни покушао да се домогне кијевскаг престола. Сами су кијевљани, које је тако насекирао Свјатополк; послали делегацију код Мономаха са предлогом да седне на кијивски престо. Мономах није одмах прихватио предлог, али је после кратког колебања прихватио. Његова популарност као хероја противполовачких похода и коначно снага приморала је да ћуте чак и они, који су имали чак и веће претензије за Кијев. Ћутали су Свјатополковичи, нису се јављали ни Свјатославичи, који су имали лошу славу као половачки савезници.

     Мономах је ушао у Кијев петог дана после смрти Свјатополка. Њему у сусрет је изашао митрополит Никифор са епископима и свим кијевљанима и „сви су били задовољни и комешање је утихло“.

     Незадовољни су били само они, који су се сматрали оштећеним. Најљући је био Јарослав Свјатополкович, који је владао у Волињу. Мономах се од њега осигурао савезом са његовим комшијама. Свог сина Романа оженио је ћерком Володара Ростиславича а своју ћерку Агафију удао за городенског кнеза Всеволода Давидовича. Мономах је истовремено закључио савез са Свјатославичима, што му је утврдило мир и осигурало пред могућим наступима Јарослава.

     Али до борбе са Јарославом Свјатополкович је ипак дошло. Не знамо директан разлог али видимо Јарослава опкољеног у Володимиру како се предаје Мономаховим снагама. Истина да та предаја није била искрена и да је непосредно после ње Јарослав наставио борбу против Мономаха. Јарослав за то зове у помоћ мађаре а потом и пољаке, а док се они нису одлучили на било шта, Мономах је заузео Волињ и предао је свом сину Роману. После његове смрти Волињ је задржао други Мономахович Андрија.

Смрт Јарослава Јарополковича

     Колико гад се Мономах осећао јаким, Јарослав Јарополкович се није осећао пораженим. Одмах је пробао да врати себи Волињ уз помоћ пољака али није отишао даље због неуспеле опсаде Червења. Убрзо, 1123. г. он је узео у помоћ не само пољаке него и угре са њиховим краљем Стефаном, чехе и Ростиславиче, који би постали непријатељи сваком кијевском кнезу, чим би он пружио руку ка Волињу. Поход је био снажан и заскочио је Мономаха неспремног. Почела је опсада Володимира и не зна се како би се то завршило да се није десила смрт Јарослава, који је погинуо од руке двојице пољака.

     Била је недеља и кнез Јарослав је јахао са двојицом дружбеника под зидинама Володимира и посдмејавао се володимирцима и Андрију Мономаховичу, говорећи „ово је мој град, ако не отворите и не изађете пред мене са поклоном, сутра ћу га узети јуришом“. Кад се Јарослав враћао кроз јарак у логор, два пољака су скочили на њега са копљима и смртно га ранили. Не зна, ко су били нападачи и по чијем наговору су извршили убиство. На томе се и завршиопоход уједињених пољско-угарских и галичинских армија против Мономаха, а летописац, који стаје на страну јачег, пише поводом тога: „Владимир је прославио Бога за такво чудо“... У стварности то није било чудо, него обичан криминалан злочин.

Положај Мономаха

     Ослободивши се најопаснијег супарника, Мономах је постао господар најмање три четвртине украјинских земаља, којима су владали Владимир Велики и Јарослав Мудри. Разборитост, ратна срећа, организациона способност, предузимљивост, коју је могао показати још за очевог живота, сад, кад је постао најснажнији међу кнежевима, дало му је улогу правог патријарха украјинских земаља. Већина кнежева га је слушала добровољно а непокорне је умео да приволи на то. Није чудо, што је летописац, када је Јарослав погинуо од посланих убица, предао тадашње прилике и не стаје на страну оштећеног Јарослава него слави Мономаха, „јер је био смеран и полагао своје наде у Бога а Јарослав је био млад и понашао се гордо према свом стрицу и није се надао на Бога него на велику снагу“. Тако се и види да је међу становништвом владало убеђење старешинства кијевског престола.

Законодавство

     Слично као Јарослав Мудри, тако је и Владимир Мономах посветио много пажње законодавству, трудећи се да укине или ублажи сувише оштре неправилности у друштвеном животу. Посебну пажњу је посветио невероватном зеленаштву, које су развили у Украјини жидови, за чега су доживели, први у нашој историји, погром. Осим тога Мономах је узео под заштиту закона банкротиране трговце и тз. „закупе“, људи, који су морали одрађивати позајмљене новце. Углавном у својој законодавној активности Мономах се трудио да олакша судбину онима, који су због разних разлога упали у зависност и до тада били нељудски искориштавани. Остала је непроверена информација да је Мономах, кад није могао на законит начин натерати жидове на људско понашање према својим дужницима, коначно их је истерао из краја. Тада их још није било много и није било тешко то урадити.

Инострана политика

     Од када су кнежеви заједничким снагама успели да умире половце, Мономах се трудио да са њима одржава комшијске односе, чак се и ородио са њима, оженивши свог сина Андрију са унуком Туторкана. Мономахове везе са Византијом нису се ограничавале само на родбинске. Удао је своју ћерку са предендентом на византијски престо Лава Диогена. Када је Лав 1116. г. отишао да заузима Бугарску и погинуо у походу, Мономах је, као таст, послао у заузете градове своје намеснике а за њима и војску, пробајући ићи трагом свог прадеде Свјатослава Завојевача и стати чврстом ногом на Балкан. Али није му успело да задржи бугарске градове па је морао поправљати покварене односе са Византијом. Сад је Украјина успоставила тесне односе са Угарском, која се све више занимала за западно-украјинску политику. Мономахова ћерка Евфимија се удала за већ старог угарског краља Коломана. Брак није био успешан: стари краљ је ухватио младу краљицу у брачној превари и вратио је оцу. Ту је она довела сина Бориса, каснијег претендента на угарски престо. Углавном инострана политика Украјине у време Мономаха није била посебно жива – било је много важних послова у крају, са половцима, који су се умирили тек при крају Мономахове владавине.

Карактеристика Мономаха

     Мономах је умро 19. маја 1125. г. у 73. години живота. Проживео је мање-више као Јарослав Мудри али је на великом кијевском престолу седео само дванаест година. Фактично, он је на широкој политичкој сцени изронио још за живота свог оца и већ онда је испољио толико енергије да није било сумње да ће он а не неки други кнез бити у очима народа прави идеал кнеза-владара. Летопис га назива „благоверан, христољубан, велики, чудан, свети и добар“. Али тим се4 не исцрпљује карактеристика Мономаха, јер доста нам говори похвала духовништва о том владару, ратнику и дипломати, као он је „волео митрополите, епископе и калуђере“. То је била особина свих мудрих кнежева, који су хтели да се осигурају од опозиције свевладног духовништва. Мономах је био посебно многострана личност да би могао описати једном реченицом или сувим навођењем особина, како то ради летопис. Много боље карактерише себе сам Мономах у својој биографији „Поученије деци“, који је писан у јако занимљивој, приповедачкој форми.

„Поученије деци“

     Остављајући своје „Поученије“, Владимир Мономах није био превише оригиналан. Оставио га је Јарослав а није био лењ урадити то и Свјатослав Јарославич. Мономах га је писао „на санкама“, што треба разумети „уочи смрти“, јер како је познато наше покојне су у то време возили на санкама, и зими и лети. „Послушајте мене, ако не све, онда макар пола!“ – почиње Мономах поучни део свог поученија. И као за појашњење свог законодавног рада, говори: „Не дозволите да јаки уништавају слабе. Сами разрешите проблеме удовица. Не убијајте ни кривог ни невиног, чак кад је и заслужио смрт, не губите људску душу. Путујући по својим земљама, не дозволите служби да оштећују ни своје ни туђе, ни у селима ни на пољима, да вас не проклињу. Где пристанете нахраните и напојте убоге, посебно пазите на странце, одакле год да долазе, мали или велики, или у посланству. Ако не ,ожете чиме било да их обдарите, онда им дајте да пију и једу, јер они онда разносе славу или погрду о човеку по свим земљама. Посетите болесног, испратите покојног, не пролазите крај човека без поздрава и не рекавши лепу реч. Старије поштујте као родитеље, младе као браћу. Код куће не ленчарите, све надгледајте, не спуштајте се на ниво судије или млађег дружбеника, да вам се не подсмејавају због вашег дома или ручка они, што долазе код вас. У рату на уздајте се у војводе, стражу сами поставите, а ноћу не лежите док не обезбедите војнике и рано устаните. Оружје не скидајте са себе брзо не погледавши около, јер због непажње човек гине изненада. Волите своје жене али недајте да вам владају. Ако знате нешто добро, не заборављајте, ако не знате, научите“.

     Дао је толико лепих по форми и садржају поука и представио се као надпросечан писац-афорист. Мономах прича о свом животу, набраја своје војне походе, рад око управљања својим земљама и радње за обезбеђење украјинске државе од врха и усталити ред изнутра. Прича он не само за успомену потомству као и за пример и науку својим наследницима, шта да раде да истовремоно буду храбри и да се не боје смрти ни у рату ни код куће, тако рећи, одређено нам је место, где морамо умрети и од тога нас неће спасити никаква сила ни опрезност.

Мстислав Мономахович

     Два дана после смрти Владимира Мономаха на кијевски престо је засео његов син Мстислав. Претендената на Кијев тада више није било а и они, који би имали апетит на кијевски престо, нису имали снаге да га освоје. Поред тога Мстислав се показао као достојан наследник свог оца и продужавао је његову политику свесно и истоветно. Слично као Мономах, који је умео да постави остале кнежеве у неку врсту вазалне зависности (његово славно „дођи када те позовем“ и „бити послушан у свему“, чиме се завршавао сваки договор са потчињеним кнежевима), Мстислав одржава кијевски престо на висини, на коју га је поставио Мономах. Летопис га назива „велики“ као и оца, хвали га за подршку борби против половаца и уопште признаје његово седмогодишње владање као један од светлијих момената у прошлости.

     Сам Мстислав је осим Кијева држао још Новгород и Смоленск а од његове браће, Вјачеслав је владао у Туриву, Андриј у Володимиру, Јарополк у Перејаславу а Јуруј у Ростово-Суздаљу. Уз велику љубав у породици Мономаховича Мстислав је био прави господар Украјине и, како каже Томашивски „последњи кијевски кнез, који је још држао традицију из времена Јарослава и чије је име имало европску вредност“. Сам је био ожењен са шведском принцезом а ћерке удао у Шведску, Данску и Византију.

     У Чернигову је седео неко време последњи од Свјатославича, Јарослав, док га није отерао одатле (1127.) син Олега Свјатославича, Всеволод. Случај је хтео да су у истој години (1124.) умрла оба Ростиславича, Васиљко и Володар, остављајући по два сина при чему су Володаревичи, Володимир и Ростислав почели борбу за наследство. Коначни победник у тој борби је био Володимир Володаревич, прозван Володимирко, који је био прави творац велике и јаке галичке кнежевине.

     О самој борби не знамо много. Почела је свађа међу Володаревичима, Володимиром и Ростиславом, којем су се придружили Мстислав и Васиљкови синови. Володимир је позвао угре али кад они нису дошли на време, морао је пристати на преговоре, који су се одвијали у Шчирцу. Преговори нису били успошни па се борба наставила али се коначно Ростислав задржао на свом перемиском власништву.

     1127 године кренуо је Мстислав са великим снагама (у четири правца) против половачких кнежева, који пробали да припоје себи Минску област. Одмах их је приморао на покорност, али кад су се они убрзо почели поново бунити против њега и слати на њега половце, он је поново отишао у поход против њих (1130), ухапсио пет половачких кнежева и послао их у изгнанство у Цариград. Целу Белорусију је Мстислав припојио Кијеву и то је био последњи акт !прикупљања земаља“. Осим успешних похода на половце, Мстислав је ишао на јатвјаге и на Литванију, али ти походи нису имали већи политички значај.

     Мстислав је био последњи од кијевских кнежева, који су успевали да одржавају идеју целовитости украјинске државе и који су, наслањајући се на право старешинства, знали да буду прави патријарси за остале кнежевске родове. Истина да су се и после њега дешавали талентовани и енергични кнежеви, који су пробали да иду трагом Владимира и Јарослава, али то углавном није успевало а, што је најважније, Кијев, мајка свих украјинских градова, престаје бити центар.

Јарополк Мономахович

     Мстислав је умро 15 априла 1132 г и предао кнежевину и свој род у старатељство брату Јарополку, који је кнежевао у Перејаславу. Кијевљани, који су волели и поштовали Мстислава, испунили су његову вољу, послали су по Јарополка па је он засео на кијевски престо два дана после братове смрти.

007 – Велика историја Украјине – Јарославичи

     Још се нису завршили ни помени над телом Јарослава Мудрог а поновило се исто то, што је било после смрти Свјатослава и Владимира. Нису се променили ни људи ни закон о наследству. А кад би он био идеалан, неби имао ко да се постара за његово поштовање. А борба за власт и независност, коју су водили Јарославови наследници, није била њихова лична особина или мана. Чарке и свађе су тада дивљале свуда, а код нас су се завршиле тужније само зато, што су заједно са тим и дивљи номади угрожавали украјинску државност...

     Иако је Јарослав заветовао својим синовима да поштују право старешинства у односу на кијевски престо, то су биле лепе речи и жеље, против којих се супроставио сам живот. Идеја о уједињењу украјинских земаља је била жива, само није било људи да је спроведу у живот.

     Владимир Велики је потрошио седам година на то, да уједини под своју власт очинске земље. Јарослав Мудри се већ за то борио двадесет година. Од Јарославових наследника његов син Всеволод је завладао на већем делу домовине. Значајније успехе у скупљању земаља имао је Всеволодов син Владимир Мономах и коначно од задњих срећних „скупљача“ био је Мономахов син Мстислав. Што даље тим више је нестајала и губила вредност идеја скупљања земаља и све више је избијала у први план идеја власничке одвојености.

Изјаслав

     Наследник Јарослава Мудрог на кијевском престолу Изјаслав није наследио пуно од очевих особина. Истана, да летописац његов портрет боји јако симпатичним бојама, говорећи: „он је био леп по лику, растом висок, љубазног карактера, мрзео је неправду, волео је правду, код њега није било ни издаје ни лукавства, био је умом чист и није злом плаћао за зло“. Врлина, како видимо, за владара кијевског престола није било довољно. У недостаку велике енергије и предузимљивости тај кнез „простог ума“ дели своју власт са старијом браћом – Свјатославом и Всеволодом. Без њих не доноси никакву важнију одлуку, заједно са њима саставља законе, прави ред међу млађом браћом и заједно са њима иде у поход на торке. Заједно са њима скида слабију браћу са њихових удела, са њима шири своје и њихова властелинства. Био је то тихи тријумвират, који се, у недостатку јаке индивидулности, трудио ићи трагом Владимира и Јарослава у сабирању земаља. Ова братска заједница је искориштавала погибије остале браће, терајући са њихових земаља и њихове синове и згртала те земље за себе. Између осталог они су приморали Ростислава да напусти Червенске Градове и да бежи у далеки Тмуторокањ, којим је завладао и постао опасан за суседе. Страдао је од отрова у Херсонесу, на банкету. У том случају летописац је са топлим речима споменуо овог предка галичке династије, говорећи: „био је Ростислав у борби добар муж, растом висок, леп у лицу и дарежљив за убоге“.

     Сва тројица браће заједно иду да примире полоћког кнеза Всеслава, који је био отео Псков и заузео и опљачкао Новгород. На реци Немизи сусрећу се браћа и почиње за Всеслава несрећна, крвава и немилосрдна сеча, опевана у Слову о Полку Игоревом:

     „На Немизи полажу снопове глава, млате челичним млатилима,

       На гумну полажу животе, веју душу од тела,

       Немизине крваве обале не добром засијане, а костима рус’ких синова“...

     Всеслава су заробили са обојицом синова и затворили у Кијеву а полоћко властелинство је припало старијим Јарославичима. Три старија Јарославича су заједничким силама дефинитивно освојили Волињ са Галичином и Полоћк, које је узео себи Изјаслав а за то уступио Новгород Свјатославу а Смолинск је узео Всеволод. Али даље унутрашње размирице на момонат је прекинула опасност из степе.

Торци

     Одмах после печенега, које је 1034. г. Јарослав разгромио код самог Кијева, појавила се у украјинској степи хорда уза, које наш летописац назива торци.

     Самих торака није било много али су они предводили поход куди-камо бројније хорде кипчака, које наши историјски извори називају половци. Торци се нису усуђивали да нападају на украјинске земље а држали су се даље од њих. Тек кад су их потиснули половци они су се померили мало на запад. И баш ту наишли су на енергично противљење украјинских кнежева, који су први пут наступили офанзивно на придошлице из степе. 1060. г. тројка најстаријих Јарославича (Изјаслав, Свјатослав и Всеволод), скупивши много војске, кренули су на коњима и са чамцима против торака. Торци нису смели ни да се супроставе украјинској војсци него су отишли иза Дунава. Тамо су они неко време пустошили забалканске земље док није јако невреме десетковало њихову хорду. Онда се део њих предао Византији и били су насељени у Македонији а део се вратио на црноморску степу, где су се већином подчинили украјинским кнежевима, који су их раселили по крајинама. Трагове торске цивилизације проналазимо у Кијевском крају, Перејаславском крају, Чернигивском крају и у јужној Галичини.

Половци

     Протеравши торке, украјински кнежеви су добили много горе суседе, половце, који су годину дана после разбијања торака напали на перејаславску кнежевину, победили кнеза Всеволода и опустошили земљу. Половци су поново напали на Перејаславшчину 1068. г. Против њих су наступили сва тројица Јарославича али су у борби код Аљте били поражени а победници су се бацили у пљачку украјинских земаља са обе стране Дњипра.

Кијевски устанак

      Неуспешан бој код Аљте довео је до великих народних немира  у Кијеву, које су вероватно изазвали преживели из борбе код Аљте. Они су сазвали скупштину (виче) и одлучили да скупе војску и опет крену на половце. Послали су код кнеза да да коње и оружје. Незна се зашто, али Изјаслав није пристао. Чињеница, да је у кнежевом затвору тамновало много кијевљана, сведочи да већ раније односи грађана са кнезом нису били најбољи. Кнежев непристанак је толико разљутио кијевљане да су подигли праву буну. Прво су се бацили на двор кијевског капетана Косњачка. Не нашавши Косњачка у двору, поливина бунтовника се бацила на затвор да ослободи своје а остали су отишли на кнежев двор и почели свађу са кнезом. Потом се народ бацио на затвор да ослободе кнеза Всеслава. Видевши такав преокрет у побуни, кнез није чекао крај, него је заједно са братом Всеволодом и бојарима побегао из Кијева. Народ се бацио на кнежев двор а ослобођеног Всеслава су поставили на велики кнежев престо.

Всеслав

     Седам месеци је преседео Всеслав на великом кнежевском престолу. Џабе, што је он био онај „видовит“, о којем се толико сачувало приповетки, а Слово о Полку Игоревом је певало о њему: „Кнез Всеслав је судио људима, кнежевима уређивао градове а сам се ноћу гањао као вук. Из Кијева је пре петлова дотрчавао до Тмуторокања, као вук претрчавао је пут великом Хорсу (сунцу). Њему су јутрима звонили у св. Софији у Полоћку а он је већ у Кијеву слушао та звона. Али колико год је у њему била видовита душа, ипак је често доживљавао несрећу. Давно му је већ пророковао видовити Бојан, да неће избећи своју судбину ни божијег суда“...

Повратак Изјаслава

      Изгубивши Кијев, Изјаслав се није усуђивао да га поврати сопственим снагама. Као и Свјатополк Окајани, и он је отишао у Пољску и наговорио Болеслава Смелог да му помогне. У пролеће 1069. г. кренули су Болеслав и Изјаслав са пољском војском на Кијев. Против њих је изашао са војском Всеслав код Билгорода, али изгубивши наду у победу, ноћу је напустио логор и побегао у свој Полоћк. Како се говори у Слову о Полку Игоревом: „дотакао је мачем златан кијевски престо, а као вук ноћу, овијен плавом маглом, одјурио од Билгорода,...“

     Кијевљани нису могли ништа радити без вође па су се вратили у Кијев. Прво су хтели да се препусте Изјаславу на милост и немилост али су после размислили и пробали дозвати неког кнеза у помоћ. Они су послали код Свјатослава и Всеволода посланике, који су им мање-више овако говорили: „Ми смо лоше урадили што смо истерали свог кнеза а сад нас он супроставља Пољској. Дођите код нас у своју домовину. Ако не дођете, нама не преостаје ништа друго него да запалимо град и да идемо даље, у грчку земљу“... Али ни један од кнежева није хтео да стане против Изјаслава и његовог пољског савезника. Кнежеви су одговорили кијевљанима, да ће се они заложити за њих код Изјаслава, чак ће му и запретити ратом ако дозволи уништавање Кијева од стране пољске војске. „Всеслав је побегао – приповеда летописац посланство Свјатослава и Всеволода Изјаславу – и нема ко да ти се противи. Не води љахе (пољаке) у Кијев а ако хоћеш да се светиш и уништаваш град, знај, да нам је жао наше отаџбине!“

     Претња је била озбиљна и Изјаслав је ушао у Кијев само са Болеславом и малом групом пољака, заклевши се, да грађанима неће учинити ништа лоше. Али он није опростио непослушност кијевљанима. За извршиоца казне одредио је свог старијег сина Мстислава. Седамдесет кијевљана је ставило своје глава на пањ, многе је ослепео, међу које су у таквим обрачунима упали и невини за побуну. Изјаслав је други пут у животу погазио дату реч. Први пут при хапшењу Всеслава а сада при непоштовању договора са градом. Тада је изгорео кијевски Подол а Изјаслав, да би се обезбедио од побуна у будућности, преместио пијацу на „гору“, где је касније био тз. бабин трг.

     Изборивши се за кијевски престо, Изјаслав је задржао још неко време пољску војску и разместио их по кућама „на прокорм“ (на прехрану). Они су почели правити банкете па су их почели по мало ликвидирати. То је приморало Болеслава да се врати кући. Успут је, после дуге опсаде,  заузео Перемишљ, на чега је вероватно имао тајни пристанак Изјаслава...

     Једно време после одузимања Кијева Изјаслав се у њему осећао сасвим сигурно али су се временом почели кварити односи међу старијим Јарославичима.

     Како то често бива у великој политици, тако је и сад дошло до неочекиване слоге међу Изјаславом и полоћким Всеславом, и до распада триарата између Изјаслава, Свјатослава и Всеволода. Не зна се шта је довело до распада али се може сматрати, да недавни предлог кијевљана, који су молили једног од Изјаславове браће на кијевски престо, није прошао без последица. Тај предлог је подјарио амбиције кнежева, а углавном амбициозног Свјатослава, иако и Всеволод није био незаинтересован. Уз то и сами кијевљани нису могли Изјаславу да забораве његов крвав обрачун са побуњеницима, а такав утицајни калуђер, као Антоније Почерски, не могавши се сложити око нечег са Изјаславом, прешао је тајно у Чернигов, где није умањивао Свјатославов апетит за Кијев. Коначно је дошло до ескалације.

     Раног пролећа 1073. г. иступили су Свјатослав и Всеволод против Изјаслава. Али, слично, као за време кијевске буне, Изјаслав се није охрабрио на отпор, него је покупио колико је могао иметка и родбину и побегао утабаним путем код пољског кнеза Болеслава. Непосредно после тога прогласили су Свјатослава за кијевског кнеза а оба брата – победника поделили су Изјаславова властелинства. Очигледно да за бегунцом нико није јурио нити му препречавао пут, кад је Изјаслав могао из Кијева извести толико богатства, од којег је људима у Пољској и Немачкој било просто необично.

     Ако је веровати летописцу, Болеслав је узео новац од Изјаслава за помоћ, а њему „показао пут под ноге“ и помоћ није дао. Истина, да у тадашњој средњој Европи није имао ко да се интересује источним питањима. Све државе су биле подељене на две непријатељске партије – папску (северне немачке кнежевине, Саксонија, Пољска и угарски краљ Геза) и царску (јужне немачке земље, Чешка и угарски краљ Коломан). Истовремено у свакој од тих држава борили су се међусобно грађани, подељени у такве исте таборе. Болеслав, иако је можда и хтео помоћи Изјаславу, то није могао урадити. У сваком случају та помоћ није могла бити велика и одлучујућа. О некој слабој акцији пољака на украјинском пограничју говори Мономах у својој биографији, како га је послао Свјатослав у Берест, на згариште, и како је он ишао у Сутиск „правити мир са љасима“. У том миру Болеслав се одрекао интервенције у корист Изјаслава, за чега је добио помоћ украјинских кнежева против Чешке и Угарске.

     Онда се Изјаслав упутио немачком цару Хенриху IV. То је било у јануару 1075. г. На царском двору у Мајнцу појавили су се редки гости и донели са собом „непроцењиво богатство у златном посуђу и драгоценим одеждама“.

     Добивши скупоцене поклоне и сигурно много новца, цар Хенрих, иако није ни размишљао о могућности интервенције, ипак је послао Свјатославу трирског владику Бурхарта и запретио Свјатославу ратом са Немачком, ако он не врати Изјаславу кијевски престо. У стварности од тог посланства није било ништа. Само је Свјатослав добио прилику да се похвали пред посланицима својим богатством, на шта би посланици одговорили, да богатство само по себи ништа не значи, вреднија је од блага војска, која може и више да стекне. Али како је Свјатослав код куће а Изјаслав у туђини поприлично импоновали немцима својим богатством. Тадашњи немачки хроничар Ламберт каже, да је Бурхарт довезао цару од Свјатослава толико злата, да га није нико у то време у Намачкој засенио. И није чудо. Тадашња Украјина, дирекна наследница културе грчких колонија, држава, која није прекинула трговачко-културне везе са далеким Истоком, а у првом реду Украјина, као усвојитељица византијске културе, могла је задивити тадашњу Пољску или Немачку не само богатством у злату, драгуљима и квалитетом материјала, али и уметничким квалитетом своје бижутерије и одеће.

Посланство код папе Григорија VII

     Изјаславу је било дуго да чека повратак посланства од цара па је намислио да опроба срећу код папе. Њега није узнемиравало, што је папа био царев непомирљив непријатељ. У априлу 1075. г. појавио се на папском двору један од Изјасалавових синова и у очево име молио од папе „рус’ку краљевину“, као одредбу св. Петра. Од тог посланства Изјаслав није имао никакве користи. Истина, да се папа потрудио да напише две повеље, једну Изјаславу а другу Болеславу, али оне нису имале никакво значење за кнеза-избеглицу. Чак ни папина молба Болеславу, да врати Изјаславу новац, који је узео од њега за „интервенцију“, није нимало узбудила Болеслава. Дефинитивно све пробе Изјаслава да својим питањем заинтересује западну Европу нису довеле до ничега. Ни Болеслав, ни цар, ни папа нису одбијали Болеславове поклоне али се нико од њих није журио да му помогне.  Само је смрт његовог супарника Свјатослава (27. фебруара 1076.) омогућила његов повратак на кијевски престо.

Владање Свјатослава

     Свјатославу није успело да дуго седи на кијевском престолу – свега четири године. Иако кијевљани нису волели Изјаслава, јер му нису могли опростити крвав обрачун за побуну, али ни Свјатослав није успео да освоји велику популарност. Посебно јака опозиција против њега била је у круговима дружине и духовника. И једни и други су били на страни Изјаслава а печерски игумен Теодосије је стално опомињао Свјатослава, да врати кијевски престо Изјаславу. Свјатослав се трудио, како је могао, да привуче себи духовнике и то му је донекле успело. По тадашњој моди он је богато уредио печерску цркву, основао манастир по свом имену (крштено име Симеон) и наредио да се препише зборник богословских текстова, познат под називом „Зборник Свјатослава“. Зборник је преписао неки ђакон Иван (1073.) и украшен је са три прекрасне минијатуре, између осталог и породичним портретом Свјатослава.

     Кратко време владања и опозицијско расположење окружења нису дали Свјатославу да развије ширу делатност ни у унутрашњој ни у спољној политици. Од Свјатославових иностраних веза знамо само о неком посланству од немачког цара (осим Бурхарта) и о помоћи Свјатослава византијском цару Михајлу против побуњеника у Херсонесу.

     Свјатослав је умро као 49-годишњи човек после неуспеле операције нечега на врату, а нису га сахранили у Кијеву него у черниговској цркви Спаса (Спасовдана), као потврда тога, да му није било место у Кијеву ни за живота.

Изјаслав у Кијеву

     Убрзо после сахране Свјатослава, 1. јануара 1077. г. одиграо се свечани долазак Всеволода на кијевски престо. Чернигов је заузео његов син Мономах, Волињ је припала Свјатославовом сину Олегу. И можда би се на томе било зауставило да нису кренули на Кијев пукови пољског краља Болеслава, који је сад већ нашао времена и могућности да се заинтересује Изјаславовим питањем. Против пољске војске иступио је Всеволод на Бузи али до борбе није дошло. Браћа су решила проблем договором и заједно се вратили у Кијев.

     15. јула 1077. г. Изјаслав је засео трећи и последњи пут на кијевски престо.

     Али није се дуго радовао повратку отаџбине. Међу Свјатославичима и Всеволодом, који је присвојио њихове земље, дошло је до рата, у који се умешао и Изјаслав. Олег Свјатославич, којему је Всеволод одузео Чернигов и Борис Вјачеславич, којег је Всеволод истерао из Смолинска, узели су у помоћ половце и разбили Всеволодову војску код р. Сожице. Всеволод се обратио за помоћ  Изјаславу. Изјаслав је схватио да га не може одбити из личних разлога. Али приклоњен њему летописац од тога прави богоугодно, братско дело, стављајући Изјаславу у уста речи таквог садржаја: „Не тугуј брате! Зар не видиш, колико сам ја зла преживео? Прво су ме истерали и иметак мој опљачали, а ја потом нисам ником ништа лоше учинио, а ви, браћо моја, дали сте ме истерали, дали сам се скитао по туђим земљама без иметка и заштите? Али сад, брате, немојмо туговати. Ако ћемо имато део украјинске земље, нек буде заједно, ако нам одузму, онда обојици. Главу ћу положити за тебе...“

     Онда су Всеволод и Изјаслав кренули на Чернигов, који је стао на страну свог земљака Олега Свјатославича. Дошло је до борбе 3. октобра 1078. г. на неком пољу „Нежатина њива“. Ту је Изјаслав изгубио главу. Ту је погинуо и Борис Вјачеславич а Олегова војска је тако разбијена да је он морао побећи чак у Тмуторокањ.

Сахрана Изјаслава

     Херојска смрт Изјаслава у одбрани брата и његово скитање задњих година живота, привукли су му симпатије Кијева. Са боијшта су га довезли чамцом у престоницу. Ту су га пренели на санке и довезли са великом парадом у цркву Десјатину, где су га сахранили у мермерној гробници. У карактеристици, коју нам даје летописац о Изјаславу, јасно се истичу та последња осећања. А кад летописац каже, да Изјаслав „није плаћао злом за зло“ то за нас не може бити мерило историјске истине, чак и тада, кад су заборавили такав крвав пир, који је Изјаслав приредио кијевљанима 1068. г., и оплакивали несрећну судбину кнеза.

Всеволод

     Од тројице најстаријих Јарославича, који су заједно уједињавали земље, заједно оштећивали братиће и заједно пустили по свету целу групу кнежева без земље (изгоје), остао је сам Всеволод. Некад од оца одређен за кијевски престо, добио га је сад по праву, без насиља. Заједно са престоницом, он је владао већим делом очевих земаља. Највише бриге је имао са изгојима, које је он сам, заједно са браћом, толике пустио у свет...

Изгоји

     Назив „изгоји“ се односио прво на људе, које је живот ојадио, из личног разлога или судбином избачених из друштва. Изгојима су се звали и поповићи (синови свештеника), који нису остварили посвећење, ослобођени робови, уништени трговци и предузетници и коначно назив изгоја је прешао на кнежевске сиротане, које су рођаци и старатељи изгурали са очевине. Всеволод је већ имао против себе три породице изгоја: четири Свјатославича (Роман, Олег, Давид и Јарослав), два Игоровича (Давид и још један непознат) и тројица Ростиславича (Рјурик, Володар и Васиљко). Што даље, њих се јављало све више и стање у Украјини је постајало све несигурније. За време петнајстогодишњег владања Всеволода у Кијеву се није прекидао рат са изгојима, који по правилу доводе половце у помоћ. Самом Всеволоду претежно помаже његов син Владимир Мономах, који се или туче са изгојима или пробава да их умири неким уступцима. У сваком случају ни те борбе ни повремена примирја нису ојачавали младу украјинску државност. У колотечини кнежевских чарки љуља се и пада право старешинства а заједно са тим и идеја државног јединства украјинских земаља, на њено место стаје идеја неодвојивости династије од земље, тз. „очевинско“ право а са њим и разбијање велике рус’ке империје на посебне и национално различите делове.

Одвајање Галичине

     1083. г. поново су се на видику појавила три изгоја, претећа за Всеволода – Олег Свјатославич, Давид Игоревич и Володар Ростиславич. Давид је јако брзо приморао Всеволода да га умири, дајући му Погорину, земљу, која се простирала на граници Волиња и Кијевског краја. Као и обично, тако и сада, Всеволод се послужио туђим имањем, чиме је изазвао протест волињског кнеза Јарополка. Скоро истовремено два друга Ростиславича – Рјурик и Васиљко су побегли из Володимира, где су били под пажњом Јарополка, и скупивши војску, опет завладали Володимиром. Истина, да је у одбрану Јарополка устао Всеволод и неколико пута слао против Ростиславича свог сина Мономаха док их није отерао из Володимира, али истовремено је био приморан да их чиме било примири. И опет их је умирио на Јарополков рачун – дао им је Галичину, која је припадала Волињу, (Перемешљ и Теребовљ), чиме ја започео историјски за украјинску државност процес одвајања тог дела Украјине у посебну целину, која је после одиграла тако важну улогу у историји целе Украјине. То се десило 1084. г.

     Одвајање Галичине и њена предаја Ростиславичима одиграла се са прећутним „слагањем“ Јарополка, али он није могао задржати своје неслагање са Всеволодом због тога па је одлучио да почне рат са њим. Али Всеволод га је надмудрио. Јарополк још није ни стигао да организује покрет а Мономахова војска је већ марширала ка Володимиру. Јарополк се уплашио и побегао у Пољску, остављајући иметак и родбину у Лућку. Мономах ја освојио Володимир без труда и, покупивши Јарополково имање и родбину у Кијев, Волињ предао Давиду Игоровичу. Али 1087. г. дошао је Јарополк са пољском војском и, догоборивши се Мономахом, вратио себи Волињ. Успут Јарополк је хтео да одузме и Галичину од Ростиславича па је кренуо ратним походом на Звенигород, али га ја у путу подмукло убио неки цивил. Могуће да је он био човек Ростиславича, који су одлучили да на тај начин уклоне опасног супарника..

     После смрти Јарополка Всеволод је поделио његово наследство на тај начин, што је главни део Волиња са Володимиром дао Давиду, Берестајску земљу је добио Јарополков брат Свјатополк, али истовремено Всеволод није заборавио ни себе, узимајући себи за труд Погорину. Смиривши на тај начин Игоровиче и Ростиславиче, Всеволод је могао бити без страха од Свјатославича, на чијим земљама је он сам владао и није показивао ни најмању жељу да им у чему било попусти. Тренутно су они морали да се задовоље Мурумом и Тмуторокањем и чекати боља времена.

Политика Всеволода

     Всеволод је скоро сву унутрашњу политику улагао у борбу са изгојима и одржавање нестабилне равнотеже међу осталим кнежевима. Што се тиче спољне политике, није имао снаге да је добро развије. Неке важне, иако непознате дипломатске везе, спајале су Всеволода са Немачком. Његова ћерка Евпраксија се удала за саксонског марграфа, а кад је он умро за немачког цара Хајнриха IV. Али њен брак са царем био је јако несрећан. Она је била приморана да побегна од мужа и да тражи спас код папе. Њено питање су разматрали на синодима у Константији и Пјаченци, после чега је папа бацио клезву на Хајнриха. Евпраксија се потом вратила у Украјину и замонашила у манастир.

     Истовремено Всеволод не прекида добре односе са Византијом. Он је био ожењен са византијском принцезом и користио је византијске везе чак и тада, кад му је било потребно да пошаље у Цариград недостојног изгоја, Олега Свјатославича. Између осталог, византијски цар Михајло предлагао је Всеволоду да ожени свог брата са Всеволодовом ћерком за помоћ против побуњеника. Те живе везе са Византијом продужавао је и Всеволодов син Мономах.

     Нису се прекидали односи ни са Скандинавијом. Всеволодов син Мономах био је ожењен са ћерком енглеског краља Гералда, а Мономах је свог старијег сина оженио са Кристином, ћерком шведског краља Инга Штекелса.

     Али у стварности сам Всеволод се доста слабо бавио јавним питањима. У старијим годинама помагао му је Мономах, који је зато имао лаган пут до кијевског престола.

     По казивању летописа Всеволод је имао за то време несхватљив обичај да се окружује младим, неискусним саветницима, који су, користећи свој положај, водили интриге против старијих бојара и запостављали најважнија питања државне управе. „Тивуни (службеници, судије) су почели гулити народ порезима а кнез о томе није знао. Земља је осиромашила од непрестаних ратова и чиновничког гуљења“. Истина, да се наклоњени летописац труди да оправда Всеволода пред потомством, говорећи, да је он имао много бриге са изгојима и да је био стар и немоћан. Уместо тога, летописац слави Всеволода за то, што је „од малена волео правду, био милосрдан према убогима, пружао поштовање епископима и свештеницима а посебно волео монахе и удовољавао њиховим потребама. Сам је избегавао пијанство и раскалашан живот и зато га је волео отац“.

     Како видимо, Всеволод није био лош дипломата и разумео је, да добри односи са духовницима уопште а посебно са калуђерима исто је, што и популарност код савременика и добро памћење потомства. Зато је он основао неколико манастира (видубицки манастир Михајла и манастир Андрије, саграђен за његову ћерку Ану). Његов син Мономах бележи у својој биографији, да је његов отац, „седећи код куће, научио четири језика“, што је у то време било јако редко и означавало је високо образовање. Всеволод је умро 13. априла 1093. г. у присутности синова Мономаха и Ростислава. Сахранили су га у софијској катедрали, поред гробнице оца Јарослава, који га је волео највише од свих синова.

Свјатополк

     Мономах се није журио да обухвати наследство од оца. Као добар и урачунљив политичар, он је брзо размотрио све последице, који би изазвао такав његов поступак и зато је прво написао писмо Свјатополку Изјаславичу, да он дође на престо свог тате. Сам је отишао у Чернигов, свестан тога, да ће му кијевски престо припасти пре или после. Перејаслав је удељен Ростиславу Всеволодичу а Новгород Давиду Свјатославичу, што је требао бити почетак уступака у корист Свјатославича.

     Свјатополк је ујахао у Кијев 24. априла 1093. г. Кијевљани су га дочекали са радошћу али су се јако брзо уверили, да је њихова радост била преурањена. Не само зато, што Свјатополк уопште није био способан за велики престо али и зато, што је његово владање почело у условима, којима се он није могао прилагодити.

Половци

     Страх од половаца почео се осећати у Украјини већ у последњим годинама Всеволодовог владања а за време Свјатополка настало је време у југо-западној Украјини, када је по „Слову о Полку Игоревом“: „редко су се довикивали орачи на украјинској земљи, али су више грактали гаврани, који су комадали лешеве, и међусобно се довикивале вране, спремајући се да лете на оброк“. Истовремено је навала саране (скакаваца) 1094-5. г. изазвала велику глад и помор у Украјини. Није ни чудо, што такав почетак Свјатополковог владања није предвиђао ништа добро.

Шугави Буњак

     Ко су били половци у народној свести, можемо замислити из легенде, коју је смислио украјински народ о половачком вођи Буњаку. Он је у летопису представљен као дивљи, шугави лупеж, али у народној легенди то је створење без тела, одвратан костур са воњивим цревима, који убија слуге, који су приметили његов нељудски изглед. Уствари, то је био један познатији половачки вођа, који се својом способношћу и свирепошћу урезао украјинском народу дубоко у џигерицу.

     Чим су половци сазнали, да је умро Всеволод, одмах су послали посланике код Свјатополка по откуп. Свјатополк је ухапсио посланике а сам се почео спремати за поход. Али он је имао само 800 војника, са којима није имао шта да тражи против половаца. Свјатополк је отишао по помоћ код Мономаха а он није отказао, прикључивши и свог брата Ростислава. Војске су се судариле са половцима иза реке Стугне код Трипиља. Али недостатак правог вођства и неспоразум међу кнежевима довело их је до потпуног пораза. „После љуте битке“ половци су свих приморали на бегство, међу којима су први били кијевљани, који су најгласније тражили борбу а не примирје...

     Усред безглавог бежања, потонуо је у Стугни Мономахов брат Ростислав. Његову смрт је опевао аутор „Слова о Полку Игоревом“, говорећи, „младом кнезу Ростиславу Дњипро је затворио своје тамне обале. Плаче мајка Ростиславова, затужило је цвеће од жалости и дрво од туге, до земље се савило“...

     Половци су пришли под сам Кијев, пустошили земљу и ловили невољнике. Неуспешно је Свјатополк пробао да их заустави. Тог пута је имао много више губитака него код Стугне. Половци су у повратку заузели опкољени Торческ, град спалили а људе узели у робство. Половци су се враћали сити и богати. А несрећни невољници, промрзли, измучени глађу и жеђу, омршавели у лицу од беде, поцрнели, ишли су незнаним земљама, усред дивљих народа, голи и боси, са избоденим ногама од трња и кроз сузе међусобно разговарали: „ја сам из тог места“, „а ја из тог села“ и плакали су, ненадајући се сапасења ниодкуд. Нису га видели ни кнежеви. После првог неуспеха одлучили су да се одкупе од напасника. Свјатополк се оженио са ћерком половачког вође Тутор-кана. И Мономах је платио одкуп. За кнежеве, орођене са немачким и византијским царевима, такве родбинске везе су биле јако понижавајуће. Осећали су то кнежеви, осећао је и народ, али ни једни ни други нису имали за то решење.

Олег Свјатославич

     Разбијање Свјатополкове и Мономахове војске охрабрило је Олега Свјатославича, који је до тад владао у Тмуторокању, да проба да врати себи отаџбину. Он је накупио половаца и кренуо на Чернигов, у којем је владао Мономах. Опустошивши предграђе, Олег је кренуо да осваја острог. То је приморало Мономаха на преговоре. Мономах се коначно одрекао Чернигова и отишао у Перејаслав. Ту је он неко време седео мирно, смишљајући начин уништавања половачке претње.

     А када су у пролеће, те године, дошли код њега половачке старешине Итлар и Китан по откуп, Мономах није бранио својој дружини да стрељају нељуде, као псе. Онда су Мономах и Свјатополк напали половачки логор код реке Голтве и разбили га. Олег, којег су звали да иде заједно са њима на половце, није ишао. За њега половци нису престали бити савезници. Онда су га кнежеви позвали на скуп у Кијев, говорећи „дођи у Кијев да се договоримо у присутности еписопа, игумена, бојара, наших отаца и грађана о украјинској земљи, да је одбранимо од безбожника“. Али Олег је одговорио гордо, да „не признаје изнад себе мишљење епископа, калуђера и смрдљиваца“ и тако окренуо против себе Свјатополка и Мономаха, који су пошли са походом на њега.

     Поход, који се десио у пролеће 1096. г. заскочио је Олега неспремног. Он је побегао из Чернигова у Стародуб, где је, после пет недеља опсаде, био приморан да се преда и пристане на предлоге победника. Између осталог, заклео се на крст да ће доћи у Кијев на скуп. Очигледно, да Олег то није радио искрено и чим је прошла опасност, одлучио је да опроба срећу, да изађе из ситуције, користећи ратну опцију. Отишао је у Смолењск и, иако га тамо нису примили, ипак су му дали своје војнике, са којима је освојио Муром, где је погинуо Изјаслав Мономахович, и загосподарио у Суздаљу и Ростову. Али је ту наишао Мстислав из Новгорода и разбио Олега на реци Колачки код Суздаља. Сад стварно Олегу није остало ништа друго него да се покори „братији“ и, да по њиховој доброј вољи, остане са неким уделом. А ни „братија“ није имала много избора. Морали су што пре некако средити претензије Свјатославича, да би заједничким снагама кренули на половце и да се не плаше њихових напада са стране или од позади, као помоћ неком од изгоја.

     Док су се Свјатополк и Мономах гањали за Олегом, половци нису спавали, него је њихов вођа Буњак доспое чак до самог Кијева, спалио предграђе и манастире а заједно са тим и Всеволодов двор код Видубича. Истовремено Свјатополков таст Тутор-кан напао је на Перејаслав и само је брза појава Свјатославових и Мономахових пукова натерала половце да се повуку а сам Тутор је платио главом. Сви су у Украјини видели, да са половцима нема шале и, да им не би оставили цео крај на уништавање, морају урадити све за унутрашњу слогу и заједничку акцију. У таквој атмосфери настала је идеја општег сабора кнежева, који се и десио у јесен 1097. г. у Љубечу код Кијева.

Сабор у Љубечу

     На сабор је дошло шест кнежева из Јарославовог колена, а то су: Свјатополк Изјаславич, Мономах Всеволодович, Давид и Олег Свјатославич, Давид Игоревич и Васиљко Ростиславич. Задатак тог династијског конгреса је био да коначно створе мир међу кнежевима и да окрену све силе против спољног непријатеља. Задатак стварно велик и достојан узвишеног писања летописца о њему: „Зашто се свађамо међу собом и упропаштавамо украјинску земљу? То користе половци и пустоше наше земље и радују се због наше неслоге. Будимо од сад једнодушни и заједно бранимо и чувајмо украјинске земље!“ То је била прва одлука сабора.

     Истовремено су се договорили коме које властелинство припада, што је требало бити основа заједничке слоге и могућност неке заједничке акције у будућности. „Нека свако добије своју очевину“ одлучио је скуп, чувајући једном за увек право старешинства и идеју недељивости украјинских земаља. Утврђено је да Свјатополк добија Изјаславов Кијев, Мономах наслеђује Всеволода, Давид, Олег и Јарослав Свјатославич наслеђују Свјатослава, а још је одлучено да свима припадају та властелинства, која им је у своје време поделио Всеволод: Давиду Игоровичу Володимир, Володару Ростиславичу Перемишљ а Васиљку Теребовља. А ко би се противио тој одлуци и почео рат, „против тога ћемо бити сви ми и свети крст“. Тако су се лепо испричали а још лепше одлучили и разишли, али су се јако брзо уверили, да између лепих речи и дела стоји читава провалија...

Ослепљење Васиљка

     Савез Мономаха и Свјатополка био је мало једностран. Дали у борби са половцима или са Свјатославичима, Свјатополк је увек помагао Мономаху али никад није искориштавао Мономахове успехе. Поред тога Мономаху је остала Свјатополкова очевина – Новгород, који по љубечком споразуму није требао припасти њему. Није чудо, што је Свјатополк гледао искоса на даље активности Мономаха и имао наоштрене уши на сва Мономахова непријатељска шапутања. Одмах иза сабора Давид Игоревич је обавестио Свјатополка, да Васиљко Теребовљански и Мономах планирају нешто против њих двојице, да би, одузевши Волињ од Давида, узели од Свјатополка Погорину, Берест и Турово-Пинск. Давид је саветовао да ухапсе Васиљка и подсетио Свјатополка на смрт његовог брата Јарополка по наговору Ростиславича. Свјатополк се прво колебао али под даљим наговорима Давида, одлучио је да ухвати Васиљка на превару, позвавши га на имендан. Васиљко се прво правдао недостатком времена. Онда је Свјатополк поново послао по њега, речима, ако нема времена да остане на имендану, нека дође да доручкује са њим и Давидом. Тог пута је Васиљко послушао и, иако су га упозоравали, дошао у Свјатополков двор.

     Свјатополк је изашао пред њега и још једном га молио да остане на имендану. Али Васиљко је одговорио да је већ послао свој караван напред и да мора са дружином да пожури за њим. Свјатополк је некако изашао у ходник а за њим убрзо и Давид. Васиљко је остао сам. Онда су у  просторију упале Свјатополкове слуге, ухватили Васиљка, заковали га у окове и затворили у затвор. Другог дана Свјатополк је сазвао скупштину кијевљана и бојара и на њој оптужио Васиљка, по сведочењу Давида.

     Кијевљани су рекли: „Ти, кнеже, треба да чуваш своју главу. Ако је Давид говорио истину, онда нека Васиљко буде кажњен, а ако не, онда нека Давид осети освету и нека одговара пред Богом“. Пробали су духовници да се заложе за Васиљка али је победио глас Давида, који је рекао: „Ако ти пустиш Васиљка, онда ни ја ни ти нећемо кнежевати“.

     Васиљка су одвезли у Звенигород код Кијева и ту се десило то, од чега се и сад осећа језа по телима потомака.

Приповедање летописа

     „И док је тако седео Васиљко, видео је, да слуга оштри нож и схватио је, да хоће да га ослепе. И молио је Бога са великим плачем и јауцима. Ушли су посланици Свјатополка и Давида – Сновид Изечевич, Свјатополком коњушар и Дмитар, Давидов коњушар и почели ширити ћилим. Затим су ухватили Васиљка  и хтели га бацити на ћилим. Васиљко се борио са њима и нису могли да га баце. Ушли су и остали, бацили га и завезали и, узевши даску са пећи, ставили му на груди. Сами су сели на крајеве даске и нису га могли задржати. Тада су пришли још двојица, скинули другу даску са пећи и сели, притисли му леђа, чак су кости закрцкале. Онда је приступио слуга на презиме Беренди, Свјатополков овчар, и хтео га ударити у око. Али није погодио и посекао му лице, затим га је ударио у око и извадио му зеницу а затим у друго око и извадио другу зеницу. И онда је Васиљко остао као мртав. Узели су га, ставили на ћилим и повезли колима у Володимир. А кад су га возили и прешли преко здвиженског моста, зауставили су се на пијаци. Скинулу су са њега крваву кошуљу и дали попадији да опере. Док су они ручали, попадија је опрала и обукла му кошуљу. И почела је попадија плакати над њим као над мртвим. И пробудио га је плач и упитао је: „Где сам то ја?“ А она је одговорила: „У Здвижењу“. И затражио је воде, она му је дала и он се напио. Повратила му се душа у тело, дошао је себи и, опипавши кошуљу, рекао: „Зашто сте ми је скидали? Требао сам у тој крвавој кошуљи примити смрт и стати у њој пред Бога“...

     И кад су завршили ручак, кранули су са њим брзо на колима по блатњавом путу јер је био тада новембар. И допутовали су са њим шестог дана у Володимир. Тамо су га сместили у један двор и оставили тридесет мушкараца и два кнежева дружбеника да га чувају“.

Васиљкова исповед

     Тај исти летописац, који се видео са Васиљком за време његовог боравка у володимирском затвору, оставио је за потомство исповед несрећног кнеза, који је говорио: „И то сам ја чуо, да Давид хоће да ме преда пољацима. Мало се напио моје крви, хоће још више, кад ме предаје непријатељима. Јер сам ја њима (пољацима) доста зла учинио и још сам мислио учинити и осветити се за украјинску земљу. А кад ме преда пољацима, ја се нећу уплашити смрти а само ћу теби рећи истину: „То ме је Бог казнио за моје горде мисли. Кад сам добио вест, да код мене долазе берендичи, печенези и торци, ја сам тако помислио: кад код мене буду берендичи, печенези и торци, ја ћу рећи мојој браћи Володару и Давиду: “Дајте ми своју млађу дружину а сами пијте и веселите се!“ И мислио сам да ћу за зиму и лето загосподарити у пољској земљи и осветити се за нашу отаџбину. А онда сам хтео да накупим подунавских бугара и да их населим код мене. Онда сам хтео да молим Свјатослава и Володимира да ме пусте на половце – или ћу стећи славу или ћу положити своју главу за украјинску земљу. Друге планове нисам имао ни за Свјатополка и за Давида. На то се кунем Богом и његовим доласком, да нисам помислио ништа лоше против моје браће.“

Мономахова акција

     „Није било у украјинској земљи ни за наших дедова, ни за наших очева таквог зла“ – рекао је Мономах, кад је чуо за страшан злочин. Он се обратио Давиду и Олегу Свјатославичима са позивом: „Отиђите у Городац, да поправите све лоше, што се издешавало у украјинској земљи и међу нама, браћом, који су уболи нож у нас. Јер ако то не поправимо, настаће код нас још веће зло и почеће клати брат брата и страдаће украјинска земља, доћи ће наши непријатељи половци и присвојиће је.“ Свјатославичи су послушали позив Мономаха и појавили се код Кијева. Из Городка су они послали посланство Свјатополку и захтевали оправдање за злочин над Васиљком. Свјатополк се уплашио и већ хтео да бежи из Кијева али су му у помоћ дошли кијевљани и духовништво, који су такође приговарали за Васиљкову судбину и послали су код Мономаха Всеволодову удовицу и митрополита на преговоре. Током даљих разговора кнежеви су дошли до закључка да је за све крив Давид и да га треба казнити, одузети Волињ, који су потом призначили његовом савезнику у злочину – Свјатополку.

     Истовремено је Давид, држећи Васиљка затвореног, одлучио да згрне себи његов део, али се ту супроставио Володар, који га је натерао не само да напусти мисао о Васиљковом делу, него и да га ослободи. Сад су већ обојица Ростиславича почели да се свете Давиду. Они су уништили његове пограничне земље и пришли до Володимира. Они су послали посланике код володимираца и тражили да им изруче те бојаре, који су наговарали Давида на Васиљка. Бојаре су стварно предали и Ростиславичи су их обесили и срељали стрелама. То се дешавало при крају марта 1098. г. На почетку 1099. г. иступио је против Давида његов савезник Свјатополк, који је ослепео Васиљка, а сад извршиоц кнежевског суда. Он је опколио Давида у Володимиру и, после седам недеља, приморао га на предају. Давид је оставио Свјатополку Володимир а сам побегао код пољака, који су од њега узели новац за одбрану, коју нису послали. Давид је од пољака отишао код половаца.

Бој код Перемишља

     Одузевши Волињ од Давида, Свјатополк се полакомио да до њега припоји и Галичину, наводно као власништво његовог оца и деде. Али са Ростиславичима није ишло тако лако као са Давидом. У судару на „Рожном пољу“ (на раздвајању Серета и Буга) Ростиславичи су разбили Свјатополка па је он побегао у Кијев, остављајући даље вођство кампање у рукама Свјатославича. Они су се за помоћ обратили мађарима и кад су је добили одступили до Перемишља. За то време Давид Игоревич се споразумео са Ростиславичима и послао своје половце на мађаре. Они су их побили и безбројне подавили у Вјагри и Сјану. Угарски летописци, говорећи о том поразу код Перемишља кажу, да је тада таква беда настала, да такве нема ни у књигама а не може се ни испричати. Наш летописац  броји мађарске губитке код Перемишља до 40 000 војника. Неуспех Свјатополкове кампање код Перемишља охрабрио је Давида да проба да поврати Волињ и то му је коначно успело. У јесен 1099. г. видимо Волињ опет у рукама Давида. Истина да му се није дало да се дуго радује због власништва, јер је Свјатополк сазвао скуп кнежева у Ветичима (у аугусту 1100. г.), на којем су Давиду одузели Волињ и дали му као милост неколико комадића волињске земље, за коју му је Савјатополк касније дао Дорогобужко властелинство, где је Давид и завршио живот.

     Истовремено на том истом сабору донели су још једно решење, које никако није одговарало братољубном решењу љубецког сабора. Летописац га овако преноси: „Онда су послали посланике Володару и Васиљку са речима: узми (Володаре) свог брата Васиљка код себе, и нека вам буде Перемишљ, ако хоћете, живите у њему, ало нећете, пусти Васиљка овамо, ми ћемо га овде хранити. А наше људе и сељаке (заробљене у недавном рату) вратите...“

     Такво подло решење донели су кнежеви сакупљени у Витичеву. Казнивши Свјатополковог савезника Давида за ослепљење Васиљка, одлучили су да казне још и ослепљеног. Али Ростиславичи нису послушали ту одлуку и нису се уплашили претње кнежевског похода, који се није ни десио по наговору Мономаха.

     После рата, који је настао у време ослепљења Васиљка и после сабора у Витичеву, дошла је коначно равнотежа снага у некадашњој држави Владимира и Јарослава на тај начин, што су се украјинске земље на десној страни Дњипра нашле у рукама Изјаславича и Ростиславича, а са друге стране у рукама Мономаха и Свјатославича, при чему се Мономах наслањао на савез са Ростиславичима а Свјатополк са Свјатославичима. На тај начин је Свјатополк задржавао покрете Мономаха, који је и земљама и поштовањем у друштву превазилазио великог кијевског кнеза.

Победа над половцима

     Чим су утихле свађе кнежева, све што је живело и хтело живети у Украјини, скренуло је пажњу кнежевима на опасност од половаца. „Не губите украјинску земљу!“ мало-мало позива летописац кнежеве, „а скупите се заједно и идите против половаца, док они нису уништили целу украјинску земљу.“ Мономах је најбоље осетио необходност одлучујуће борбе са дивљацима из степе. И њему такође Украјина захваљује за победу над половцима.

     1103. г. састали су се код Кијева Свјатополк и Мономах са дружинама, да би коначно почели припреме похода на половце. Разлике у мишљењу, које су изникле на саветима, изгладио је Мономах. Одлучено је да иду на половце одмах на пролеће и необазирати се на пољске (пољопривредне) радове. Походу су се придружили неколико млађих кнежева, међу којима и Давид Свјатославич. Олег је одустао од похода – превише су га задужили половци и није хтео да раскида везе са њима. У марту су кренуле војске Дњипром на чамцима до Хортице а одатле су пошли копном на исток. Код реке Самаре заскочили су половачку војску и разгромили је, када су побили и доста половачких старешина,  накупили много плена и заробљеника. Истовремено су извели из степе остатке торака и печенега, којима су заселили пограничне градиће за одбрану од половаца.

     Очигледно, половци су пробавали да се свете за тај поход и упадали су у Украјину у неколико наврата. Ту је посебно беснео Буњак, који се поново завлачио до Кијева, уништавао Перејаславски крај, али је код Лубна ипак налетео на војску Мономаха, био разбијен и приморан да бежи. После тог пораза половци су ушли у преговоре па се чак и ородили са Мономахом и Олегом, дајући канове ћерке за њихове синове, али је и једна и друга страна била свесна, да је то само привремени прекид, после чега ће морати доћи до одлучујућег обрачуна.

     1109. г. отишла је Мономахова војска опет далеко у степ и код Донца уништила много половачких насеља. После две године пошле су трагом те војске, која је била само Мономахова извидница, заједничке снаге украјинских кнежева и 27. марта 1111. г. разбиле у прах главне половачке снаге, које су биле као „велике шуме и тама најтамнија“. Са великим пленом, заробљеницима и славом враћали су се победници кући.

Евшан-биље

     А највише славе и поштовања сред украјинског становништва припало је Мономаху. Што је „уништио половце, отерао кана Отрока у Грузију иза гвоздене капије (Кавказа) а Сирчан је остао на Дону и упао у крајњу беду. Онда је кнез Мономах из златног шлема пио воду из Дона и одузео сву земљу проклетих агарјана (мухамеданаца). А када је Мономах умро, Сирчан је послао певача Орју, који му једини остао, у крај обеза и поручио Отроку: „Владимир је умро. Врати се, брате, у родни крај!“ Изгледа да се Отроку није журило да се враћа и зато је Сирчан наредио певачу да му запева половаче песме, а ако то не помогне да му да, да помириши чаробну биљку „евшан“. И тек га је оно присетило на чар родне земље. Отрок је заплакао и рекао: „Боље у родној земљи положити кости него у туђој бити славан.“ И вратио се он у половачку земљу и био отац Кончака, којег је Украјина упознала у другој половини 12. века.

     Ипак су походи Мономаха примирили половце на дуже време и ко зна дали би се икад више усудили да узнемиравају украјинску земљу, кад не би било даљих свађа међу кнежевима и даљег увлачење у њих половачке снаге.

Смрт Свјатополка

     Свјатополкова смрт 16. Априла 1113. г. изазвала је неочекивану реакцију међу кијевљанима. Уместо да плачу за кнезом, они су се бацили да туку његове службенике и жидове. Био је то први погром жидова у Украјини. Успомена, коју је Свјатополк оставио за собом није му била наклоњена. У печерском Патерику читамо, да су за време Свјатополка људи трпели много неправде, да је он без кривице уништавао домове истакнутих грађана и много награбио туђег иметка, не стидећи се ни шпекулисања са жидовима око соли. Узалуд је Свјатополкова удовица делила изузетно велику милостињу, није ни узбудила кијевљане, ни бојарске сузе нису биле искреније од богате даће после смрти тог несимпатичног кнеза.

006 – Велика историја Украјине - Јарослав Мудри

      Изненадна смрт Владимира Великог  је била права катастрофа за даљу изградњу украјинске државности. Дошла је управо у време, када је почело „сабирање украјинских земаља“, а још није почело утврђивање стабилности те огромне државе. Јер је држава Владимира Великог била стварно највећа држава у тадашњој Европи! Обухватала је око 800 000 кв. км. и простирала се не само на украјинске, али и на московске, белоруске и финске земље. Смрт је снашла Владимира баш у моменту, када су унутрашњи сукоби појединих земаља и њихових намесника (они су били Владимирови синови) почињали да се манифестују све оштрије, без обзира на опасност од печенега, који су као црни облак налегли на југоисток Украјине. Пред очима Владимира пребивао је, као уточеник, његов најстарији син Свјатополк, кнез Турова, који је почео да се буни против оца. Уочи смрти спремао се Владимир у поход против другог сина бунтовника Јарослава новгородског; а против печенега је послао свог љубљеног сина Бориса, којег је спремао себи за наследника на великокнежевском престолу. И баш у тој врућој ситуацији дошла је смрт.

Свјатополк Окајани

     Политичка ситуација изазвана смрћу Владимира била је затегнута. Са једне стране Владимирови истомишљеници су се трудили колико је могуће да затаје трагедију, док се врати Борис са дружином, а истовремено Свјатополк је користио све начине, да заседне на државни престо. Загосподаривши очавом благајном, почео је присаједињавати себи кијевљане, истовремено је послао људе на преговоре код кнеза Бориса.

     Кнез Борис, који је са собом имао око 8 000 дружбеника и војника, сазнао је за очеву смрт већ у повратку са похода. Свјатополкови посланици су га обавестили, да је он заузео очево наследство и да је спреман ући са Борисом у помирење. Али Бориса, који је себе видео великим кијевским кнезом, то није поколебало. Он се зауставио са војском над реком Аљтом код Перејаслава и спремао се за напад на Кијев. Али ту се десило нешто, што Борис није очекивао – једног дана војска га је напустила и отишла. Могуће да су разлози били неодлучност и слаб борбени карактер Бориса а могуће је и то да су се у војсци појавили Свјатополкови агенти, који су прво побунили војску а онда убили и самог Бориса. Погинуо је Борис десети дан после очеве смрти и тако премостио Свјатополку пут до кијевског престола.

     После Бориса, Свјатополк је послао душогупце на муромског кнеза Глиба и древског кнеза Свјатослава, Глиб је погинуо код Смоленска а Свјатослав на путу у Закарпатје. Код Склоја још показују „Свјатославову могилу-гробницу“.

     „Побићу сву браћу и узети власт у целој Руси“ – сигурно је себи рекао Свјатополк и можда би стварно испунио ову страшну жељу да није против њега устао јачи противник, новгородски кнез Јарослав.

     Чувши за смрт Бориса, Глиба и Свјатослава, Јарослав је схватио да са Свјатополком није шала и да уместо да чека Свјатополкове душеубице, боље је енергично иступити и одмерити се са њим на отвореном пољу.

Битка код Љубеча

     У пролеће 1016. г. кренуо је Јарослав против Свјатополка, водећи са собом новгородце и један варјашки пук. Свјатополк са хордом печенега срео га је на Дњипру код Љубеча. Дуго су противници стајали у месту и нису могли да се реше на почетак битке, док није иступио Јарослав и енергичним нападом растерао печенеге, без којих Свјатополк није имао шта да тражи против Јарославове силе. Он је побегао са бојног поља код свог таста пољског краља Болеслава. Јарослав је заузео Кијев  и не видећи више испред себе противника, одмах је почео изграђивати град. У првом реди започео је градњу нове цркве св. Софија на месту прве, која је изгорела за време борбе за Кијев. Одмах се видело да је то кнез-домаћин и градитељ. Али му се није остварило да се дуже задржи у Кијеву. Истина, да би се заштитио од Болеслава, Јарослав је ушао у савез са немачким царом и у договору са њим ишао походом на Болеслава, 1017. г., па чак и заузео неко пољско место, али то није сметало Болеславу да превуче цара на своју страну.

     У лето 1018. г. кренуо је Болеслав на Украјину, који је осим пољака има још око 300 немаца, 500 мађара и Свјатополка, који је опет унајмио печенеге. Јарослав није чекао нападаче у Кијеву а изашао је пред њих чак до места Волињ код Буга. Али битка, која је почела 22 јула, испала је за Јарослава несрећно. Са групом преживелих Јарослав је стигао у Новгород и био спреман бежати даље у Скандинавију. Али новгородци су и овај пут одлучили да подрже свог кнеза.

     За то време Болеслав и Свјатополк су заузели волињску и деревљанску земљу и пришли Кијеву. После кратке одбране, Кијев је био приморан да се преда (14 септембра) и да осети „муку побеђених“. У Болеславове руке је пао огроман плен и безброј невољника, међу којима је била и Јарославова родбина. За услугу Свјатополк је поклонио свом тасту Червењске Градове, које је био вратио у украјинску државу Владимир Велики.

     Свјатополкова радост није трајала дуго. Подржан новгородцима, са новим пуковима варјага, бацио се Јарослав на Свјатополка. Поход се десио у зиму 1018.-19. г. и заскочио Свјатополка неспремног. Он је побегао код печенега, са којима се појавио у Украјини тек у пролеће 1019. г. Јарослав је пресрео брата код реке Аљте и навео га на битку. „Кренули су једни на друге – говори летописац – и покрили летско поље облаком војске. Био је тада петак, излазило је сунце и у то време је наишао Свјатополк са печенезима. И састале су се обе војске и почела је сеча, какве у Украјини још није било. Грабили су се за руке и секли се а крв је текла долинама. Трипут су се сударали и тама их је затекла у боју. И била је јака грмљавина, јак пљусак и бљесак муња. А кад севне муња тад засија оружје у њиховим рукама“.

     Завршила се та битка победом Јарослава. „Свјатополк је окренуо леђа и побегао“. Нестао је не само са бојног поља него и из видогруга историје. Бежао је негде на запад али се не зна шта се са њим десило. Летопис пише, да је он као Каин, и да није могао нигде да се заустави и бежао је куда га очи воде пред својим противницима или нападима савести – не зна се. И на крају је, вероватно, прејахао пољску и чешку земљу и у некој пустари погинуо. Из његовог гроба се сигурно осећао неподношљив смрад, као знак казне за све злочине „Окајаног“. Тако га је назвао летописац и тако је Свјатополк остао у народном сећању. Начини, на које се он трудио да присвоји за себе велики кијевски престо, били су у тадашњем свету ниски и дивљи. За очево наследство су се борили и пре и после њега али нико није користио такве начине, на које се охрабрио Свјатополк.

     Решивши се Свјатополка и заузевши не само велики кијевски престо и већину земаља, којима је владао његов отац, цео украјински део са Туровом и Пинском али без Червенских Градова, Ростов и Суздаљ, Новгород и Смоленск, Јарослав се трудио да осигура те добитке за себе и да по могућности повеже далеке земље културним и трговачким интересима за мајку украјинских градова. Кијевом. Очигледно је да је прво морао да изглади низ неспоразума са Брјачиславом полоцким а у првом реду са јако опасним противником, како се показао тмутурокански кнез Мстислав.

Мстислав Одважни

     Био је он кнез-витез, по лику на свог деду Свјатослава Завојевача. По речима летописа био је он „крепког тела, лица руменог, са великим очима. Био је одважан у борбама и срдачан према дружини. Никоме није бранио ни јести, ни пити, до миле воље“. Заузевши Тмуторокањ, одрезан од остатка Украјине печенешким хордама, окружен некултурним и ратоборним суседима, Мстислав је имао могућност испробати свој оштар мач у борби са кавказким и кубанским племенима. Између осталих ратовао је са касогама (кубанским черкезима) и 1022. г. десио му се случај, који га је прославио за увек у народном сећању.

     Касожки предводник Редеда, желећи да избегне проливање крви, предложио је Мстиславу двобој: ко победи узеће побеђеном имање и земљу. Победио је Мстислав, бацио је противника на земљу и пред очима касожке војске заклао.

     Иако касно, ипак се одазвао Мстислав са претензијама на кијевски престо. Кад је 1023-4 г Јарослав боравио у Новгороду, Мстислав је кренуо са групама хозаре и касога на Кијев. Али није успео да заузме град. Ипак је овладао на Ливобережи и засео у Чернигову. Кад је ускоро наишао Јарослав из Новгорода и срео се са братом код Листвином поред Чернигова. Јарослав је водио са собом варјаге под командом вође Гакона. Мстислав је осим своје дружине имао велики број сиверјана. Битка се завршила несрећно за Јарослава. Заједно са Гаконом побегао је опет у Новгород, да скупља нову војску за даљу борбу.

     О самој листовској битци сачували су се не само летописни записи али и песме, у којима је посебно наглашена љубав Мстислава према дружини. Песме се писали дружбеници и то им се јако свидело, што је Мстислав слао у најгору ватру пукове сиверјана а дружину чувао од опасности. Ујутро после победе, ходао је Мстислав по бојном пољу и тешио се, говорећи: „ту лежи сиверјанин, ту варјаг, а моја дружина цела“...

     „Увече је извео Мстислав своју војску: у средину је ставио сиверјане а своју дружину по боковима. Ноћу је настало невреме. Лила је киша, ударали су громови и укрштале се муње. Ово је у нашу корист! – рекао Мстислав својој дружини. И настала је љута и страшна сеча. Кад је севала муња, тада се оружје палило као ватра и само тад су се видели мачеви, који су касапили једни друге по том светлу. Сва сила варјага је пала на сиверјане и уморили су се од касапљења. Онда је Мстислав скочио са својом дружином на варјаге и почео сећи. И видео је Јарослав да је изгубио и побегао са варјашким кнезом Гаканом, који се одрекао своје златом ткане одоре“.

     Завршивши са Јарославом, Мстислав није ни мислио да иде на Кијев. Сложио се да он припада Јарославу, као најстаријем брату. Он сам се задовољио Черниговом и у том правцу је почео преговарати са Јарославом. Али Јарослав није хтео преговарати као побеђени против победника а тек кад је скупио велику војску, приступио је преговорима. Код Городка близу Кијева поделила су браћа Украјину – Јарослав је узео Правобережје, Мстислав Ливобережје. О северним земљама изгледа нису ни причали. Оне су неоспорно припадале Јарославу. Од тада су Јарослав и Мстислав „почели живети мирно, у братској љубави и утишале су се чарке и немири. И било је јако тихо у украјинској земљи“... примећује, задовољан са таквим крајем, летописац. Од тог времена Јарослав помаже Мстиславу у његовој борби са љутим суседима Тмуторокања (поход 1029. г. на јасе), а Мстислав помаже Јарославу да поврати Червенске Градове.

Борба за Червенске Градове

     Јарослав је обратио пажњу на Червенске Градове још од самог почетка своје владавине у Кијеву. Већ је 1022. г. ишао Јарослав „на Бересте“, како каже летописац, иако истовремено не говори са каквим се успехом завршио тај поход. Тада му је засметала борба са Мстиславом, али чим је дошло до помирења са њим, поново су се освежиле мисли о западним земљама. Користећи хаос, који је настао у Пољској после смрти Болеслава (1025. г.) Јарослав коначно одузима (1031. г.) Червенске Градове и трајно их повезује са мајчиним стаблом. Прво је узео Белз (1030. г.), за годину дана је узео остале и завукао се у пољске земље, где је награбио много плена и невољника, као пре тога Болеслав у Украјини. Онда Јарослав гради град Јарослав код реке Сјан, као пограничну тврђаву.

     Ускоро је Јарослав ишао са неколико похода на запад. 1038. г. Јарослав разбија јатвјаге, 1040. г.  иде на Литванију, следеће године ратује са Пољском, из које се са великим кнезом Казимиром својата и закључује савез.

     После смрти Мјешка (1034. г.) Пољска је упала у провалију политичког и моралног хаоса. Дигла се бура против нових форми државног уређења и против хришћанства. Цео крај је упао у колотечину, сви против свих. 1049. г. успева Мјешков син Казимир да се учврсти у Пољској и користећи савез са немачким царом и Јарославом да ухвати анархију за врат. Полако али сигурно почиње Казимир акцију, због чега га је пољска историја назвала „обновитељ“. Али не би Казимир могао ништа да уради без украјинско-немачке помоћи. Корист, коју је Јарослав имао од Казимира за помоћ, била је јако скромна: на кратко време су Червенски Градови престали бити камен спотицања између Пољске и Украјине. Истовремено Јарослав се ородио са Казимиром, дајући за њега своју сестру Добрнигу-Марију, а Казимирову сестру удао за свог сина Изјаслава. Као „мираз“ уз снају Јарослав је добио 800 заробљеника, које је Болеслав био заробио у Украјини.

     Осим Червенских Градова, које се Јарослав трудио да учврсти за украјинску државу, ишао је походима на север, где је покорио југо-западне финце (чуд) и западно од чудског језера изградио град Јуријив, касније универзитетски град Дорпат.

Погром печенега

      Јарославови добици на западу и северу нису му скренули пажњу од степског југа Украјине, заузетог печенезима. Али треба признати, да се печенези, осим кад су помагали Свјатополку, нису више усуђивали самостално узнемиравати украјинске земље. Тешка борба са Украјином за време Свјатослава и Владимира осетно их је ослабила. Управо притисак на њих од стране хорде уза-торака и кипчака-половаца их је приморао да невољно напусте своје пашњаке и крену на запад. Управо је то био разлог њихове последње појаве и напада на Кијев 1034. г. Цела њихова хорда је стала код Кијева, у којем у то време није био присутан Јарослав. Он је био у Новгороду и тамо организовао армију са којом је кренуо на југ. Одлучујућа битка се одиграла на равници, на којој је касније изникла саборна црква св. Софија и цео нови комплекс кнежевског Кијева. Битка је трајала цео дан и завршила се неоспорном Јарославовом победом. За време бежања подавило се много печенега у речици Ситомља. Остатак се разбежао куда су их очи водиле: „Тако су они страдали, а остатак се разбежао до данашњег дана“ – радује се летописац.

     Јарослав је коначно разбио печенеге, али од тога Украјини није била лакше – на њихово место је дошла друга хорда – половци.

     1036. г. је умро некадашњи противник а садашњи верни савезник Јарослава, кнез Мстислав Одважни. Његов син Овстафије је умро три године раније. Јарослав је видео себе као јединог владара целе очеве оставштине са изузетком полоћког властелинства, којим је владао син Брјачислава, познати „чудотворац“ Всеслав. Шта више, Јарослав је померио границу украјинске државе на југ – напуштајући Владимирова утврђења на реци Стугни – он је саградио нову линију утврђења на реци Роса а велику територију између Стугне и Росе населио заробљеницима и новосаграђеним насељима, од којих треба споменути место Јуријив на Роси.

Инострана политика

     Будући смео и предузетљив војсковођа, Јарослав је био и добар политичар и дипломата. Истина, његов савез са немачким царем Хенрихом III против Болеслава, који се није одржао, али убрзо видимо Јарослава опет у споразуму са немачким царем – прво у борби против Мјешка, потом у спашавању Пољске од потонућа за време Казимира. 1043. г. по речима немачког летописца Љамберта код Хенриха III је било посланство од „рус’ког краља“ са предлогом да се цар ожени са кћерком тог краља. На жалост, посланство је дошло прекасно јер је цар већ био верен и посланици су се морали вратити „тужни“, иако богато обдарени.

     Везе Јарослава са Скандинавијом се нису ограничавале само скупљање оданде војску, која учествује у свим његовим походима и често му доносила победе. Скандинавски кнежеви су често тражили заштиту на Јарославовом двору (као каснији норвешки краљ Олаф) а Јарослаљвова родбина се својата са скандинавским династима. Сам Јарослав је био ожењен са Индигердом, ћерком краља Олафа, а норвешки кнез, касније краљ Герард Храбри је био ожењен са Јелисаветом Јарославном (Јарославова ћерка).

     Гералд није лако освојио срце и руку Јарославне. Кад је предочио Јарославу о својој жељи да се ожени Јелисаветом, Јарослав није био против али је изјавио, да он мора да се прослави са нечим да би заслужио руку његове ћерке. И стварно, Гералд је отишао у свет да тражи авантуру и славу, о чему он сам пише у свом епу:

     „...Наш брод је прошао крај Сицилије.  Били смо лепо обучени. Брз брод са високом крмом је брзо напредовао, носећи ратнике. Мислим, да овакав какав сам, никад неби стигао тамо. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ухватили смо се у борбу са транданима. Њих је било више. Настала је баш страшна и енергична борба. Мене су одвукли од њиховог младог краља, којег сам ја у борби убио. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Било нас је сешнаест. Ми смо у јакој бури избацали воду из четири бродска преградка. Таласи су запљускивали тешко натоварен брод. Мисли да, овакав какав сам, не би у томе успео. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ја знам осам вештина: пишем поезије, добро јашем, добро пливам, знам да се скијам, знам да гађам са копљем и знам да веслам. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Нико ово неће порећи, како смо се ми једног јутра појавили у једном западном месту, како смо се намахали мачевима и како смо се владали са оружјем и какве смо трагове оставили за собом. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ја сам се родио тамо, где упландци натежу лукове. Сада командујем ратним бродовима, које тако мрзе земљорадници. Од када смо кренули у свет многе смо таласа секли својим чамцима. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.“

Ана Јарославна

      Као очигледан доказ живих веза Украјине са далеком Француском може послужити брак француског краља Хенриха са Јарославовом ћерком Аном. 1048. г. краљ Хенрих је остао удовац и послао посланство са епископом Готие Савејро у Кијев да испросе Јарославову ћерку. Француски историчар Левеск, пишући о овом посланству, ставио је епископу Сиверјо у уста речи пуне хвале за тадашњу културу Украјине, речима „крај више уједињен, срећан, моћан, културнији него сама Француска“.

     Венчање се одржало 14 маја 1049. г. у Рајмсу. У браку су се родила три сина, од којих је најстарији Филип био краљ Француске. Ана је остала млада удовица, 29-годишња жена а била је тако лепа, да „сличне није било на свету“. Удала се за грофа де-Крепи, а кад је поново остала удовица, вратила се свом сину Филипу. Будући краљица, она је учествовала у многим стварима, а њени потписи су сачувани на многим документима. Између осталог она је била оснивач манастира св. Викентија у Сенлу и, како каже легенда, довезла је из Кијева у Француску словенско еванђеље, тз. Рајмско, на којем су се заклињали француски краљеви. Од 1074. г. нема гласа о Ани Јарославној. Она се вероватно крила у манастирским тишинама, где је и умрла. Гроб Ане Јарославне су нашли у 17. в. у цркви опатија Вилијер, недалеко Париза. На гробници је била плоча са краљичиним портретом.

„Европски таст“

     Историчари су кнеза Јарослава прозвали „Европски тест“. И није џабе. Осим већ наведених родбинских веза за страним династијама, имамо доста неописаних својатања Јарославича. Свјатослав Јарославич је био ожењен са сестром трирског епископа Бурхарта. Један мање познат „рус’ки краљ“ је био ожењен са ћерком саксонског мархрафа Отона фон Орлагмунда и још један непознат „рус’ки краљ“ је имао за жену ћерку штадског грофа Леополда, Оду. Изјаслав Јарославич је вероватно такође био ожењен са неком немачком кнегињицом Гертрудом. Тата угарског краља Андрије Володислав Ћелави је имао за жену неку од украјинских кнегињица. И сам краљ Андрија је довезао себи жену из Украјине.

Размишљање о Цариграду

     Досегнувши врх славе, моћи и богатства, Јарослав није живео на ловорикама. Будући владар огромне државе, он се охрабрио на смео план да заузме Цариград и да од њега направи метрополу светске империје. 1043. г. шаље свог сина Владимира у поход на Цариград.

     Византијски историчар Георгије Кедрин, који је написао светску историју и завршио је 1057. г., оставио нам је на њеним картама јако тачан иако и нешто једностран опис задње украјинско-византијске кампање из 1043. г.

     „У месецу јуну, дана 11, године 1043. десио се поход Руси на престоницу. До тог времена Рус’ је живела у миру са ромејима (византијцима), односи су били чврсти а трговци су путовали одавде и назад. Али у то време испала је у Византији нека свађа са рус’ким трговцима, то је прешло у тучу па је један скит (украјинац) убијен. Кнез тог народа Владимир (син Јарослава), човек ватрен и темпераментан, кад је чуо за тај случај, разбеснео се и, не чекајући ни мало са походом, скупио своје људе, колико их је било способних за војску, и припојивши велику помоћ народа, који живе на северним острвима океана, скупио је како кажу око 100 хиљада војника и поседавши на бродове, кренуо на престоницу.

     Кад је император сазнао за то, шаље посланике и моли Владимира, да обустави поход и да узме одштету за тамо неку увреду, да због малог разлога не ломи давно устаљен мир. Кад је Владимир, добивши писмо, најурио посланике и одговорио гордо и непромишљено, император је изгубио наду на договор и почео и сам да се спрема за рат. Скитске трговце, који су били у држави и те скитске војнике, који су служили у нашој војсци похапсио и разаслао по областима, да неби било неке издаје. Припремио је по могућности царске галије и много других, лагане и лепо обрађене чамце, натоварио на њих те војнике, који су тада били у престоници. Сам је сео на царски дромон и кренуо на ските и срео их код ушћа у Црно Море. Истовремено је и повелика коњица ишла копном за њим.

     Две силе су стале једна наспрам друге али ни једна није хтела да почне борбу. Скити су стајали мирно у пристаништу а цар је чекао њихов напад. Тако је пролазило време и ближило се вече. Цар је опет послао посланика на договор али су их варвари вратили без успеха, тражећи од цара да плати по три литре злата сваком војнику. Одговор је био немогућ па се цар одлучио за борбу. Василије Теодорокан је по наређењу цара узео три галије и кренуо на ските. Улетео је међу њихове бродове и вештачком ватром спалио седам бродова, заједно са људима а један заробио. Од људи, који су били на њему, неке је убио а остале натерао у бегство. Кад су скити видели да се приближава цар са свом силом, дали су се у бегство, али их је бура однела на место, где су биле стене и подводно камење. Тамо су они изгубили већину својих бродова а истовремено су на њих нападали војници са копна и много их побили. После смо набројали 15 000 лешева, које је море избацило на копно.

      После победе над скитима цар је стајао још цела два дана а трећег дана се вратио у престоницу, оставивши два пука, да опловљавају и чувају обалу. Двадесет две галије, одвојивши се од остатка флоте, појурили су за скитима и нашли их усидрене у некој луци. Скити су их окружили са свих страна. Ромеји су се бацили у бекство али су варварски бродови стигли да заграде залив. Ромеи су кренули у борбу али су били потучени. Скити су заробили четири галије и адмиралски брод и побили све људе на њима. Остатак ромејских бродова су избацили на обалу, на стене и литице, где су се неки људи подавили а остале су варвари заробили од којих су део исекли а део узели у робље. Они, што су се спасли вратили су се својима голи и боси.

     Видевши да успех није постигнут, како су се надали, скити су почели размишљати о повратку кући. Кад су пловили морем и ишли копном, јер је много бродова било потопљено и није било места за све, пресрео их је војвода дунавских замкова Каталон Вест. Напао их је код Варне, многе побио, многи су се разбежали а 800 заробио и повезане послао цару...“ Тамо су их, по тадашњем источном обичају, ослепели. Тако се и завршио задњи поход великокнежевске Украјине на Цариград.

     После неког времена украјинско-византијски односи су се изгладили, али је јужни, црноморски ратнички пут престао  на дуже време привлачити јунаке из Украјине.

Јарославов културни рад

     Бележећи успехе културног рада Јарослава, летописац између осталог каже: „Дешава се да један узоре њиву, други посеје а неки други пожању и користе обилне плодове.“ Тако и овде: „Јарославов тата је узорао и омекшао земљу, Јарослав је засејао а ми користимо.“ И стварно, исто, како је Јарославова политика припајања украјинских земаља била по узору на Владимирово деловање, тако је културан рад био свесно продужавање очевог рада.

     Обезбедивши државу од унутрашњих потреса и ратних изненађења, Јарослав је уложио сву своју енергију у то, да подигне Украјину на што виши културни ниво а њену престоницу Кијев изједначи са престоницом тадашњег културног света, Византијом.

Црква

     „За време Јарослава почела је расти и ширити се хришћанска вера“ примећује летописац. Владимир је увео хришћанство и дао јој право државне религије а Јарослав је радио све могуће, да је рашири и утемељи. А пошто је у то време у хришћанском свету владало уверење, да нема спасења ван манастирских зидова, па и није чудно, што је и Јарослав почео градити манастире. Он је саградио и уредио у самом Кијеву манастире Јурија и Ирине, у његово време су ископане прве ћелије Кијево-печерског манастира[1]. Познато је такође да се Јарослав трудио да умножава епископске катедре и истовремено се трудио да украјинизује и онезависи украјинску цркву од власти цариградског патријархата. 1051 г сазвао је сабор епископа у Кијеву и довео до тога, да је на њему изабран кијевски митрополит, не грк као до сада, а украјинац, истакнути црквени писац и проповедник Иларион. Од нових епископских катедри, које је установио Јарослав, знамо за катедру у Јуријеву код реке Росе.

Просвета

     По речима летописа, Јарослав је данима и ноћима читао књиге, скупљао писце и краснописце и наложио им да преводе и преписују црквене књиге, од којих је временом створио значајну библиотеку при катедри Св. Софије у Кијеву. Истовремено је свим силама подржавао школство, уводећи својеврсну „школску обавезу“ за бојарску децу.

„Рус’ка Правда“

     У поређењу са законодавном активношћу Владимира, Јарослав је оставио свог оца далеко иза себе. Створивши већ много боље уређене друштвено-државне услове, Јарослав је већ могао много више пажње да посвети праву и законодавству. И стварно, он не само да је издао неколико закона, који су уређивали односе међу кнежевим дружбеницима и друштвом, али је уредио и сакупио старе законе у једну књигу (кодекс). Историчари Јарославу приписују стварање зборника закона названог „Рус’ка Правда“, иако су у њу ушли старији и каснији закони од владавине Јарослава. Од 13. века шири се у преписима зборник закона прозван „Суд Јарослава Владимировича“.  Очигледно да је Јарослав за живота имао славу истакнутог организатора и законодавца и такав је ушао у памћење потомства.

Градитељство

      Видели смо да се Јарослав, чим је засео у Кијеву, ухватио градње Софијске цркве, која је изгорела у борби за Кијев. А кад је Јарослав утемељио своју власт у Кијеву и уредио односе не само са даљим кнежевима-намесницима али и са ближима и даљим суседима, тада је почео стварно величанствену градитељску активност, која је у то време мењала Кијев у уметнички драгуљ источне Европе. Чим је Јарослав разгромио печенеге, одмах је на на ратишту изградио величанствена Золоти Ворота (златна врата) са црквом Благовишчења (благовести), споменуте већ манастире св. Јурија и св. Ирине и понос тог времена, величанствену Софијску Катедралу.

Новац

       Владимир је наредио да лију златне и сребрне новчиће, али после њега у Украјини више не штампају златан новац. Јарославова монета је била сребрна са написом „Георгиа – Јарослав“. Била је јако лепа и танка. На једној страни је имала лик хришћанског патрона Јарислава-Јурија а на другом тризуб, само мало различит од оног на Владимировим монетама. Пре Јарослава издао је нешто новца његов супарник Свјатополк. Те монете су сличне Владимировим – на једној страни је портрет кнеза на престолу а на другој тризуб. Напис је доста нечитак. Са великим тешкоћама се може прочитати: «Стополкъ на столі, а се єго серебро».

Карактеристика Јарослава

     Јарослав је владао целих четрдесет година и за то време се утврдила и усталила државна организација и култура Украјине. На почетку је био приморан да води обрачуне са својим конкурентима и дуго није имао ратне среће. Често су га побеђивали Свјатослав и Мстислав и он стално бежи у Новгород да скупља нове снаге за даљу борбу. Али у борбама са страним непријатељима имао је више среће. Његов утицај у пољским дешавањима, одузимање Червенских Градова, добици на југу и северу и све то сведочи о великом таленту и срећи Јарослава. Упоредо са тим иде његов политичко-дипломатски смисао испољен у целом низу савеза и брачних веза са туђим династијама. Исто толико енергије и разумевања испољио је Јарослав у културном раду и унутрашњој организацији огромне држава. Говори о томе повезивање Јарославовог имена са „Рус’ком Правдом“, која је стварно била општи зборник закона, од којих само неке можемо приписати Јарославу. А ипак и поред његових подвига и заслуга за Украјину, савременици нису знали или нису хтели да сачувају за нас његов духовни портрет, нису га опевали у песмама као Мстислава ни да испричају у приповеткама као Владимира. А ако се и сачувало нешто у песмама или приповеткама из времена Јарослава, чак у таквим дешавањима, као што су његове борбе са Свјатополком и Мстиславом, сама личност Јарослава стоји, као неприсутна, са стране. Херојима тих песама и прича увек су Јарославови противници. Тако се и види да је Јарослав са таквом енергијом скупљао украјинске земље и везао их за себе и при томе није испољавао неке посебне црте свог телента и карактера, него је ишао путевима и користио начине, које је са таквим успехом испробао његов тата Владимир Велики. Није чудо, што су га потомци, желећи да му се чиме било захвале за рад, уграђен у темеље украјинске државности, прозвали Мудри.

Смрт Јарослава

     Јарослав је умро као стар човек 20. фебруара 1054. г. Надајући се смрти, Јарослав је унапред уредио државу са савременим погледима, да је држава била приватн власништво владара. Најстаријем од живих синова Изјаславу (двојица старијих су већ били умрли) Јарослав је предао Кијев и деревљанску земљу, не одузимајући од њега пређашња властелинства – новгородску и турово-пинску. Други по старини Свјатослав, који је до тад владао у Волињи, добио је Чернигов са већим делом Сивершчине, земље радимича и вјатича и Тмуторокањ. Јужни део Сивершчине са престоницом у Перејаславу добио је Јарославов уљубљени син Всеволод, којег би отац био јако радо видео на кијевском престолу, али је за то био премлад. Игор је добио Волињ и Вјачеслав Смолењск. Како је подељен остатак државе летопис не говори. Вероватно је Свјатослав добио још муромско властелинство а Всеволод Ростов, Суздаљ, Билоозеро и Поволжу. Син новгородског кнеза Владимира Ростислав је вероватно добио Червенске Градове.

     Умирући, Владимир није жалио поучавања и опомињања својим синовима, да живе у слози и миру, да поштују право старијег и да не посегну силом за делом, који им не припада. У основу династијског уређења, раширеног тада у Европи, ставио је право старијег (сениорат), чувано на тај начин, да најстаријем од кнежеве родбине припада велики престо у Кијеву. Он је требао имати поштовање „у очево име“, а да би одржао равнотежу међу кнежевима, Јарослав се постарао, да ничија властелинства не буду сједињена, него раздвојена једна од других.

     Али право сениората, добро у теорији, показало се погубно тим више, што је на супрот томе стало друго, неписано „право“ тз. очевине, које подразумева да очево власништво припада синовима. Супростављање једног права другом у практичном животу створило је толико међусобних чарки и крвавих свађа да се велика украјинска империја Владимира и Јарослава врло брзо распала на цео низ одвојених кнежевина, која нису могла ни помишљати на ширење својих граница на рачун суседа, али и о очувању власне независности и успешан отпор редовној навали са истока.

---

[1] Једана од највећих православних светиња Украјине, истакнути историјаски и архитектурни споменик.