006 – Велика историја Украјине - Јарослав Мудри

      Изненадна смрт Владимира Великог  је била права катастрофа за даљу изградњу украјинске државности. Дошла је управо у време, када је почело „сабирање украјинских земаља“, а још није почело утврђивање стабилности те огромне државе. Јер је држава Владимира Великог била стварно највећа држава у тадашњој Европи! Обухватала је око 800 000 кв. км. и простирала се не само на украјинске, али и на московске, белоруске и финске земље. Смрт је снашла Владимира баш у моменту, када су унутрашњи сукоби појединих земаља и њихових намесника (они су били Владимирови синови) почињали да се манифестују све оштрије, без обзира на опасност од печенега, који су као црни облак налегли на југоисток Украјине. Пред очима Владимира пребивао је, као уточеник, његов најстарији син Свјатополк, кнез Турова, који је почео да се буни против оца. Уочи смрти спремао се Владимир у поход против другог сина бунтовника Јарослава новгородског; а против печенега је послао свог љубљеног сина Бориса, којег је спремао себи за наследника на великокнежевском престолу. И баш у тој врућој ситуацији дошла је смрт.

Свјатополк Окајани

     Политичка ситуација изазвана смрћу Владимира била је затегнута. Са једне стране Владимирови истомишљеници су се трудили колико је могуће да затаје трагедију, док се врати Борис са дружином, а истовремено Свјатополк је користио све начине, да заседне на државни престо. Загосподаривши очавом благајном, почео је присаједињавати себи кијевљане, истовремено је послао људе на преговоре код кнеза Бориса.

     Кнез Борис, који је са собом имао око 8 000 дружбеника и војника, сазнао је за очеву смрт већ у повратку са похода. Свјатополкови посланици су га обавестили, да је он заузео очево наследство и да је спреман ући са Борисом у помирење. Али Бориса, који је себе видео великим кијевским кнезом, то није поколебало. Он се зауставио са војском над реком Аљтом код Перејаслава и спремао се за напад на Кијев. Али ту се десило нешто, што Борис није очекивао – једног дана војска га је напустила и отишла. Могуће да су разлози били неодлучност и слаб борбени карактер Бориса а могуће је и то да су се у војсци појавили Свјатополкови агенти, који су прво побунили војску а онда убили и самог Бориса. Погинуо је Борис десети дан после очеве смрти и тако премостио Свјатополку пут до кијевског престола.

     После Бориса, Свјатополк је послао душогупце на муромског кнеза Глиба и древског кнеза Свјатослава, Глиб је погинуо код Смоленска а Свјатослав на путу у Закарпатје. Код Склоја још показују „Свјатославову могилу-гробницу“.

     „Побићу сву браћу и узети власт у целој Руси“ – сигурно је себи рекао Свјатополк и можда би стварно испунио ову страшну жељу да није против њега устао јачи противник, новгородски кнез Јарослав.

     Чувши за смрт Бориса, Глиба и Свјатослава, Јарослав је схватио да са Свјатополком није шала и да уместо да чека Свјатополкове душеубице, боље је енергично иступити и одмерити се са њим на отвореном пољу.

Битка код Љубеча

     У пролеће 1016. г. кренуо је Јарослав против Свјатополка, водећи са собом новгородце и један варјашки пук. Свјатополк са хордом печенега срео га је на Дњипру код Љубеча. Дуго су противници стајали у месту и нису могли да се реше на почетак битке, док није иступио Јарослав и енергичним нападом растерао печенеге, без којих Свјатополк није имао шта да тражи против Јарославове силе. Он је побегао са бојног поља код свог таста пољског краља Болеслава. Јарослав је заузео Кијев  и не видећи више испред себе противника, одмах је почео изграђивати град. У првом реди започео је градњу нове цркве св. Софија на месту прве, која је изгорела за време борбе за Кијев. Одмах се видело да је то кнез-домаћин и градитељ. Али му се није остварило да се дуже задржи у Кијеву. Истина, да би се заштитио од Болеслава, Јарослав је ушао у савез са немачким царом и у договору са њим ишао походом на Болеслава, 1017. г., па чак и заузео неко пољско место, али то није сметало Болеславу да превуче цара на своју страну.

     У лето 1018. г. кренуо је Болеслав на Украјину, који је осим пољака има још око 300 немаца, 500 мађара и Свјатополка, који је опет унајмио печенеге. Јарослав није чекао нападаче у Кијеву а изашао је пред њих чак до места Волињ код Буга. Али битка, која је почела 22 јула, испала је за Јарослава несрећно. Са групом преживелих Јарослав је стигао у Новгород и био спреман бежати даље у Скандинавију. Али новгородци су и овај пут одлучили да подрже свог кнеза.

     За то време Болеслав и Свјатополк су заузели волињску и деревљанску земљу и пришли Кијеву. После кратке одбране, Кијев је био приморан да се преда (14 септембра) и да осети „муку побеђених“. У Болеславове руке је пао огроман плен и безброј невољника, међу којима је била и Јарославова родбина. За услугу Свјатополк је поклонио свом тасту Червењске Градове, које је био вратио у украјинску државу Владимир Велики.

     Свјатополкова радост није трајала дуго. Подржан новгородцима, са новим пуковима варјага, бацио се Јарослав на Свјатополка. Поход се десио у зиму 1018.-19. г. и заскочио Свјатополка неспремног. Он је побегао код печенега, са којима се појавио у Украјини тек у пролеће 1019. г. Јарослав је пресрео брата код реке Аљте и навео га на битку. „Кренули су једни на друге – говори летописац – и покрили летско поље облаком војске. Био је тада петак, излазило је сунце и у то време је наишао Свјатополк са печенезима. И састале су се обе војске и почела је сеча, какве у Украјини још није било. Грабили су се за руке и секли се а крв је текла долинама. Трипут су се сударали и тама их је затекла у боју. И била је јака грмљавина, јак пљусак и бљесак муња. А кад севне муња тад засија оружје у њиховим рукама“.

     Завршила се та битка победом Јарослава. „Свјатополк је окренуо леђа и побегао“. Нестао је не само са бојног поља него и из видогруга историје. Бежао је негде на запад али се не зна шта се са њим десило. Летопис пише, да је он као Каин, и да није могао нигде да се заустави и бежао је куда га очи воде пред својим противницима или нападима савести – не зна се. И на крају је, вероватно, прејахао пољску и чешку земљу и у некој пустари погинуо. Из његовог гроба се сигурно осећао неподношљив смрад, као знак казне за све злочине „Окајаног“. Тако га је назвао летописац и тако је Свјатополк остао у народном сећању. Начини, на које се он трудио да присвоји за себе велики кијевски престо, били су у тадашњем свету ниски и дивљи. За очево наследство су се борили и пре и после њега али нико није користио такве начине, на које се охрабрио Свјатополк.

     Решивши се Свјатополка и заузевши не само велики кијевски престо и већину земаља, којима је владао његов отац, цео украјински део са Туровом и Пинском али без Червенских Градова, Ростов и Суздаљ, Новгород и Смоленск, Јарослав се трудио да осигура те добитке за себе и да по могућности повеже далеке земље културним и трговачким интересима за мајку украјинских градова. Кијевом. Очигледно је да је прво морао да изглади низ неспоразума са Брјачиславом полоцким а у првом реду са јако опасним противником, како се показао тмутурокански кнез Мстислав.

Мстислав Одважни

     Био је он кнез-витез, по лику на свог деду Свјатослава Завојевача. По речима летописа био је он „крепког тела, лица руменог, са великим очима. Био је одважан у борбама и срдачан према дружини. Никоме није бранио ни јести, ни пити, до миле воље“. Заузевши Тмуторокањ, одрезан од остатка Украјине печенешким хордама, окружен некултурним и ратоборним суседима, Мстислав је имао могућност испробати свој оштар мач у борби са кавказким и кубанским племенима. Између осталих ратовао је са касогама (кубанским черкезима) и 1022. г. десио му се случај, који га је прославио за увек у народном сећању.

     Касожки предводник Редеда, желећи да избегне проливање крви, предложио је Мстиславу двобој: ко победи узеће побеђеном имање и земљу. Победио је Мстислав, бацио је противника на земљу и пред очима касожке војске заклао.

     Иако касно, ипак се одазвао Мстислав са претензијама на кијевски престо. Кад је 1023-4 г Јарослав боравио у Новгороду, Мстислав је кренуо са групама хозаре и касога на Кијев. Али није успео да заузме град. Ипак је овладао на Ливобережи и засео у Чернигову. Кад је ускоро наишао Јарослав из Новгорода и срео се са братом код Листвином поред Чернигова. Јарослав је водио са собом варјаге под командом вође Гакона. Мстислав је осим своје дружине имао велики број сиверјана. Битка се завршила несрећно за Јарослава. Заједно са Гаконом побегао је опет у Новгород, да скупља нову војску за даљу борбу.

     О самој листовској битци сачували су се не само летописни записи али и песме, у којима је посебно наглашена љубав Мстислава према дружини. Песме се писали дружбеници и то им се јако свидело, што је Мстислав слао у најгору ватру пукове сиверјана а дружину чувао од опасности. Ујутро после победе, ходао је Мстислав по бојном пољу и тешио се, говорећи: „ту лежи сиверјанин, ту варјаг, а моја дружина цела“...

     „Увече је извео Мстислав своју војску: у средину је ставио сиверјане а своју дружину по боковима. Ноћу је настало невреме. Лила је киша, ударали су громови и укрштале се муње. Ово је у нашу корист! – рекао Мстислав својој дружини. И настала је љута и страшна сеча. Кад је севала муња, тада се оружје палило као ватра и само тад су се видели мачеви, који су касапили једни друге по том светлу. Сва сила варјага је пала на сиверјане и уморили су се од касапљења. Онда је Мстислав скочио са својом дружином на варјаге и почео сећи. И видео је Јарослав да је изгубио и побегао са варјашким кнезом Гаканом, који се одрекао своје златом ткане одоре“.

     Завршивши са Јарославом, Мстислав није ни мислио да иде на Кијев. Сложио се да он припада Јарославу, као најстаријем брату. Он сам се задовољио Черниговом и у том правцу је почео преговарати са Јарославом. Али Јарослав није хтео преговарати као побеђени против победника а тек кад је скупио велику војску, приступио је преговорима. Код Городка близу Кијева поделила су браћа Украјину – Јарослав је узео Правобережје, Мстислав Ливобережје. О северним земљама изгледа нису ни причали. Оне су неоспорно припадале Јарославу. Од тада су Јарослав и Мстислав „почели живети мирно, у братској љубави и утишале су се чарке и немири. И било је јако тихо у украјинској земљи“... примећује, задовољан са таквим крајем, летописац. Од тог времена Јарослав помаже Мстиславу у његовој борби са љутим суседима Тмуторокања (поход 1029. г. на јасе), а Мстислав помаже Јарославу да поврати Червенске Градове.

Борба за Червенске Градове

     Јарослав је обратио пажњу на Червенске Градове још од самог почетка своје владавине у Кијеву. Већ је 1022. г. ишао Јарослав „на Бересте“, како каже летописац, иако истовремено не говори са каквим се успехом завршио тај поход. Тада му је засметала борба са Мстиславом, али чим је дошло до помирења са њим, поново су се освежиле мисли о западним земљама. Користећи хаос, који је настао у Пољској после смрти Болеслава (1025. г.) Јарослав коначно одузима (1031. г.) Червенске Градове и трајно их повезује са мајчиним стаблом. Прво је узео Белз (1030. г.), за годину дана је узео остале и завукао се у пољске земље, где је награбио много плена и невољника, као пре тога Болеслав у Украјини. Онда Јарослав гради град Јарослав код реке Сјан, као пограничну тврђаву.

     Ускоро је Јарослав ишао са неколико похода на запад. 1038. г. Јарослав разбија јатвјаге, 1040. г.  иде на Литванију, следеће године ратује са Пољском, из које се са великим кнезом Казимиром својата и закључује савез.

     После смрти Мјешка (1034. г.) Пољска је упала у провалију политичког и моралног хаоса. Дигла се бура против нових форми државног уређења и против хришћанства. Цео крај је упао у колотечину, сви против свих. 1049. г. успева Мјешков син Казимир да се учврсти у Пољској и користећи савез са немачким царом и Јарославом да ухвати анархију за врат. Полако али сигурно почиње Казимир акцију, због чега га је пољска историја назвала „обновитељ“. Али не би Казимир могао ништа да уради без украјинско-немачке помоћи. Корист, коју је Јарослав имао од Казимира за помоћ, била је јако скромна: на кратко време су Червенски Градови престали бити камен спотицања између Пољске и Украјине. Истовремено Јарослав се ородио са Казимиром, дајући за њега своју сестру Добрнигу-Марију, а Казимирову сестру удао за свог сина Изјаслава. Као „мираз“ уз снају Јарослав је добио 800 заробљеника, које је Болеслав био заробио у Украјини.

     Осим Червенских Градова, које се Јарослав трудио да учврсти за украјинску државу, ишао је походима на север, где је покорио југо-западне финце (чуд) и западно од чудског језера изградио град Јуријив, касније универзитетски град Дорпат.

Погром печенега

      Јарославови добици на западу и северу нису му скренули пажњу од степског југа Украјине, заузетог печенезима. Али треба признати, да се печенези, осим кад су помагали Свјатополку, нису више усуђивали самостално узнемиравати украјинске земље. Тешка борба са Украјином за време Свјатослава и Владимира осетно их је ослабила. Управо притисак на њих од стране хорде уза-торака и кипчака-половаца их је приморао да невољно напусте своје пашњаке и крену на запад. Управо је то био разлог њихове последње појаве и напада на Кијев 1034. г. Цела њихова хорда је стала код Кијева, у којем у то време није био присутан Јарослав. Он је био у Новгороду и тамо организовао армију са којом је кренуо на југ. Одлучујућа битка се одиграла на равници, на којој је касније изникла саборна црква св. Софија и цео нови комплекс кнежевског Кијева. Битка је трајала цео дан и завршила се неоспорном Јарославовом победом. За време бежања подавило се много печенега у речици Ситомља. Остатак се разбежао куда су их очи водиле: „Тако су они страдали, а остатак се разбежао до данашњег дана“ – радује се летописац.

     Јарослав је коначно разбио печенеге, али од тога Украјини није била лакше – на њихово место је дошла друга хорда – половци.

     1036. г. је умро некадашњи противник а садашњи верни савезник Јарослава, кнез Мстислав Одважни. Његов син Овстафије је умро три године раније. Јарослав је видео себе као јединог владара целе очеве оставштине са изузетком полоћког властелинства, којим је владао син Брјачислава, познати „чудотворац“ Всеслав. Шта више, Јарослав је померио границу украјинске државе на југ – напуштајући Владимирова утврђења на реци Стугни – он је саградио нову линију утврђења на реци Роса а велику територију између Стугне и Росе населио заробљеницима и новосаграђеним насељима, од којих треба споменути место Јуријив на Роси.

Инострана политика

     Будући смео и предузетљив војсковођа, Јарослав је био и добар политичар и дипломата. Истина, његов савез са немачким царем Хенрихом III против Болеслава, који се није одржао, али убрзо видимо Јарослава опет у споразуму са немачким царем – прво у борби против Мјешка, потом у спашавању Пољске од потонућа за време Казимира. 1043. г. по речима немачког летописца Љамберта код Хенриха III је било посланство од „рус’ког краља“ са предлогом да се цар ожени са кћерком тог краља. На жалост, посланство је дошло прекасно јер је цар већ био верен и посланици су се морали вратити „тужни“, иако богато обдарени.

     Везе Јарослава са Скандинавијом се нису ограничавале само скупљање оданде војску, која учествује у свим његовим походима и често му доносила победе. Скандинавски кнежеви су често тражили заштиту на Јарославовом двору (као каснији норвешки краљ Олаф) а Јарослаљвова родбина се својата са скандинавским династима. Сам Јарослав је био ожењен са Индигердом, ћерком краља Олафа, а норвешки кнез, касније краљ Герард Храбри је био ожењен са Јелисаветом Јарославном (Јарославова ћерка).

     Гералд није лако освојио срце и руку Јарославне. Кад је предочио Јарославу о својој жељи да се ожени Јелисаветом, Јарослав није био против али је изјавио, да он мора да се прослави са нечим да би заслужио руку његове ћерке. И стварно, Гералд је отишао у свет да тражи авантуру и славу, о чему он сам пише у свом епу:

     „...Наш брод је прошао крај Сицилије.  Били смо лепо обучени. Брз брод са високом крмом је брзо напредовао, носећи ратнике. Мислим, да овакав какав сам, никад неби стигао тамо. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ухватили смо се у борбу са транданима. Њих је било више. Настала је баш страшна и енергична борба. Мене су одвукли од њиховог младог краља, којег сам ја у борби убио. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Било нас је сешнаест. Ми смо у јакој бури избацали воду из четири бродска преградка. Таласи су запљускивали тешко натоварен брод. Мисли да, овакав какав сам, не би у томе успео. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ја знам осам вештина: пишем поезије, добро јашем, добро пливам, знам да се скијам, знам да гађам са копљем и знам да веслам. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Нико ово неће порећи, како смо се ми једног јутра појавили у једном западном месту, како смо се намахали мачевима и како смо се владали са оружјем и какве смо трагове оставили за собом. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.

     Ја сам се родио тамо, где упландци натежу лукове. Сада командујем ратним бродовима, које тако мрзе земљорадници. Од када смо кренули у свет многе смо таласа секли својим чамцима. Али украјинска девојка са златном огрлицом се нећка према мени.“

Ана Јарославна

      Као очигледан доказ живих веза Украјине са далеком Француском може послужити брак француског краља Хенриха са Јарославовом ћерком Аном. 1048. г. краљ Хенрих је остао удовац и послао посланство са епископом Готие Савејро у Кијев да испросе Јарославову ћерку. Француски историчар Левеск, пишући о овом посланству, ставио је епископу Сиверјо у уста речи пуне хвале за тадашњу културу Украјине, речима „крај више уједињен, срећан, моћан, културнији него сама Француска“.

     Венчање се одржало 14 маја 1049. г. у Рајмсу. У браку су се родила три сина, од којих је најстарији Филип био краљ Француске. Ана је остала млада удовица, 29-годишња жена а била је тако лепа, да „сличне није било на свету“. Удала се за грофа де-Крепи, а кад је поново остала удовица, вратила се свом сину Филипу. Будући краљица, она је учествовала у многим стварима, а њени потписи су сачувани на многим документима. Између осталог она је била оснивач манастира св. Викентија у Сенлу и, како каже легенда, довезла је из Кијева у Француску словенско еванђеље, тз. Рајмско, на којем су се заклињали француски краљеви. Од 1074. г. нема гласа о Ани Јарославној. Она се вероватно крила у манастирским тишинама, где је и умрла. Гроб Ане Јарославне су нашли у 17. в. у цркви опатија Вилијер, недалеко Париза. На гробници је била плоча са краљичиним портретом.

„Европски таст“

     Историчари су кнеза Јарослава прозвали „Европски тест“. И није џабе. Осим већ наведених родбинских веза за страним династијама, имамо доста неописаних својатања Јарославича. Свјатослав Јарославич је био ожењен са сестром трирског епископа Бурхарта. Један мање познат „рус’ки краљ“ је био ожењен са ћерком саксонског мархрафа Отона фон Орлагмунда и још један непознат „рус’ки краљ“ је имао за жену ћерку штадског грофа Леополда, Оду. Изјаслав Јарославич је вероватно такође био ожењен са неком немачком кнегињицом Гертрудом. Тата угарског краља Андрије Володислав Ћелави је имао за жену неку од украјинских кнегињица. И сам краљ Андрија је довезао себи жену из Украјине.

Размишљање о Цариграду

     Досегнувши врх славе, моћи и богатства, Јарослав није живео на ловорикама. Будући владар огромне државе, он се охрабрио на смео план да заузме Цариград и да од њега направи метрополу светске империје. 1043. г. шаље свог сина Владимира у поход на Цариград.

     Византијски историчар Георгије Кедрин, који је написао светску историју и завршио је 1057. г., оставио нам је на њеним картама јако тачан иако и нешто једностран опис задње украјинско-византијске кампање из 1043. г.

     „У месецу јуну, дана 11, године 1043. десио се поход Руси на престоницу. До тог времена Рус’ је живела у миру са ромејима (византијцима), односи су били чврсти а трговци су путовали одавде и назад. Али у то време испала је у Византији нека свађа са рус’ким трговцима, то је прешло у тучу па је један скит (украјинац) убијен. Кнез тог народа Владимир (син Јарослава), човек ватрен и темпераментан, кад је чуо за тај случај, разбеснео се и, не чекајући ни мало са походом, скупио своје људе, колико их је било способних за војску, и припојивши велику помоћ народа, који живе на северним острвима океана, скупио је како кажу око 100 хиљада војника и поседавши на бродове, кренуо на престоницу.

     Кад је император сазнао за то, шаље посланике и моли Владимира, да обустави поход и да узме одштету за тамо неку увреду, да због малог разлога не ломи давно устаљен мир. Кад је Владимир, добивши писмо, најурио посланике и одговорио гордо и непромишљено, император је изгубио наду на договор и почео и сам да се спрема за рат. Скитске трговце, који су били у држави и те скитске војнике, који су служили у нашој војсци похапсио и разаслао по областима, да неби било неке издаје. Припремио је по могућности царске галије и много других, лагане и лепо обрађене чамце, натоварио на њих те војнике, који су тада били у престоници. Сам је сео на царски дромон и кренуо на ските и срео их код ушћа у Црно Море. Истовремено је и повелика коњица ишла копном за њим.

     Две силе су стале једна наспрам друге али ни једна није хтела да почне борбу. Скити су стајали мирно у пристаништу а цар је чекао њихов напад. Тако је пролазило време и ближило се вече. Цар је опет послао посланика на договор али су их варвари вратили без успеха, тражећи од цара да плати по три литре злата сваком војнику. Одговор је био немогућ па се цар одлучио за борбу. Василије Теодорокан је по наређењу цара узео три галије и кренуо на ските. Улетео је међу њихове бродове и вештачком ватром спалио седам бродова, заједно са људима а један заробио. Од људи, који су били на њему, неке је убио а остале натерао у бегство. Кад су скити видели да се приближава цар са свом силом, дали су се у бегство, али их је бура однела на место, где су биле стене и подводно камење. Тамо су они изгубили већину својих бродова а истовремено су на њих нападали војници са копна и много их побили. После смо набројали 15 000 лешева, које је море избацило на копно.

      После победе над скитима цар је стајао још цела два дана а трећег дана се вратио у престоницу, оставивши два пука, да опловљавају и чувају обалу. Двадесет две галије, одвојивши се од остатка флоте, појурили су за скитима и нашли их усидрене у некој луци. Скити су их окружили са свих страна. Ромеји су се бацили у бекство али су варварски бродови стигли да заграде залив. Ромеи су кренули у борбу али су били потучени. Скити су заробили четири галије и адмиралски брод и побили све људе на њима. Остатак ромејских бродова су избацили на обалу, на стене и литице, где су се неки људи подавили а остале су варвари заробили од којих су део исекли а део узели у робље. Они, што су се спасли вратили су се својима голи и боси.

     Видевши да успех није постигнут, како су се надали, скити су почели размишљати о повратку кући. Кад су пловили морем и ишли копном, јер је много бродова било потопљено и није било места за све, пресрео их је војвода дунавских замкова Каталон Вест. Напао их је код Варне, многе побио, многи су се разбежали а 800 заробио и повезане послао цару...“ Тамо су их, по тадашњем источном обичају, ослепели. Тако се и завршио задњи поход великокнежевске Украјине на Цариград.

     После неког времена украјинско-византијски односи су се изгладили, али је јужни, црноморски ратнички пут престао  на дуже време привлачити јунаке из Украјине.

Јарославов културни рад

     Бележећи успехе културног рада Јарослава, летописац између осталог каже: „Дешава се да један узоре њиву, други посеје а неки други пожању и користе обилне плодове.“ Тако и овде: „Јарославов тата је узорао и омекшао земљу, Јарослав је засејао а ми користимо.“ И стварно, исто, како је Јарославова политика припајања украјинских земаља била по узору на Владимирово деловање, тако је културан рад био свесно продужавање очевог рада.

     Обезбедивши државу од унутрашњих потреса и ратних изненађења, Јарослав је уложио сву своју енергију у то, да подигне Украјину на што виши културни ниво а њену престоницу Кијев изједначи са престоницом тадашњег културног света, Византијом.

Црква

     „За време Јарослава почела је расти и ширити се хришћанска вера“ примећује летописац. Владимир је увео хришћанство и дао јој право државне религије а Јарослав је радио све могуће, да је рашири и утемељи. А пошто је у то време у хришћанском свету владало уверење, да нема спасења ван манастирских зидова, па и није чудно, што је и Јарослав почео градити манастире. Он је саградио и уредио у самом Кијеву манастире Јурија и Ирине, у његово време су ископане прве ћелије Кијево-печерског манастира[1]. Познато је такође да се Јарослав трудио да умножава епископске катедре и истовремено се трудио да украјинизује и онезависи украјинску цркву од власти цариградског патријархата. 1051 г сазвао је сабор епископа у Кијеву и довео до тога, да је на њему изабран кијевски митрополит, не грк као до сада, а украјинац, истакнути црквени писац и проповедник Иларион. Од нових епископских катедри, које је установио Јарослав, знамо за катедру у Јуријеву код реке Росе.

Просвета

     По речима летописа, Јарослав је данима и ноћима читао књиге, скупљао писце и краснописце и наложио им да преводе и преписују црквене књиге, од којих је временом створио значајну библиотеку при катедри Св. Софије у Кијеву. Истовремено је свим силама подржавао школство, уводећи својеврсну „школску обавезу“ за бојарску децу.

„Рус’ка Правда“

     У поређењу са законодавном активношћу Владимира, Јарослав је оставио свог оца далеко иза себе. Створивши већ много боље уређене друштвено-државне услове, Јарослав је већ могао много више пажње да посвети праву и законодавству. И стварно, он не само да је издао неколико закона, који су уређивали односе међу кнежевим дружбеницима и друштвом, али је уредио и сакупио старе законе у једну књигу (кодекс). Историчари Јарославу приписују стварање зборника закона названог „Рус’ка Правда“, иако су у њу ушли старији и каснији закони од владавине Јарослава. Од 13. века шири се у преписима зборник закона прозван „Суд Јарослава Владимировича“.  Очигледно да је Јарослав за живота имао славу истакнутог организатора и законодавца и такав је ушао у памћење потомства.

Градитељство

      Видели смо да се Јарослав, чим је засео у Кијеву, ухватио градње Софијске цркве, која је изгорела у борби за Кијев. А кад је Јарослав утемељио своју власт у Кијеву и уредио односе не само са даљим кнежевима-намесницима али и са ближима и даљим суседима, тада је почео стварно величанствену градитељску активност, која је у то време мењала Кијев у уметнички драгуљ источне Европе. Чим је Јарослав разгромио печенеге, одмах је на на ратишту изградио величанствена Золоти Ворота (златна врата) са црквом Благовишчења (благовести), споменуте већ манастире св. Јурија и св. Ирине и понос тог времена, величанствену Софијску Катедралу.

Новац

       Владимир је наредио да лију златне и сребрне новчиће, али после њега у Украјини више не штампају златан новац. Јарославова монета је била сребрна са написом „Георгиа – Јарослав“. Била је јако лепа и танка. На једној страни је имала лик хришћанског патрона Јарислава-Јурија а на другом тризуб, само мало различит од оног на Владимировим монетама. Пре Јарослава издао је нешто новца његов супарник Свјатополк. Те монете су сличне Владимировим – на једној страни је портрет кнеза на престолу а на другој тризуб. Напис је доста нечитак. Са великим тешкоћама се може прочитати: «Стополкъ на столі, а се єго серебро».

Карактеристика Јарослава

     Јарослав је владао целих четрдесет година и за то време се утврдила и усталила државна организација и култура Украјине. На почетку је био приморан да води обрачуне са својим конкурентима и дуго није имао ратне среће. Често су га побеђивали Свјатослав и Мстислав и он стално бежи у Новгород да скупља нове снаге за даљу борбу. Али у борбама са страним непријатељима имао је више среће. Његов утицај у пољским дешавањима, одузимање Червенских Градова, добици на југу и северу и све то сведочи о великом таленту и срећи Јарослава. Упоредо са тим иде његов политичко-дипломатски смисао испољен у целом низу савеза и брачних веза са туђим династијама. Исто толико енергије и разумевања испољио је Јарослав у културном раду и унутрашњој организацији огромне држава. Говори о томе повезивање Јарославовог имена са „Рус’ком Правдом“, која је стварно била општи зборник закона, од којих само неке можемо приписати Јарославу. А ипак и поред његових подвига и заслуга за Украјину, савременици нису знали или нису хтели да сачувају за нас његов духовни портрет, нису га опевали у песмама као Мстислава ни да испричају у приповеткама као Владимира. А ако се и сачувало нешто у песмама или приповеткама из времена Јарослава, чак у таквим дешавањима, као што су његове борбе са Свјатополком и Мстиславом, сама личност Јарослава стоји, као неприсутна, са стране. Херојима тих песама и прича увек су Јарославови противници. Тако се и види да је Јарослав са таквом енергијом скупљао украјинске земље и везао их за себе и при томе није испољавао неке посебне црте свог телента и карактера, него је ишао путевима и користио начине, које је са таквим успехом испробао његов тата Владимир Велики. Није чудо, што су га потомци, желећи да му се чиме било захвале за рад, уграђен у темеље украјинске државности, прозвали Мудри.

Смрт Јарослава

     Јарослав је умро као стар човек 20. фебруара 1054. г. Надајући се смрти, Јарослав је унапред уредио државу са савременим погледима, да је држава била приватн власништво владара. Најстаријем од живих синова Изјаславу (двојица старијих су већ били умрли) Јарослав је предао Кијев и деревљанску земљу, не одузимајући од њега пређашња властелинства – новгородску и турово-пинску. Други по старини Свјатослав, који је до тад владао у Волињи, добио је Чернигов са већим делом Сивершчине, земље радимича и вјатича и Тмуторокањ. Јужни део Сивершчине са престоницом у Перејаславу добио је Јарославов уљубљени син Всеволод, којег би отац био јако радо видео на кијевском престолу, али је за то био премлад. Игор је добио Волињ и Вјачеслав Смолењск. Како је подељен остатак државе летопис не говори. Вероватно је Свјатослав добио још муромско властелинство а Всеволод Ростов, Суздаљ, Билоозеро и Поволжу. Син новгородског кнеза Владимира Ростислав је вероватно добио Червенске Градове.

     Умирући, Владимир није жалио поучавања и опомињања својим синовима, да живе у слози и миру, да поштују право старијег и да не посегну силом за делом, који им не припада. У основу династијског уређења, раширеног тада у Европи, ставио је право старијег (сениорат), чувано на тај начин, да најстаријем од кнежеве родбине припада велики престо у Кијеву. Он је требао имати поштовање „у очево име“, а да би одржао равнотежу међу кнежевима, Јарослав се постарао, да ничија властелинства не буду сједињена, него раздвојена једна од других.

     Али право сениората, добро у теорији, показало се погубно тим више, што је на супрот томе стало друго, неписано „право“ тз. очевине, које подразумева да очево власништво припада синовима. Супростављање једног права другом у практичном животу створило је толико међусобних чарки и крвавих свађа да се велика украјинска империја Владимира и Јарослава врло брзо распала на цео низ одвојених кнежевина, која нису могла ни помишљати на ширење својих граница на рачун суседа, али и о очувању власне независности и успешан отпор редовној навали са истока.

---

[1] Једана од највећих православних светиња Украјине, истакнути историјаски и архитектурни споменик.