002 – Велика историја Украјине - Почеци Кијевске државе

Кијев, мајка украјинских градова

     Од свих градова Украјине Кијев је заузео прво место. Летописац га назива мајком украјинских градова. Свој значај Кијев има захваљујући најпре необично корисном географском положају. Дњипро, изнад којег је стајао град, био је један од главних комуникативних жила Источне Европе – од праисторијских времена туда се одвијала жива трговина. Недалеко Кијева, у Дњипро се уливају његове две главне притоке, са десне стране Припјат а са леве Десна – то је још више додавало важности Кијеву, створило га је центром градске трговине и привредног живота. На раст Кијева доста је утицала и плодност пољанске земље. Један од летописа пише, да је ту замља била тако родна, да, кад се једном засеје семе, оно рађа и другу годину. Зато се код пољана брже него код осталих развила земљорадња.

     Почетке Кијева можемо прихватити још од каменог доба. Ту су већ у палеолиту постојала људска насеља – из времена палеолита ту је остало много проналазака, нпр. сачувана је пећина са каменим оруђем, остацима посуђа, траговима огњишта и хране. У касније време ту је већ било људско насеље – неки научници мисле да је готски „Дњипров град“ управо Кијев. Код путника са истока Кијев се звао Сомбата али је тај назив и до данас необјашњен. Арапи знају већ садашње име града а изговарају га „Кујаба“.

     Наш летописац је сачувао легендарну приповетку о заснивању Кијева. Народ је повезивао назив града са именом Кија. Али ко је био Киј, било је разних приповедања. Једни су Кија сматрали за превозника на Дњипру – „код Кијева је тада био превоз са друге стране Дњипра“.

     Једна друга легенда говори о Кију и његова два брата – „Била три брата, један се звао Киј, други Шчек и трећи Хорив а њихова сестра Либед. Киј се настанио на гори, где је данас Борилев јар, Шчек се настанио на гори, која се данас зове Шчекавића а Хорив на трећој гори, која се по њему зове Хоривића. И саградили су град назван по имену најстаријег брата Кијев“. Летописац не спомиње легенду да је Киј био превозник. – „неупућени кажу да је Киј био превозник. Да је Киј био превозник не би ишао у Цариград. А Киј је књажевао у свом роду и кад је дошао код цара (византијског цисара), како кажу, цар му је пружио велико поштовање. А кад се враћао, дошао је до Дунава и свидело му се то место, саградио је мали градић и хтео да се настани ту са својим родом али му нису дозволили суседни становници. Још увек то место називају Кијевац. Киј се вратио у свој град Кијев и ту завршио свој живот – и његова браћа Шчек и Хорив и сестра Либед су ту живели до смрти“.

     У неким текстовима летописа (тачније у премиском летопису, којег је вероватно искористио пољски историчар Длугош), прича о тројици браће се завршава овако: „После смрти Кија, Шчека и Хорива, њихови синови и унуци, њихови директни потомци, кнезовали су много година“. Било је легенди и о наследницима првих кнежева и о целој кијевској династији.

Легенде и историја

     Легенда о Кију је такозвани етимолошки мост – од имена града створена је личност оснивача града – тако исто су римљани од имена Рим измислили име Ромул. Легенде о почецима Кијева записане су онда, када је град постојао већ некојико векова – било је тешко открити већ давно заборављену прошлост. За нас то није историја него легенда.

     Кијевске легенде верно предају стварно тло, на којем се стварала држава. Кијев је вероватно у почетку био мали градић, којег је саградио неки насељеник са својим родом. Тако су настајали сви наши градови и насеља. Насељеници после неког времена нису могли да се сместе заједно и зато се део њих пресељавао на друга места као што су Шчекавића и Хоривића. Неке старешине су са својим родовима одлазили још даље, као Киј чак на Дунав, и тамо покушали да се настане. Потпуно је вероватна приповетка о „Кијевском превозу“ преко Дњипра. На рекама тада још није било мостова, а комуникације преко реке су биле неоспорне а то су радили стални превозници. Чак је врло могуће да је један исти род имао власт на истом месту кроз неколико поколења.

     У народном приповедању сачувале су се опште црте прошлости иако се сам редослед догађаја изгубио у људском памћењу.

     О првобитној организацији власти у Кијеву можемо да нагађамо на основу тога, што знамо о каснијем уређењу у Кијевској држави. Ту су водећу улогу имали, као и код других племена „луччи људи“ (бољи, утицајнији људи), локална аристократија. То су биле старешине родова, начелници градова и они, који су стекли већи значај, захваљујући развитку трговине. Звали су их старцима или бољим људима, „бољарима“ од чека је касније постао назив бојара. Важније ствари су решавали на „вичу“ (скупштини), која се одржавала на тргу у средини града. Шта би одлучила градска аристократија, тога се придржавала и предграђа.

     Војне снаге су биле организоване по систему „десетина“. У важнијим градовима, Кијеву, Вишгороду, Билгороду биле су „тисјаћки“, од броја хиљаду а они су имали превласт над окрузима. Под командом тисјаћких су били соћки (стоти) и десјатници (десети) или старосте, који су били старешине мањим окрузима.

     У прво време власт Кијева се није ширила далеко. Под утицајима града била је само земља пољана у својим уским границама. Природна граници на северу била је река Ирпењ, на југу од Стугна до Росе. У тим узаним границама стварала се основа касније снажне Кијевске државе.

Под влашћу хозара[1]

     Традиција о првим кијевским кнежевима је сиромашна и несигурна – то је доказ да ти кнежеви још нису имали већу снагу и значај. Не само да нису раширили своју власт на даља племена, већ нису могли ни да задрже независност своје земље.

    Најстарији летопис нам даје приповетку о томе како су пољани били под влашћу хозара. Хозарска држава је почетком 8 века раширила своје границе са Каспијског мора и Волге до Дона и дошла и до Дњипра. Хозари су водили велику трговину па су се трудили да завладају на великим рекама, које су биле главне комуникације. Трудили су се да сконцетришу под своју власт целу трговину производа шумског газдинства, који су ишли из средине Источне Европе. Прво су савладали племена вјатича, сиверјана и радимича а касније завладали и над пољанима.

     Како се то десили ни наш стари летописац није знао дераљније да објасни. Он само каже да су хозари пронашли пољане у њиховим насељима на брдима изнад Дњипра. „И рекли су хозари – платите нам данак. Посаветовали се пољани па им дали мач по диму (тј. по настањеној кући). Однели хозари свом кнезу и старешинама па рекоше – пронашли смо нови данак. Они су питали – одакле? Ови одговорише – у шуми, на горама изнад реке Дњипар. Они су питали – шта су дали? Ови су показали мач. Тада су хозарски старци рекли – кнеже, ово није добар данак. Ми смо се борили са оружјем оштрим само са једне стране – сабљом, а они имају оружје оштро са обе стране – мач. Узимаће они данак од нас и од других земаља. Тако је касније и било“.

     Хозари су завладали Кијевом на почетку 8. века. Чини се да хозарска власт није била строга, јер се они нису мешали у унутрашње односе код поробљених племена, само су од њих узимали данак. Вјатичи су давали „шељаг“[2] по ралу а пољани су давали мач по домаћинству.

     Као успомена од хозарске власти остала титула, коју су касније користили кијебски кнежеви, нпр писац Иларион[3] назива Владимира Великог „велики каган“ (велики кан). Та реч се сусреће и у „Слову о полку Игоровом“[4].

Варјази[5]

     Уз много тешких проба и неуспеха рађала се државност у Украјини. Разна наша племена су тежила ка широкој организацији, склапали су савезе, градили велика утврђења и заузимали велике територије. Држава дулиба у Волињи била је славна чак и код арапа.  Кијев је био жив трговачки и политички центар па су и њега долазили разни народи. Ипак наши преци нису успели да саграде јаку и трајну државу, која би могла да се одбрани од свих непријатељских напада и да превроди све историјске буре. Таква држава је настала тек кад су са севера дошли варјази.

     Варјази – дружине под заклетвом потицали су из Скандинавије. Њих су на западу звали норманима или северним људима. Пред крај 8 века они су почели да напуштају своју сиромашну и хладну домовину и да траже срећу у далеким морским походима. Скупљали су се у дружине под комадом кунинга (кнеза) и пуштали се морем на чамцима у разне правце. Долазили су до недалеке Данске, до Енглеске, на обале Француске, допловили су до Шпаније, препловљавали су цело Средоземно море, чак до Мале Азије. Они су први препловили Атлантски океан и поред Ислада стигли до Гренланда и Лабрадора. Они су први одкрили Америку, неколико векова пре Колумба. Често су се пуштали на Балтичко море и речним токовима пловили до Источне Европе.

     Варјази су били морепловци, ратници, разбојници и трговци. Ћеља за славом и пленом терала их је од земље до земље. Храброст, неописива дрскост и ниподаштавање смрти – особине тих бораца, викинга. У борбама са противником били су одлучни и безобзирни. Непријатељска насеља су претварали у пепео, без милости су касапили људе, узимали и одвозили са собом све, што је имало неку вредност. Уз своју храброст и неотесаност, били су и практични тговци. Невољнике и плен, остварен пљачком, слали су великим транспортима у замље, где су се могли добро продати.

Варјази у Новгороду

     У Источној Европи варјази су заузели прибалтички појас. Ниман, Двина и Нева са притокама и системом јетера били су повољни путеви, којима су варјашке флотила без муке стизале у дубину територије. У почетку су савладали приобалска финска племена а затим су дошли до земље словина у околини Илменског језера. Нису успели одмах да освоје те земље. Локална племена су им пружала отпор па им је било потребно више похода и напада да би их трајно полорили. На освојеним територијама варјази су градили своје тврђаве, које су уједно биле њихови трговачки центри. Са временом се ту створила јака државна организација,  чији је главни центар био Новгород код језера Иљмен.

Рус’[6]

     Нормански завојевачи су такође познати по називу Рус’. Под овим називом сусрећемо варјаге свуда у византијским изворима – варангој Рос. Од тог имена је и новгородска држава и каснија државна организација целе Источне Европе са престоноцом Кијевом добила име Рус’. Дуго времена назив Рус’ је био национално име украјинског народа. И до сада у далеким неосвешћеним крајевима користи се назив русин и рус’киј[7].

     Шта је значио овај назив и одакле је потекао, о томе је било разних мишљења и до данас се научни истраживачи нису усагласили. Летопис каже да су се звали Рус’ти варјази, који су са Рјуриком дошли у Новгород. Касније су од варјага ово име преузели словени – „од варјага назвали су се Рус’ а предходно су били словини“. Неки историчари се слажу са овим погледом и мисле да је реч Рус’ донесено из Скандинавије. Други су мишљења да је назив Рус’ остао од гота[8] из времена када су они боравили у Украјини. Други у Руси виде ирански корен а неки колтски корен. Академиг Грушевски је сакупио доказе да је за време кнежева назив Рус’ био истог значења као назив Кијевшчина (Кијевски округ), нпр рус’ки бојар је значило исто као и бојар из Кијева. На основу тога наш историчар износи мишљење да је Рус’ прадаван назив пољана, повезан са називом реке Рос, која се налазила у кијевском крају.

Варјази - Рус’ на Црном мору

  

     Са севера, из Новгорода, варјашке дружине почеле су да се премештају на југ, у Украјину. Са југа у Илменско језеро улива се река Ловат. Тим природним путем су ичли ватјази на југ а од највишљег дела ове реке скретали су ка Двини и горњем Дњистру.

     Дњипром су викинзи пролазили преко земаља кривича, радимича, дреговича, деревљана и пољана и даље до Дњипрових прагова[9] и лимана па на широка пространства Црног мора. То је био тз. „пут из варјаг в греки“, пут од Балтичког до Црног мора. О томе незнамо скоро ништа, кад и под каквим условима, догађајима и на који начин и са каквим жртвама су варјази прелазили те раздаљине. Они нису били први на том путу јер су се тим путевима од памтивека пробијали разни трговци и ратници. Кроз нетакнуту природу, у редко насељеним крајевима требало је сваки пут поново крчити путеве. Варјази су задњи проналазачи на том путу и од тог времена ту се више није прекидало путовање и жива комуникација.

     Као бујица са планина варјази су изненада банули на Црно море. Мирно и неузнемираване обале Крима, Мале Азије и цариградси крајеви нађоше се одједном у ратном огњу и пљачкашким нападима. Како су грци преживљавали ове нове нападе имамо спомене у савременом „житију светих“.

     У житију св. Георгија Амастридског сачувало се приповедање о нападу Руси почетком 9 века на град Амастриду у Малој Азији, недалеко Синопе.

     Ово су редка сазнања о варјашким походима на Црно море. Таквих похида је сигурно било више, јес се види по томе што је Црно море добило име Рус’ко море. Овај назив се спомиње и у летопису западних писаца. Варјази су постали нова сила, која је могла кројити судбину црногорским крајевима.

Аскољд и Дир

     Варјази не само да су путовали Дњипром него су и завладали земљама са обе стране реке. Предпостављамо да су варјашке дружине освајале већ утврђене градове, који су били изнад Дњипра, нпр Смолинск и Љубеч а одатле наставили да покоравају околно становништво. Тако су дошли до Кијева.

     Летописац пише да су код Рјурика била два мудра ратника – Аскољд и Дир. Они су добили дозволу од Рјурика да крену са својим родовима на Цариград. Путовали су Дњипром и успут видели град на брду. Питали су домаће становнике о том граду. Људи су одговорили: „Били су три брата, Киј, Шчек и Хорив и они су саградили овај градић. Они су помрли а ми живимо и плаћамо данак хозарима“. Аскољд и Дир су остали у Кијеву, сакупили много варјага и завладали у пољанској земљи.

     У овој легенди Кијев је представљен као мали и безначајан градић. У стварности Кијев је већ постојао неколико векова и био је већ велики град, најважнији на Дњипру.

     Дали су Аскољд и Дир књажевали заједно или је Аскољд владао неколико година пре Дира историчари мисле различито. Име Дира спомиње арапски писац Масуди: „први међу слованским краљевима је краљ ал-Дир. Он има велике градове, велика настањена насеља. У престоноцу његове државе долазе и муслимани са разним товарима“. Кијевска држава је тада била вредна пажње, када је таквим речима описује арапски путник. Арапи су тада трговали по целом свету па су умели да процене значај сваке земље.

Поход на Цариград 860 г.

     За кратко време Кијев је показао своју снагу чак и моћној Византији. Византијска држава је продужила блиставост старог Рима. У вихору сеоба народа Византија је изгубила значајан део својих територија али се још увек снажно држала на Балканском полуострву. Константинопољ – „нови Рим“ је лежао на граници Европе Азије, био је један од највећих трговачких центара света, привлачио је трговце из најудаљенијих крајева. Престоница византијских цисара је била необично снажно утврђење, утврђена около зидинама и кулама, рововима и морем. Изгледала је застрашујуће за суседе и непријатеље. Изгледала је тако неосвојиво јер је чак ни арапи нису покушавали освојити.

     И против таквог снажног Цариграда кренула је изненада Кијевска држава.

     Византијски цар Михаило је управо отишао у Малу Азију, када се 18. јуна 860. Године код Константинопоља појавила Кијевска флота. Набројано је двеста бродова – огромна морска сила! Нападачи су препловили Босфор без потешкоћа и пришли до саме престоноце. У граду је завладао страх. Цариградски патриарх Фотије (који није хтео признати власт папе) је касније у својим проповедима спомињао тај страшан догађај.

     „Дали се сећате тог страха, тих суза и плача, што је захватило град у великом очају?  Дали се сећате те тамне и страшне ноћи, када су се животи свих нас спремали зачи са заласком сунца а наше постојање је требала прогутати нема смртна тама? Дали се сећате тог горког и тежког времена, када су код нас дошли туђи бродови и дунуло нешто сурово, дивље и погибељно? Док је тихо море мирно прострло своја недра, њима је пружало повољну и лаку пловидбу а на нас дизало сурове ратне таласе? Када су они ишли поред града са оружјем и претили нам смртним мачем? Када је људска нада напустила људе а град се надао једино помоћи од Бога? Када је паника и тама надвладала разум а уши су само хтеле да чују једну вест: дали је непријатељ већ заузео зидине и освојио град?“...

     Али Кијевска војска није имала намеру заузети јако утврђење, они су само тражили плен. Становници Цараграда су  беспо,оћно гледаки са зидина, како је гомила дошљака заузела предграђе, рушили куће, клали волове, коње, живину, односили на бродове све, што се могло покупити. Ко је штитио своје имање сусрео би се са смрћу – варјази су направили страшан покољ. „Све је било прекривено лешевима, у речицама је вода била црвена, изворе и језерца нису могли наћи јер су били затрпани телима. Мрва тела су прекрила поља, закрчили путеве, горе и брегове – долине и провалије се нису разликовале од гробља“ – причао је увеличавајући патријарх Фотије.

     Напад је трајао кратко. Како се изненада појавила кијевска флота тако је и  одједном и нестала. Разлог одступања је био што је цар Михаило сазнао за опасност у којој се нашао град па се вратио из похода. Хотије то одступање непријатеља приписује Мајци Божијој – побожни становници су по зидинама у литији носили одежу Богородице и видевши то непријатељ одступио је од града. Касније је настала легенда да су свету одећу потопили у море па је настала бура и потопила бродове Руси.

     Византијци нису могли да се начуде храбрости и смелости Руси. „Народ без славе, народ којег до сада нико није помињао, народ који смо сматрали невољницима – а ипак је створио себи име и постао славан! Понижаван и сиромашан – дошао је до таквог значења и богатства. Живео је негде далеко од нас, варварски, номадски, без оружја, без никаквог војничког знања – тако је снажно и брзо грунуо у наш крај, као морски талас... Оно, којима је било страшно да чују о ромејима – подигли су оружје против наше државе и тапшали длановима и надали се заузети престоницу као птичје гнездо...“

     Летопис каже да је поход 866. г. био под командом Аскољда и Дира. Обадва кнеза су такође ишли на печениге, који су се тада први пут појавили у степама и заградили Украјини пролаз на Црно море. Потукли су орду печенига.

      Време Аскољда и Дира је било почетак јачања Кијевске Државе. Кијев се први пут показао не само као трговачки центар и центар пољанске земље, али као центар надњипрањске државе која је располагала значајним војним снагама и могла се чак супроставити и силовитој Византији.

     Ови први организатори наше државе су трагично окончали живот.

---

[1] Хозари су били турска номадска племена која су живела уз обале реке Волге. 

[2]  Назив сребрних и бронзаних новчића, који су се у разна времена налазили на тржишту украјинских крајева.

[3] Светитељ Иларион I (990 – 1088) – Митрополит Кијевски и целе Руси, први митрополит словенског порекла, говорник и писац, црквено-политички активиста древне Украјине. Уврштен у ред светаца.

[4] Епско средњоевропско дело настало најкасније1187 године као одраз пораза новгородског кнеза Игора у борби са половцима

[5] Варјази су били скандинавске наоружане групе повезане међусобно разним облицима заклетви али пре свега трговачким интересима, које су биле активне између 8 и 12 века на Балтику и у Источној Европи.

[6] Апостроф значи да се ово слово изговара мекано. У оригиналном украјинском писму ту се налази меки знак. Пошто у српском језику не постоји меки знак, ставља се апостроф. (укр. Русь)

[7] У Србији живе још увек тзв русини. Око речи „руски“ је често непознато на чега се односи. У српском језику би се рекло „Русински језик“ и то је јасно на чега се односи; али русини на свом русинском би рекли „руски язик, руска матка, руска школа» па тај њихов изговор прави забуну кад то чују срби, они мисле да се то односи на Русију.

[8] Лат. Gothi, Got(h)ones,  група источногерманских народа, који су у времену од 2. до 8. века имали значајну улогу у историји ране средњовековне Европе. То су била германска племена, вероватно источноскандинавског порекла.

[9] Извиривање гранита, шљунка и других стена које су биле у кориту Дњипра између градова Дњипропетровск и Запорижје. После изградње хидроцентрале „Дњипрогрес“ 1932 године, прагови су потопљени акумулационим језером.

001 – Велика историја Украјине - Словенска племена

     Наш најстарији летопис представља пред нама такву етнографску карту источне Европе, која се усталила после тих, мало познатих селидбених таласања, долажења и одлажења становништва, зависно од тога, каквим су културно-организационим потенцијалима владали.

     Над Илменским језером на северу живели су у 9. веку словини, јужно од њих између Чудског језера над горњом Волгом и Дњипром кривичи, над западном Двином полочани, у басену горње Оке вјатичи, на југозапад од њих између Дњипра и Соже радимичи, на северозапад од њих над Припјатом и Березином дреговичи.

     Сва та племена су у датом времену била подлога за настанак два источнословенска народа, московита и белоруса.

     Источно од њих живела су та источно-словенска племена, од којих је настао украјински народ. То су били: деревљани, који су живели међу Горињом, Припјатом, Дњипром и Тетеревом, пољани на десној обали Дњипра, имеђу Ирпења и Росе, са главним градом Кијевом, сиверјани на левој обали Дњипра до реке Десне, Сејма и Суле, у данашњој Чернигившчењи и Полтавшчењи. Дулиби, бужани или волињани су живели иза Случе у данашњој Волињи, Холмшчењи и Пидљаши а можда и у данашњој Галичини[1], тиверци између Буга и Дњистра и уличи изнад мора, између Дњипра и Буга. У данашњој Галичини живели су Хорвати.

Пољани

     Централну позицију међу украјинским племенима заузимали су пољани. Летописац изводи њихово име од „поља“, иако и сам види, да то у потпуности не одговара природи краја, који су у 9. веку настањивали пољани. Истина, да се појас Пољанске државе простирао само између река Росе и Случа; даље на север простирао се шумовити појас и полако прелазио у непроходне прашуме Полисја. Сам пољански Кијев је стајао на шумовитим брдима, изнад река Дњипра а око града је била шума и велики борици. По томе се види да су пољани првобитно живели у ловачком (степском) појасу Роса и тек касније, можда под притиском номадских орди, померили се на север, доносећи тамо и свој првобитни назив.

     Нису били велики ни пољанска територија ни сама бројност њиховог племена.У време расељавања они су заузимали последње место међу украјинским племенима и њиховим територијама. А ипак баш њима је припала почасна улога стварања државног језгра, неоспорне колевке украјинске државности.

     Сам летописац пробава да објасни ову превагу пољанског племена над псталима тиме, јер док су остали живели примитивно, пољани су били мудри и промишљени и чували су тихе и скромне обичаје својих предака. Летописац је хтео на тај начин да нагласи културну превагу пољанског племена, не само захваљујући чувању старих традиција, него и непосредним контактима са културним народима тог времена. Настанивши се на путу „од варјага до дрка“. Над Дњипром, на месту, где се у нјега укивају највеће притоке – Припјат и Десна, имајући иза себе заштиту шумског појаса. Они су врло брзо ушли у културне и трговачке везе, којима остала украјинска племена нису имала приступ. Довољно је рећи да се у рукама пољана нашао тако важан центар као Кијев, у којем се од давнина груписала тровина са норманима са севера, хозарима са запада апреко њих и са арапима и коначно са Византијом а преко ње са целим културним  светом тог времена.

     Слично, како је древни Египат био даром Нила, Месопотамија је за свој културни развој захваљивала Еуфрату и Тигеру, а велика Римска Империја за свој положај на Средоземном мору. Тако и Пољанска земља, која је била зачетник велике Кијевске Државе, захваљујући свом географском положају, на укрштању водених и копнених путева.

     Товари, који су пловили водама Дњипра и његовим притокама до Кијева, пловила се Припјатом у превесљанске крајеве, западној Двини, Ловатом и другим рекама до Балтијског мора, а Десном у крајеве изнад Оке, Волге и Дона. У Кијеву су се такође укрштали копнени према Галичу и Мађарској кроз Билгород и Васељив, у Волињ и у Пољску преко Билгорода и Корческа, у Поволж преко Чернигова и Курска, у Доничину преко Перејаслава на југ, до Црног мора са три пута, које летописац назива – грчки, солни и залозни.

     Овај користан географско-привредни положај дао је пољанској замљи водећи положај у Надњипрјашчени а временом је поставио у центар велике Украјинске Државе.

Сиверјани

     Племе сиверјана је имало своје насеобине на левој страни Дњипра, изнад Десне, Сејма и Суле. Сивер значи север па је можда одатле настало име сиверјана, који су у прво време словенског расељавања отишли најдаље на север. Њихова територија је залазила у велике, непроходне прашуме изнад Десне и њених притока. Овај шумски крај је давао том становништву одбрану и заштиту од напада степских орди. У недоступним недођијама, између никад не сечених борова, могли су мирно да живе и развијају словенско насеље. Сиверјани су излазили из шумског појаса на југ, у шумарке, прелазили реку Сулу и ишли даље у степе. У време, када црноморске степе још нису биле преплављене степским ордама, словенско живље на Ливобережи (лева страна Дњипра) ширило се далеко на југ, чак до Дона и Донећа и Азовског мора. Арапски историчар Баладури у 9. веку назива Дон „словенском реком“ а други арапски писац Масуди половином 10 века каже за Дон „његове обале настањује бројан словенски народ“. Словени су се померили са Доничине још даље, чак до ушћа Волге и Каспијског мора; у хозарској држави, која је имала тамо свој центар, био је доста значајан словенски живаљ. Дали су ти први колонизатори левобочних степа били Сиверјани, незна се поуздано, јер се древни летопис није бавио тим крајевима; ако нису били они онда неко њима слично племе.

     О култури сиверјана летописац се изјашњава прилично негативно. „Радимичи, вјатичи и сиверјани су имали исте обичаје: живели су у шуми, као неке звери, јели све нечисто, нису имали срама пред родитељима и невестама. Свадби код њих није било, скупљали се на сеоске игре; скупљали се на те игранке, на плесове и на свакакве ђавоље песме. Ту би себи украли жену, ко се са ким договорио; имали су по две и по три жене“. Такво наивно описивање летописаца-калуђера одкрива нам занимљиву слику стародавног словенског живота, док још нису биле запримљенљ норме грађанског живота. Сиверјани су живели у дубуким прашумама, далеко од културних путева па су њихови обичаји остали сурови и примитивни, несхватљиви културним племенима. Летописац им пребацује да су јели све нечисто; нечистим су тада сматрали месо неких животиња, нпр даброва, веверица; сиверјани вероватно нису бирали храну, јели су шта су нашли, али то се данас не може узети њима као велики грех. Слично је било и са сиверјанским женидбама. Обичај крађе девојке је био код многих древних народа – знамо из приповетке о крађи сабињанки у древном Риму; свако време је имало своје посебне обичаје. Сад можемо само да жалимо што ништа ближе незнамо о сиверјанским игранкама, плесовима и „ђавољим песмама“ – ту се први пут спомиње песма у Украјини.

Деревљани

     Западно од пољана живели су деревљани. Њихова насеља су била над Припјатом и њеним јужним притокама. Летописац повезује име деревљана са шумама, у којима су живели. Тај крај су зак називали „Деревами“. И ово племе се обележавало старинским и примитивним обичајима. Летописац ни њима не жали строге речи: „Деревљани су живели зверским животом, као стока; убијали су се међусобно, јели су све нечисто, код њих није било свадби а девојке су крали крај воде“. Пољисја, где су живели деревљани, је и данас крај великих шума и непроходних мочвара; за време пролећног отапања језера су покривала половину краја. У давна времена крај над Припјатом је био још више мочваран; старински писци су чак мислили, да је ту било једно огромно језеро. И старе прашуме су биле још гушће и непроходније, на као данашње већ проређене током векова. Људи, који су ту живели, били су одрезани од целог света, није било пута ни до блиског Кијева. Живели су простим животом, бавили се највише ловом и риболовом, као данашњи „полишчуци“ у мочварним пределима. Земљорадња је била могућа само на вишљим пропланцима и где је била ређа шума. Зато су и обичаји деревљана били сурови, тако да је културни летописац и Кијева њих могао сматрати варварима. Куће деревљана су имале кровове а тавану су правили голубарнике и гајили голубове. Из друштвеног живота деревљана знамо да су имали своје кнежеве, чак је и до нас дошло име једног од њих – Мал, који је ратовао против кнегиње Ољге. Ово племе је било тако везано за своје обичаје и старо уређење да су јако невољно примали покушаје уједињења са Кијевом. Игор и Ољга су морали да воде крваве ратове са њима.

Уличи и тиверци

     Изнад Црног мора, од Дњипра до ушћа Дунава, била су насеља улича и тивераца. Уличи или угличи су у почетку живели само у низини, над Дунавом а касније су прешли изнад Буга Дњистра. Разлог њиховог пресељења је вероватно био притисак степских орди, који су ишли од истока и приморавали становништво да се помера на запад, а можда и због сусрета са кијевским кнежевима, који су хтели да им наметну своју власт.

     О тиверцима незнамо  ништа сигурно. Може бити да су њихова насеља била изнад Дњистра, којег су грци називали Тирас. На реци Буг такође постоји месташце Тиврив, који асоцира на њихов назив. Они су се касније померили до Дунава. И уличи и тиверци су долазили до самог мора, али су касније морали да се склоне  на север и запад под притиском номада. Летописац каже да су та племена била јако бројна, а после њих остале су само пусте руине.

     О обичајима и култури улича и тивераца летопис не говори ништа.  Они су насељавалии степски појас па можемо предпоставити да су се бавили највише ловом и сточарством. У степама је било много дивљих животиња, дивљих коза, јелена, лосова, дивљих коња, турова и бизона. Лов је доносио велику корист. Стапски становници су се врло радо бавили сточарством и на бујним травама напасали стада оваца. Тако је било само у мирна времена. Када се појављивао агресиван непријатељ – номади, мирни становници су бежали и тражили друга и сигурнија места. На месту су остајали само они, који нису марили за опасност и тражили себи корист у борби. Нешто касније, у 12-13 веку, у црноморским степама су живели тајновити бродници, племе украјинског рода, али начином живота слични турским номадима. Умели су они да опстану у грозним таласима иностраних најезда и задржати на дивљим пољима традицију словенског становништва – достојни предходници запорожаца. Уличи и тиверци су имали свој значај што су били најближи да грчког народа на обали Црног мора и могли бити посредници у ширењу хеленске културе међу словенима. Преко њих су ишли свакакви производи даљњих племена, посуђе, метални предмети, одећа, украси, као раније међу скитима и сарматима, тако се међу њима јављао неки тип „полу-грка“ или хелезинованих „варвара“, који су ширили вишљу цивилизацију међу примитивним становништвом.

     Пред навалом орди део наших насељеника се померао на север. Тамо су они утврдили колонизацију пољана, деревљана и дулиба. Касније се у нестабилној историји Украјине то понављало више пута. Степски становници су одлазили на север у сигурнији шумски појас и тако се тамо згушњаволо становништво. Шумовити предели су били као осињаци, где се у тешка времена крило мноштво украјинског народа. Када су на југу у степама ослабиле непријатељске орде синови и унуци досељеника враћали су се на стара места. Један део степских словена је отишао у правцу Карпата па се населили на семегородским планинама и у Закарпатју.

Дулиби

     У области Бога зивело је племе дулиба. Значење њиховог имена је нејасно. Дулиби су као и суседни деревљани живели у великим шумама и до њих виша култура није могла брзо доћи. У 6 веку дулиби су подпали под власт авара. Снажни и издржљиви степски авари су на свипеп начин мучили тихе становнике шума, па су и дулибске жене запрезали у кола. Али су авари-обри са временом нестали без трага а издржљиви дулиби су остали као господари на мирној волињској земљи.

     Становници Побужја свали су се такође и бужани. И до данас недалеко Бужска постоји село Побужани. Одавно је у тим странама било пуно градова (утврђења), који су стајали на високим брдима посред шуме или на острвима сред недоступних ритова и мочвара. Један од тих градова, Волињ на Дугу је дао назив племену волињани и целој волињској земљи. Становнике у околини града Лучска називали су лучани. То име је навео византијски император Константин Прворођени. Западно од Буга над реком Гучвом стајао је град Червен од којег је цела околина добила назив Червенски градови.

Хорвати

     Међу словенским племенима наш најстарији летописац спомиње такође и хорвати али не говори о њима ништа прецизније. Касније се кратко спомињу кад је Владимир Велики 933 године ишао у поход на хорвате. То је све што знамо о овом племену из наших извора. Није чак ни речено где су живели хорвати. Византијски цар, који је доста знао о нашим земљама , рекао је да између Немачке (Баварије) и Мађарске стоји држава, која се зове Бела Хорватија. Понеки научници тврде да је Константин мислио на Карпате и да су ту живели хорвати. Називи Карпата и хорвата су слични. Други истраживачи предпостављају да се ту говори о јужно-словенским хорватима и да су они тада живели на Подкарпатју а касније су се одатле преселили на југ. Било је такво мишљење да од хорвата воде порекло лемци, који се и данас разликују својим посебним језиком.

     Ствар око хорвата је нејасно и вероватно никад неће бити објашњена. То је за нас велика штета јер нетнамо ко је живео на теренима изнад Дњистра и Сјана. Те околине си биле густо насељене већ у време неолита. Скоро у сваком селу Галичине проналазе се предмети из каменог доба, камено оруђе и разно посуђе. Има, такође, доста проналазака од бронзе и гвожђа из преисторијских времена. Ту је био развије живот од давнина, била је домаћа радиност а били су успостављени и трговазки путеви. На разним местима су била утврђења и зидине, што сведочи да се становништво знало бранити и организовати. Такве тврђаве као што су Перемешљ, Звенигород и Галич постојали су већ у јако давна времена. Али ко су били ти људи, који су се ту трудили, крчили шуме, развијали земљорадњу, градили насеља, зидали јака утврђења – о томе нам стари летописци ништа нису написали.

Родно уређење

     На почетку нашег историјског живота основном јединицом друштвеног поретка био је род (породица). Летописац пише да су пољани „живели свако са својим родом на свом имању“ а за Кија, оснивача Кијева, да је путовао са својим родом. Род је био широка родбина, састављена од неколико ужих породица, рођака са заједничким имањем, под влашћу старешине рода. Такве широке породице су постојале још до недавно код јужних и западних словена у далеким, планинским забитима, где су се лакше одржавали старински начини живота. Код западних срба такав род се звао „задруга“. У задругу су улазили рођаци до трећег, четвртог а негде и до пртог колена. Странци су могли ући у род кроз брак или уз посебан договор. Таквој широкој породици је често припадало до 50 људи. Они су живели заједно у кућама на једном имању и водили су заједничко домаћинство. На челу задруге је био најстарији у роду, који се звао „домаћин“. Он је руководио домаћинством, заступао је задругу али је у важнијим стварима питао скуп свих чланова задруге.

     У украјини су такође још у 19. веку постојале сличне широке породице. На Карпатима код бојка и гуцула још и до данас наилазимо на шире породице, по 25 душа, под управљањем једног „газде“ или „завидћа“.

     У наше време родови су веш прошлост. Некад, на почетку друштвеног живота била је то жива и необходна организација. Родбински повезани људи су се груписали на једном месту. Заједно су крчили шуме и обрађивали земљу, заједно су ишли у лов, развијали пчеларство и сточарство. За важне послове у примитивном животу усред прашуме било је потребно пуно руку и зато су масовни родови сматрани богатима и снажнима. Још потребније је било уједињавање свих чланова рода за одбрану од непријатеља, којих је било много у то време, док се ратовало“ рат свих против свих“.  Род је обезбеђивао своје пребивалиште од непријатељских напада, насипао је одбрамбене бране и градио честокоље. Још до данас се налазе у шумама у Волињи или Кијевшчини невелика насеља, опкољена насипима. У њима је било толико мало места да би се тешко сместило једно веће сељачко домаћинство. То су сигурно остаци таквих утврђених насеља. На челу рода био је старешина рода, деда или прадеда, који је над свим члановима био као отац, патријарх. Припаднике рода такође је повезивао родбински култ, поштовање заједничких предака и повезана за то жртве и молитве.

     Са временом родовске заједнице су бивале све мање одрживе. Род се разрастао и постајао све бројнији па није могао више да живи на једном месту. Род се делио на мање родове па су тражили нова пребивалишта. И даље је остао исти начин живота и вођење домаћинства. Од тих родова временом су настајала села, која су добијала име по роду као на пр. Ђадковичи, Милошевичи, Жидјатичи итд.

Племе

     Род је био најмања јединица у давном друштвеном уређењу. Вишља степеница друштвеног живота било је племе. А шта је племе мало је најасно. Стари летописац нам је дао имена разних племена, трудио се да опише њихове обичаје, али није умео јасно да каже шта је уствари било племе и каква је била његова друштвена структура. Данас о томе можемо само да нагађамо.

     Припаднике племена спајале су три главне везе: заједничко порекло, обичаји и територија.

     Нека племена  су сачувала традицију заједничког порекла. Тако на пр. Радимичи су називали својим предком неког Радима а вјатичи су потомци Вјатка. Радим и Вјатко су вероватно били старешине својих родова. Родови су се разишли али су сачували успомену да потичу од заједничког претка, од којег су задржали назив.

Летопис јасно потврђују да су се племена међусобно разликовала по обичајима и традицијом: „ имали су своје обичаје, законе својих предака и предања, свако своју традицију“ – каже летописац. Пише о начину живота пољана, сиверјана, деревљана, о њиховим обичајима, браковима итд.Таква племена, која се разликују по етнографским особинама, постоје још и сад у Карпатима: гуцули, бојци и лемци се разликују између себе по ношњи, начину газдовања, градњи насеља,разним обредима, диалектом и песмама – сматрамо их посебним племенима. У Полисју, изнад Препјата, сачувало се племе полишчука са својим посебним начином живота. Па чак и у равници, где се народни начин живота брже мења, можемо још да разликујемо посебне ношње и обичаје чернигиваца, полтаваца, подољана итд. Древна племена су се разликовала по другачијим етнографским особинама, али те особине су биле више различите него сад, јер су нека племена живела далеко од других па су се редко сусретала и тако је сваки крај сачувао своје посебне обичаје. Племенске разлике су биле тако драстичне да су се племена сукобљавала  као посебни непријатељски народи.

     На отуђење племена утицали су и географски разлози. Свако племе је заузимало одвпјен географски предео, обично код веће реке: древљани код Припјата, дулиби код Буга, сиверјани код Деснем пољани код Дњипра. Велике прашуме и мочваре раздвајале су непролазним препрекама чак и блиске околине. Свако племе је живело као иза несавладивог зида и развијало свој самостални живот.

     Украјина је у та давна времена изгледала као мозаик, састѕвљен од разноврсних и разнобојних етнографских територија. Лежали су посебни, неповезани крајеви и чекали чзрсту руку да их повеже у једну целину.

Власт

     „Словенима и антима није владао један човек, већ су од давнина они живели у заједничкој власти и заједно разрешавали све пријатне и непријатне ствари“, писао је грчки писац Прокоп. Такво уређена код словена је потпуно природно. Основом друштвене организације је био род са својим- начелником. Старешина је имао власт над родом али се око важнијих ствари саветовао са члановима рода и поштовао њихово мишљење. Исто тако када су хтели да се договоре родови, старешине родова су се састајале на заједничко саветовање. То је била права равноправност: невелике заједнице-родови су заједно решавали свакакве проблеме.

     Словенски савет се звао „виче“. Није нам познато како се у то време сазивало виче а касније знак за скупљање био је звук трубе. Саветовање се водило без неког одређеног реда, прво су говориле старешине а затим остали чланови заједнице. Шта би одлучили „бољи мужеви“, то би обавезивало оне мање значајне, шта би одлучио град, морала су поштовати приградска насеља.

     У неким племенима су биле шире племенске организације. Где су биле јаче традиције заједничког порекла и родови су се боље слагали а могло је доћи и до јачег савеза. Али, те организације већином нису биле постојане. „Они немају заједничку власт и живе у непријатељству“, пише о словенима грк Маврик, „они имају много старешина и нису сложни“. Поносни, непопустљиви и слободољубни словени већином нису могли да наступе сложно и заједно.

     Није било лако изаћи из стања анархије и створити чврсту власт. Док су словенска племена живела у шумама и мочварама, без контакта са ширим светом, нису осећали потребу за организовањем. За решавање проблема у малим, простим окрузима била је довољна патријархална власт локалних старешина. Али украјинска земља није могла вечно остати тако неразвијена, далек крај. Блиски народи су се комешали, све више се развијали, организовали и борили међусобно. И одјеци њихових борби су морали доћи и до далеких словенских крајева.

     Туђи утицаји су долазили до Ткрајине на два начина – трговином и ратним походима.

Трговина

     Украјинска територија се налазила на раскрсници важних трговачких путева, са истоком и западом, севером и југом. Између Балтичког и Црног мора ишли су природни путеви кроз корита великих река. Дњипро, Дњистер и дунавске притоке су покативале пут са југа ка средини западне Европе. Са севера у сусрет су им излатиле Висла са Бугом, Ниман, Двина и притоке Неве.

     Од истока и Каспијског мора био је одговарајући пут јаком артеријом Волге и недалеког Дона. Речне долине су биле узане и ниске, могле су се лако прелазити па су туда утабани први копнени путеви. Наистражени, тајанствени крајеви су одавно привлачили заинтересоване, на све спремне, трговце, који су тражили скупоцене сировине и подручје, где би продали своју робу. Грци, римљани, арапи, јевреји, хозари, туркестанци, персијанци, византијци су у разна времена са разних страна надирали у недоступне источноевропске дубине – сведочанство за то је читаво богатство страних новчића, сакривених у земљи и они означавају правце, којима се одвијала стара трговина.

     Трговачки пут са истока је водио из Туркестана и Персије на Каспијско море а одатле на Волгу и Дон. Тим путем су долазили персијанци, арапи и најближи до Украјине хозари. Они су тражили коже од бивола, лисица, даброва, куна, веверица а куповали су и восак, мед и рибљи лепак. Довозили су украсе, посебно огрлице за жене, оружје и харпуне за риболов.

      Из црноморских грчких колонија, из Крима и Византије трговина је ишла Дњипром. Грци су куповали крзна, мед, восак а доносили су материјале, пусуђе, украсе, оружје са приморских језера а довозили су и со. Степски становници су словенима продавали стоку и коње.

     Северне, скандинавске земље су имале за продају металне предмете, посебно мачеве и копља а куповали су крзна.

     Из западних земаља, Чешке и Немачке долазило је такође оружје и металне рукотворине.

     Појава страних трговаца је имала изванредан значај за домаће становништво. Производи, који да сад нису имали неку цену одједном су постали скупи и ретки: крзна и коже, восак и мед, примитивни производи шумских домаћинстава су се извозили у далеке земље. Око река, у напреднијим местима појавиле су се трговачке агенције. То је погодовало и суседним насељима, која су допремала сировине и тако се развијала и унутрашња трговина. Расла је и култура јер су трговци доносили иностране производе. Племена која су живела уз трговачке путеве брже од осталих су изашли из стања варварства. Ти трговачки односи су доста утицали на подизање свести и побољшање државног уређења.

Градови – утврђења

     Нису били само мирни односи са суседима – често су словени морали да се бране од непријатељских напада. Још и у историјско време поред словенске територије пролазиле су номадске орде хуна, авара, бугара, мађара. Знамо из историје о мучењу дулиба од стране обра, колико су трпели словени од дивљих степских номада. А колико је било разних напада, о којима историја ништа не говори. Невпљника из Украјине је вековима било на свим пијацама у свету: у Туркестану, Персији, Арабији, Египту, Италији, Шпанији – одводили су их на стотине хиљада. Такво одвођење невољника није се одвијало мирним путем. Да би заробили толико људи морали су слати целе војне експедиције и то не једном, него много пута. Мирно, неорганизовано становништво из примитивних густиша постало је жртвом дивљих, наоружаних група, којима су командовали трговци из далеких земаља. Колико су иживљавања и срама тада преживела незаштићена словенска племена...

     Ова најезда странаца је имала и свој користан утицај. Словени, како каже Маврик, „нису хтели да буду упрегнути у јарам туђе власти“. Под претњом ропства и уништења почели су да се организују и бране.

     У шумским областима Украјине, у Кијевшчини, Чернигившчењи, Вилињи и Галичини остао је и до данас велики број тврђава и земљаних утврђења. У Кијевшчини је набројано 450, у Волињи 350, у Галичини око стотину итд. Све су ту остаци некадашњих словенских градова. Стоје они на недоступним узвишењима, над рекама, међу мочварама и на острвима. Имају форму круга, негде има по 2-3 насипа у правоугаоник. Некад су насипи били утврђени оштрим кољем. Ова утврђења су настала у време, када су словени почели организовано да се бране од степских орди. Тврђава  је било толико много у нашим крајевима да су скандинавци звали Украјину „Земља тврђава“.

     Ко је и кад градио ове тврђава за нас ће то остати вечна тајна. Неке тврђаве су тако велике и јаке, да је за њихову изградњу било потребно много руку и времена. Незнамо а нећемо ни сазнати који су мудри организатори планирали тај систем одбране и са каквим снагама су то остварили. У сваком случају у почетној историји нашег народа то је било епохално дело – тврђаве су сачувале наше предке од уништења.

     Тврђаве су постале седиште веће власти. Племе, које је имало на својој територији добро утврђене замкове, не само да се нису бојали непријатеља, него су сами могли да наметну своју власт. Мања насеља су морала признати власт града и остати предграђима. Старешине, који су владали у тим градовима, постали су начелницима свих суседних родова, постали би кнежеви. Кад би добром страгијском положају додали и добар ттрговачки положај, када је град био крај велике пловне реке или на раскрсници путева, онда се власт кнеза ширила на цео округ.

     На почетку историје у нашим земљама је био већ читав низ јаких градова, који су постали престоницама својих округа. Кијев и Перејаслав код Дњипра, Чернигив код Десне, Турив у Полисји и Волињ биле су наше најстарије престонице. Али ко их је основао, какви су били почеци, колико се ширила њихова власт, колике територије су биле организоване – сазнање о свему томе је пропало у мраку векова.

     Остали су само нејасни извори о словенској држави у Волињи. Предао их је арапски географ Масуди из прве половине 10. века. Он је напиао: „Међу овим народима један је напреднији, имао је власт над осталима, њихов кнез се звао Маџак а сам народ се звао Валинана. У старим временима овом народу су били покорени остали словенски народи, јер је његова била власт а остали кнежеви су га слушали“. Валинана су вероватно волињани. Код Буга је некад био град Волињ а од њега је остало одбрамбено утврђење. Ту је била најстарија престоница волињске земље.

---

[1] У Србији се за ову покрајину у Украјини обично каже Галиција што је сасвим погрешно и у том случају се меша са Шпанском покрајином Галицијом. Украјинци своју покрајину називају Галичина и тако би је требали писати и изговарати у српском језику.