Свјатослав
Ољга у последње године свог
живота није владала сама а препустила је вођење државе сину Свјатославу.
То је најзнаменитија и најбоља
личност, највише витешка и благородна међу првим владарима кијевске државе.
Свјатослав је одрастао у
традицијама, које су му оставили његови светли предходници. Његов деда, Рјурик,
први је увео варјаге у недоступне државе источне Европе, крчио за државу прве
путеве, која је требала да настане на овим новим просторима. Његов тата, Игор,
тражио је и на Црном и на Каспијском мору нове путеве развоја за Кијев и тако
несрећно полегао у борби са слабим племеном деревљана. Мама, мудра Ољга,
уводила га је у тајне европске политике. Свјатослав је од својих предака добио
у наследство широки размах, храброст задавати себи далеке циљеве, умеће
решавати најтеже задатке. У њему је текла варјашка крв али име је већ било
словенско. Један део његове личности га је терао у далеке походе, на заузимање
туђих земаља и крајева, други део га је везао за родни крај, за Украјину,
говорила му је да мора имати осећај за потребе своје домовине. Али главна
особина његовог духа је било велико витештво. Он је био војник целим својим
бићем, није марио за мникакве тешкоће и опасности, био је безкомпромисан у
борби али је према непријатељу умео да покаже великодушност и витештво.
„Када је кнез Свјатослав
одрастао и постао мушкарац, почео је окупљати много храбрих војника, јер је и
сам био храбар и окретан, ходао је као леопард и много ратовао. Није вукао за
собом кола, ни казане, није кувао месо него секао танко коњско или воловско
месо или дивљач, покао на жару и тако јео. Није имао ни шатор а за спавање
простирао је коњски прекривач а под главу стављао седло. Такви су били и његови
војници. А кад је кренуо у напад на неки крај, унапред их је обавештавао: „идем
на вас!“
Тако говори о Свјатославу
украјински летописац. Исто тако о кнезу говоре и грци, његови непријатељи, са
којима је водио упорну борбу. Бојали су се преког кнеза и мрзели га али су са
поштовањем говорили о његовој храбрости и херојству.
Уништење хозарске државе
Своје владање Свјатослав је
отпочео са походима на исток. Привлачили су га ти далеки крајеви, где је његов
тата Игор стицао славу а још више су га терале у борбу животне потребе кијевске
државе.
Земље источно од Украјине,
Доншчина и Поволжчина биле су још увек под влашћу хозара. Овај покретни и
продуктивни народ умео је да загосподари тако важним путем, као што је Волга па
је са ушћа ове реке командовао свим
суседним племенима. Хозарске трговачке станице протезале су се од Кавказа до
Урала и у својим рукама су држали све околно становништво. Украјинска племена
су се ослободола од хозарског утицаја већ за време Олега и Игора али даље на
југу хозари су сами држали цело тржиште. Свјатослав је замислио да доврши дело
својих предходника и да дефинитивно уништи ову моћну трговачку силу и да отвори
источна тржишта за украјинске трговце.
Он је свој поход почео од
племена, која су била под хозарском влашћу. Код извора Оке живели су вјатичи,
који су од давнина плаћали данак хозарима по ралу. Свјатослав их је ослободио
из дуговечне невоље. Затим је кренуо даље на средњу Волгу. Тамо је била држава
сребрних болгара – звали су се тако јер је кроз њихову земљу пролазило сребро са
Урала. Њихова престоноца, Болгар (недалеко Казана) била је једна од највећих
тржишта на северу, надалеко је био познат Болгар по кожама северних животиња,
посебно црвених, белих и црних лисица, које су ту доносила зауралска племена. У
Болгару се такође трговало невољницима. Један персијски песник је хвалио
робиње, које су ту продаване: „Све моје
муке потичу од болгара, што стално довозе девојке из Болгара, да заведу човека.
Њихове усне и зуби су тако лепи да од жеље за њима чевек гризе своје усне“...
Ту су хозари такође имали велики утицај, ту су без престанка долазили њихови
трговци. Свјатослав је заузео Болгар и узео у своје руке тржиште на Волги.
После тих припрема кренуо је
и на саму Хозарију. До првог сусрета дошло је на прелазу са Дона на Волгу. Ту
је била хозарска тврђава Саркел или Бела Вежа (Кула-тврђава). На молбу хозара
ову тврђаву су саградили грци, да не дозволе овим путем нападе из Украјине.
Свјатослав је заузео ово место и отишао даље на Итиљ, хозарску престоницу код
ушћа Волге (у околини Астрахана). Ту је било главно тржиште арапских и
персијских производа – свила, оружје, метални алати, украси. Из Итиља је све то
ишло даље на запад. А са севера овде довожене коже и крзна. Свјатослав је
заузео Итиљ и није оставио камен на камену. Остварило се давно хозарско
пророчанство, да ће пољани са обостраним мачевима победити хозаре, који имају
сабље оштре са једне стране – кијевски кнез је заузео земљу народа, који је
некад владао Кијевом.
Из хозарског похода
украјинска војска се враћала уздуж Каспијског мора и Кавказа. Код мора су заузели
Семендер, познат по виноградима. У
подкавказју су се срели са храбрим планинским племенима јас (осетинима) и
касогима (черкесима) и победили их у борби.
Ови походи су се одвијали
964-968. г. Нису они донели кијевској држави такву корист, какву су могли
очекивати. Украјина је победила опасног супарника у трговини и отворила себи
слободан пут на исток – то је била корисна
страна победе. Али истовремено је нестала држава на Волги, која је
задржавала степске хорде у походу на Европу. Хозарија није била војна сила и јака држава али је ипак донекле штитила
западне земље – сада те препреке није било па су номади са још већом силом
надирали на наше земље.
Први поход на Бугарску
Свјатославови предходници су
више пута слали војну помоћ Византији. Таква помоћ је била потребна Цариграду
против опасног северног суседа, Бугарске. Бугари су народ турског порекла, у
5-6. веку су дошли из Азије преко украјинских степа на доњи Дунав, тамо су се
помешали са словенима и створили јаку државу. Византија није могла да се одупре
новом и жилавом народу па је морала све више да одступа од Дунава. С почетка
10. века у рукама бугара је већ било више од пола Балканског полуострва.
Бугарски кнежеви су тада примили титулу царева и наметнули су на Византију
тежак данак а један од царева се чак охрабрио да тражи руку византијске
принцезе а Цариград је морао удовољити његовом захтеву. Византија, најстарија
држава на свету, сматрала је то великом срамотом за себе и тражила је начин да
некако уништи Бугарску.
Украјина је требала
послужити у овој ствари. Већ за Олега и Игора византијски цареви су тражили
помоћ од Руси. Наши кнежеви у својим договорима нису бранили варјазима да улазе
у византијску службу али нису се дали увући у ову несигурну ствар. Али млад и
немиран Свјатослав дозволио је да га увуку у ове планове.
У Кијев је допутовао грк
Калокир, син херсонског намесника, човек лукав и храбар и добро упознат са
словенским стварима. Допутовао је као поверљиви посланик цара Никифора Фоке и
довезао кнезу богате дарове – 1500 фунти у злату. Он је наговарао Свјатослава
на поход на Бугарску. То је замља јако богата – из Грчке долазе тамо скупи
материјали, злато, вино, воће, из Чешке и Мађарске сребро и коњи, из Украјине
коже, восак, мед, невољници – ко тамо влада има свега довољно. Истовремено
треба да ударе на бугаре и Свјатослав и Византија – Бугарска ће престати да
постоји а победници ће поделити плен. У великој тајни грк је кнезу предложио
други план – сам Калокир хоће да иступи против цара и да присвоји византијску
круну – Свјатослав ће у савезу са њим биће још сигурнији.
Свјатослав, жељан далеких
путовања, радо је пристао на ове планове. Бугарски поход је могао донети велику
корист његовој држави. Он је већ имао у рукама два трговачка пута, Дњипро и Дон
– кад би освојио још и трећи, дунавски пут – цело црноморско тржиште би било у
његовим рукама. Са таквим надама Свјатослав је започео рат са Бугарском.
Свјатослав је кренуо са
огромном војском. „Целу младост је дигао у поход, сакупио је 60 000 здравих
људи, осим пратње“, пише грчки историчар Лав Ђакон. Бугари су се супроставили
са 30 000 војника. До борбе је дошло код Доростола (сад Силистра).
Свјатославова војска се искрцала са бродова и распоредила се на обали. Кренули
су на непријатеља са штитовима и мачевима. Удар је био тако јак да су се бугари
одмах разбежали на све стране. Пораз је дошао тако изненада да се бугарски цар
Петар од разочарања разболео и за неколико дана умро. Кијевска војска је ишла
даље и у срчаним борбама заузимала град за градом. Осамдесет бугарских градова је пало под власт
Свјатослава. За престоницу је изабрао Перејаславец или Малу Преславу (северно
од Дунава).
Успеси Свјатослава јако су забринули
Византију. Била су то тешка времена за грчког цара. Већ трећу годину је владала
глад и несташица хране. Арапи су стално нападали на византијске колоније у
Азији а за њихову одбрану требало је тамо држати значајну војску. А овде са
севера наступала је опасна сила украјинског кнеза, којег је Византија неопрезно
призвала код себе. Цар Никифор, владар јако савестан и енергичан, трудио се да
осигура Константинопољ за случај опсаде. Саградио је нове ратне машине и
распоредио их по зидинама града, дебелим гвозденим ланцем је закључао цариградско пристаниште и појачао
јединице новим војницима.
Али Свјатослав није кретао на
Цариград. Из Украјине је дашла застрашујућа вест о нападу печенега. Кнез је
брзо сакупио своју војску и отишао да брани домовину.
Напад печенега на Кијев
Црноморским степама су од
памтивека пролазиле разно-разне азијске хорде. Хуни, бугари, авари, мађари –
сви ти номади су наваљивали на украјинске степе и тамо постављали своје логоре.
Од почетака историје наш народ је морао водити борбу са њима, да би одбранили
своје постојање и обезбедили шире просторе за живот. Украјински плуг се све
дубље заривао у дивља поља а украјинска насеља се померала све ближе ка мору.
Али степа се бранила и стално нове хорде су нападале на земљорадничка насеља,
дивљи номади су рушили културан живот, палили су саграђена села, отимали
имовину земљорадника, стотинама и хиљадама одводили у робље.
Посебно је била грозна и
упорна хорда печенега, који су били турског порекла. Печенези су прво живели
код доње Волге али су их у 10. веку оданде потиснули хозари. Печенези су отишли
на црноморске степе и заузели простор од доњег Дона до ушћа Дунава. Делили су
се на осам „колена“ тј. хорди: четири је живело источно од Дњипра а четири
западно. Као и остали становници степа, бавили су се сточарством, имали су велика
стада коња, крава и оваца, продавали су их суседним народима, од њих је
долазила стока и код нас. Али радије су се користили пљачком и нападима на
мирна земљорадничка насеља и на трговачке логоре. Њихови пашњаци су одрезали
Украјину од Црног мора. Путовање степом је постало немогуће а пловидба Дњипром
јако опасна. Украјински трговци су морали
непрестано да се чувају при прелазу преко Дњипрових прагова, јер су на
обали на њих вребали печенешке групе. Па чак кад су бродови испловили на море и
пловили близу обала, печенези су јурили дужом приобаља, као чопор гладних
вукова и чекали да олуја разбије пловила са трговачком робом.
Украјински кнежеви нису
довољно енергије улагали у борбу са овим степским непријатељем. Игор је ишао на
њих и отерао их од Дњипра али су се они убрзо поново вратили. Кад је Игор ишао
на Цариград, узео је неке печенешке групе у своју службу и пустио их у
Бугарску. Печенези су искориштавали ратове између црноморских држава, били су
час на једној час на другој страни и тако јачали.
Кад је Свјатослав био у
Бугарској, печенези су појурили на Кијев. Можда је иза тога стајала Византија.
Византијци су више пута користиле степске хорде за нападе на неодговарајуће
суседе – сад је печенешки напад требао да одвуче кнеза из Бугарске.
О печенешком нападу наш летописац прича
широко.
Печенези су опколили Кијев
са великом силом. Ољга се са унуцима Јарославом, Олегом и Владимиром закључала
у граду. Непријатеља је било тако много да нико није могао изаћи из града, ни
послати вест. Понестајало је хране и воде. Кијевљани су се скупили на савет,
шта да раде: могли су још један дан да се бране, онда се требало предати
печенезима. Питали су се дали би се неко охрабрио да преплива преко Дњипра и да
јави војсци, која је била на другој обали. Јавио се један дечак да хоће да иде.
Дозволили су му да изађе из града. Он је отишао међу печенеге са штриком и
питао: „Јели неко видео мог коња?“ Знао је њихов језик и печенези су мислили да
је један од њих. Тако се приближио реци, скинуо одело, ушао у воду и почео
пливати. Печенези скочише за њим, почели га гађати стрелама, али му нису могли
наудити. Са друге стране Дњипра су угледали дечака, узели га у чамац и одвезли
до војводе Претича. Дечак је испричао у каквој је опасности Кијев, кнегиња и
кнежевићи. Другог дана раним јутром Претич са војском у чамцима препловили су
Дњипро и гласним трубљењем дали знак да долази помоћ. Кијевљани су се одазвали
својим знаком. Печенези су помислили да се то Свјатослав вратио из похода па су
брзо напустили опсаду Кијева.
Печенешки кнез је посла
сазнао да су га преварили али више није нападао на Кијев него се помирио са
Претичем. Састали су се и руковали и разменили дарове. Печенешки кнез је
поклонио коња, сабљу и стреле а Претич је поклонио панцир, штит и мач.
Затим су Кијевљани послали
вест Свјатославу о опасности, у којој је био главни град. „Ти, кнеже, туђу
земљу тражиш и чуваш а замало да изгубиш своју“. У тим речима се осећало
незадовољство због непрестаних похода Свјатослава, који су тражили пуно одрицања
а нису доносили корист Украјини. Варјази су већ губили знаћај у Кијеву, до речи
су долазили домаћи „лучши људи“, трговци и бојари. Они су желели мир и одбрану
од степовика (степске хорде), њима се више нису свиђали далеки походи за славом
и пленом.
Други поход на Бугарску
На позиве из Украјине
Свјатослав је напустио Бугарску и вратио се у Кијев. Али није имао намеру да се
ту дуго задржава. Уредио је ствари у држави, поделио земље међу синовима,
одредио им намеснике бојаре за помоћ и опет почео да се спрема у Бугарску.
„Није ми мило у Кијеву“, рекао је, „хоћу да живим у Преславу код Дунава. То је
центар моје државе. Тамо се слива сво богатство: од грка злато, сомот, вино и
свакојако воће, из Чешке и Мађарске сребро и коњи, из Руси кожа, восак, мед и
невољници“. Али Ољга је већ била стара и болесна и молила је да је не напушта.
Свјатослав се кратко задржао, али после њене смрти кренуо је опет у поход. Још
једном је у њему превагнула душа верјага, глад за славом и далеким путовањима.
Бугарска се у међувремену
побунила против кнеза. Кад је дошао у Преслав, мештани су пред њим затворили
капију. Бугари су иступили у бој против украјинских пукова. Свјатослав је рекао
својој војсци: „Браћо и дружино, дошло нам је да полегнемо ту, али полећи ћемо
храбро!“ Борба је трајала цео дан, али пред мрак Свјатослав је превладао и
нападом заузео град.
Онда је кренуо даље, прешао
балканске горе и заузимао град за градом. Грчки писци су писали страшне приче о
његовом походу. У Филиполу је заробио 20 000 људи и наредио да их казне смрћу –
набију на коље. Страхом и строгоћом је држао у покорности бугаре. Градови,
уништени Свјатославом, остали су пусти и разрушени.
Рат са Византијом
Ипак је замислио поћи на
византију и по свом обичају јавио грцима. „Идем на вас!“ Византијска држава се
нашла у крајњој опасности. У крају је била глад, са истока су претили арапи, а
поред тога у престоноци је настала револуција. Цара Никифора су убили а за цара
прогласили његовог убицу Ивана Цимискиа. Он се није осећао моћно на престолу па
је морао тражити споразум са Свјатославом.
Послао је он посланике код
кнеза и молио за мир. Али Свјатослав је са висине примио византијско
посланство. Изјавио је да неће отићи са ове богате земље осим са великом
новчаном накнадом. Нека грци одкупе градове, које су изгубили и плате за
заробљенике. А ако неће да плате нека што пре напусте Европу, јер немају ту шта
да траже, биће им добро и у Азији.
Цар је и даље покушавао са
преговорима. Тако је писао Свјатославу: „Мислимо, да не треба да згазимо
договор, које смо од очева добили нетакнуте, како нам је Бог дао. Зато вам
предлажемо, као своје пријатеље, и молимо да напустите крај, који вам не
припада. Ако не одете добровољно, ми ћемо вас силом истерати. Мислимо да ти
ниси чуо за неуспех твог оца Игора. Он је погазио заклетву уговора, допловио са
великом војском, на десетини хиљада чамаца и напао престоноцу а вратио се из
похода са десетином чамаца, сам је скривио своју несрећу. И не спомињемо његову
несрећну смрт, како је упао у руке непријатељу и како су га везали за два дебла
и разтргли на два дела. Ни ти се нећеш вратити у домовину, кад против тебе
наступи ромејско оружје, страдаћеш ту са свом војском и ни један чамац се неће
вратити кући да однесе вест о несрећној судбини, која те је снашла“.
Свјатослав је плануо на такве
речи и одговорио. „Не видим никакву поребу да цар дође код нас. Нека се не
труди да иде у овај крај. Ми ћемо убрзо разапети наше шаторе пред вратима
Византије и опколилићемо град као јаким бедемом. А ако он хоће да се бори са
нама и изађе усусрет, смело ћемо их примити и делом ћемо показати да ми нисмо
неки одрпанци него витезови и са оружјем ћемо докрајчити непријатеља. Није
ваљда да нас цар сматра женама, васпитаним у запећку и хоће да нас уплаши
бајкама као бебе?“
Са таквим речима су ишли преговори – обе
сране су се разбацивале грдњама као некад хомерови јунаци код Троје.
Свјатослав је са својим
пуковима заузео Тракију и кренуо на Цариград. Код Аркадиополиса је дошло до
крвавог боја. Украјинска војска је навалила на грке са великом одлучношћу. Неки
војник, високог раста, издвојио се од свог пука и на коњу дојахао до
византијског пуковника Варде, ударио га мачем по шлему, скоро га убио. Борба се
водила са различитим успехом, мало је једна војска побеђивала, мало друга.
Византијци су поделили своју војску на два дела – један пук је уз буку сурми и
бубњева заишао украјинцима са леђа и изазвао у војсци панику – војници су
почели бежати. Неки старешина, огромног раста, са прекрасним оружјем, трудио се
да задржи војску – јахао је међу пуковима и охрабривао војнике. Али дојахао је
до њега сам Варда и ударом мача га оборио на земљу – удар је био тако јак да га
ни шлен, ни панцир нису ублажили. Ту се Свјатославова војска још више уплашила
и разбежала. Грци су причали да је на бојном пољу полегло двадесет хиљада људи.
Победили су грци.
Одбрана Преславе
После те несрећне битке
Свјатослав је опет одступио у Бугарску. Оданде је слао пукове на византијску
земљу, пљачкао и рушио. Али Цимиски је у
међувремену ушао у договор са бугарима да би заједничким снагама ударили на
украјинску војску. Свјатослав се нашао у јако тешком положају, али су опет
прорадила његова витешка нарав и храброст његове војске.
Цимиски је прво напао
бугарску престоницу Преславу. Бранио је стари војвода Свенељд, који је још са
Игором ишао у походе. Цар је у свануће кренуо на град. Наредио је да трубе у
трубе, да ударају у котлове и бубњеве. Настала је бука, оружје је звецкало,
коњи рзали, војници се довикивали. Свенељдова војска је стала у редове и у
јакој лави, пешке, са борбеним покличем изашла против грка на широку чистину изван
града. Грчка коњица је ударила снажно а украјинска војска се заљуљала.
Византијци су навалили са копљима и утерали нашу војску у град.
Цимиски је хтео да заузме
град са нападом. Дошле су ратне машине, војска је заузела клинасту формацију и
кренула на зидине. Украјинска одбрана је гађала – летела су копља, стреле,
камење. Византијци су поставили своје машине близу и отерали браниоце са
зидина. Цар је наредио да наслоне мердевине на зидине. Неки младић Теодосије
Мезоникт се први попео на зид. За њим су јурнули и остали.
Украјински браниоци су се
сакрили у царски дворац, који је био јако утврђен. Војници су се бранили
храбро, повремено су искакали кроз бочна врата и убили до сто педесет грка. Цар
је видео да неће заузети украјинце нападом па је наредио је да запале ватру.
Разгорела се велика ватра и уништила све наоколо. Седам хиљада браниоца је
морало изачи из замка. Византијци су их опколили али се Рус’ храбро бранила.
Много их је страдало на месту, али се војвода Свенељд са својим оделењем ипак
пробио и побегао код Свјатослава.
Борбе код Доростола
Последни ћин великог рата се
одиграо код Доростола (сад Силистра), код Дунава. То је био стари и јак град,
којег је саградио некад још Константин Велики. Свјатослав се ту задржао и под
заштитом зидина чекао непријатеља. Рус’ је извукла своје чамце из воде и
поставила под зидинама. Дошао је ту и цар са копненом војском а од ушћа Дунава
допловила је по води византиска флота, која је имала „ватрене“ бродове, са
топовима из којих су пуцали уз помоћ праха. Обе војске су се спремале за
коначни обрачун. „Рус’ је сматралавеликом срамотом ако би победили ромеји и
одузели јој славу, коју има код суседа, да је нико не може победити. А ромеји
су се стидели и бојали да их не надјача пешечки народ, који уопште не уме да
јаше – њих, који су увек побеђивали противнике оружјем и храброшћу“, тако
говори о супростављању два народа Лав Ђакон, који је описао овај рат.
Чим су се појавили грчки
пукови, Свјатославови војници су им отишли у сусрет и сакрили се у заседи. Кад
су се приближила непријатељска предходница, они су напали на њих и неколицину
убили. Цар је дојахао на место, видео тела поред пута, одао им почаст и наредио
да стигну нападаче. Пешадинци су што брже окружили шуме и јаруге, ухватили те
војнике и везане довели пред лице императора. Он је наредио да их исеку
мачевима.
Код града је већ стојала
Свјатославова војска, наоружана штитовима и копљима, као зид, Грци су пришли до
Руси и почела је борба. Снаге су са обе стране биле исте, надјачавали су те
једни те други. Али предвече је цар рекао да затрубе на свим сурмама и послао
коњицу у бој. Украјинска војска није издржала притисак и повукла се у град.
Другог данасу византијци су
започели праву обсаду. На високом брду код града поставили су логор, обложили
га висиким насипом, насип ојачали штитовима, поставили борбене машине и почали
да гранатирају град. Наша војска им је са зидова одговарала стрелама и камењем.
Одједном је из града изјахала Свјатославова коњица. Зачудили су се грци јер су
варјази увек ишли бој само пешке, чак нису знали ни да се попну у седло. Грци
су се одмах на коњима и са копљима бацили против њих а украјинска коњица се
одмах вратила у град.
Наредних дана упорно су се
водиле борбе, са променљивим резултатом.
Војске са обе стране су биле опремљене штитовима и панцирима па нису
трпеле велике губитке. Победника је решавао случај. У једној борби полегао је
војвода Сфенкел, „којег је Рус’ стављала на треће место до Свјатослава“. Он је
био дивовског раста, јако храбар и упоран – полегао је пробијен копљем, а
успаничена војска је напустила бојно поље.
Другог дана опет је Рус’тријумфовала над грцима. Борба се разпламсала
код грчких машина, које је Рус’коначно хтела спалити. Грчки пуковник Иван
Куркуа, из царевог рода, који је командовао са машинама, изјахао је против Руси
са пробраним оделењем. Али био је припит и дремован, јахао је неопрезно, коњ се
спотакао и збацио га из седла. Свјатославови војници су видели коњаниково разкошно
одело и лепо оружје, помослили су да је то цар, бацили се на њега и изкомадали га
мачевима а главу натакли на копљиште.
Али опет је дошао несрећни
дан за Рус’. Војвода Икмор, који је био први до Свјатослава, са пуком пешадије
завукао се далеко међу грке, наскочила је на њега коњица и неки грчки старешина
једним јаким ударцем мача одсекао му главу заједно са десном руком. Застењали
су од бола варјази, кад су видели смрт свог војводе, почели су одступати.
Војници су одлазили у реду, штитове су носили на леђима да би се заштитили од
непријатељских копаља. Ипак је пуно војске полегло у овом повлачењу.
Варјази су ноћу приређивали
сахране својим покојницима. „Кад је изашао пун месец, изашли су на равницу и тражили своје мртве. Сложили су их код зидина, разпалили велике ватре и
палили тела. По обичају предака убијали су пуно невољника, мушкараца и жена за
жртву мртвима...“ Суморни, сурови обичаји.. Далеко од домовине, на обали плавог
Дунава потомци варјага приређивали су старинско крваво жртвовање...
Последњи бој
Тешки неуспеси су болно
притисли Свјатослава. Али није упадао у очај него се трудио да надахне своју
војску добрим расположењем. Скупио је старешине на савет и питао их за мишљење.
Једни су саветовали да по тамној ноћи седну на чамце, прокраду се некако и
побегну. Други су саветовали да се договоре са грцима и на тај начин спасу
војску – бегство је и тако немогуће, јер на Дунаву са обе стране стражаре
ватрени бродови. Свјатослав је тешко уздахнуо и рекао:
„Наша војска је увек била
славна по томе, што смо без муке побеђивали суседне народе и без проливања крви
држали у покорности целе крајеве. Пропашће та слава ако се тако срамно повучемо
пред грцима. Од предака смо добили мужевност – присетимо се каква је била
непобедива до тих времена наша сила и зато борићемо се снажно за своје спасење.
То није наш обичај да као бегунци идемо кући! Ми треба да живимо са победом или
да славно полегнемо, како доликује храбрим мужевима!“
Војска је саслушала кнежев
говор и одлучила не одступати него да
још једном удари на грке. „О њима тако причају“, каже грчки писац, „да се они
чак и поражени никад не предају непријатељу у руке. Кад виде да не могу да се
спасе, сами себи забијају мач у стомак и тако се убијају. То раде зато што
верују да ако су у овом животу убијени непријатељем и на другом свету ће
служити свом убици. Они се боје таквог робства и сами себе убијају, да неби
после смрти служили својим непријатељима“.
Другог дана предвече
Свјатослав је ударио на грчки логор. Борба је била јако енергична.
Свјатославова војска је ишла у јакој лави са истуреним копљима, надирала је
снажно на грке, гађала је коње стрелама, па су јахачи падали на земљу.
Свјатослав је „као ван себе“ наваљивао на непријатеља и охрабривао војнике за
борбу. У једном моменту нашао се у опасности. Анема, иста тај, који је убио
Икмора, наскочио је на њега и ударио га мачем по грлу али су штит и панцир,
исплетен од гвиздених алкица, спасли кнеза. Анему су окружили украјински
војници и он је пао мртав на земљу од њихових копаља. Громко је повикала војска
и снажно потиснула грке, па су они почели бежати. Цар се трудио свим силама да
их задржи, сам је узео копље и кренуо испред својих војника. Одједном је
настала јака олуја, захватила Свјатославову војску и напунила им очи прашином.
Грци су касније причали да им је то св. Теодор дошао у помоћ. Они су повратили
храброст и навалили из све снаге на Рус’ – беспоштедна сеча је трајала до саме
вечери, док ноћ није раставила војске. Грци су себи приписивали победу, рекли
су да је полегло 16 000 непријатеља на бојном пољу а самих штитова су накупили
20 000. Сам Свјатослав је био рањен, замало да погине. Али далеко су још били
грци од праве победе. Рус’ се опет затворила у јаке зидине Доростола.
Помирење
Обе стране су већ биле
уморне од рата и коначно је дошло до мира. Свјатослав је послао изасланике код
цара и дао своје услове: он ће напустити Доростол и целу Бугарску и вратиће
заробљенике, али грци морају дозвилити Руси да одплови безбедно и да дају
војсци жита. Трговачки односи ће остати у добрим односима, како су били и
раније.
Цар је пристао на преговоре.
Али летопис каже да су грци хтели надмудрити Свјатослава. Пристали су да му
дају поклоне али да им каже број своје војске. Хтели су да сазнају колика је
његова снага. Али кнез је схватио њихово лукавство и дао им дупло већи број
своје војске.
Цар је тада позвао своје
бојаре на савет и упитао: „Шта да радимо, не можемо их надвладати“. Бојари су
саветовали: „Пошаљи му поклоне, да га испробамо, дали воли злато и скупоцене
материјале“. Цар је послао разумног мужа са златом и драгоценим тканинама и
наредио му: „Пази на његов поглед и његову мисао“. Јавили су Свјатославу да су
дошли грци са поклоном и он је заповедио да их доведу код њега. Посланици су
ушли, поклонили му се и ставили пред њега злато и скупецене материјале. А он
није ни погледао поклоне него је рекао слугама: „Склоните то“. Вратили се
посланици код цара и испричали му како је било. Један од бојара је саветовао:
„Испробај га још, царе, пошаљи му оружје“. Тако су и урадили, донели су му мач
и још неко оружје. Свјатослав је примио оружје, почео га хвалити и дивити му се
па је рекао да пренесу поздрав цару од себе. И ово су испричали цару на савету.
И рекли су бојари: „Тврд је то човек – злато не цени а узима оружје. Треба се
са њим помирити“.
Свјатославова повеља
24. јула 971. г. две стране
су склопиле договор. Повеља, подписана Свјатославом, имала је такав садржај:
„Ја, Свјатослав, кнез
рус’ки, како сам се заклео, тако и овим писањем потврђујем своју заклетву: хоћу
да склопим мир и пуно пријатељство са Иваном, великим грчким царем и са
богољубивим царевима Василијем и Константином и са свим вашим људима, и тако
исто и цела Рус’, која је под мојом влашћу, бојари и остали до краја века
(живота). Никада нећу планирати поход на вашу државу и нећу скупљати војску ни
друге људе и нећу слати у земље, које су под грчком влашћу, ни на корсунску
државу и градове, који су тамо, ни на бугарску државу. А ако неко замисли да
наступи на вашу државу, ја ћу иступити против њега и борићу се са њим, како сам
се заклео грчким царевима а самном и бојари и цела Рус’. А ако ми не
испоштујемо то, што је ту речено, и они, који су под мојом влашћу, нека нас Бог,
у којег верујемо, прокуне, Перун и Волос, бог стоке, да постанемо жути као ово
злато и да будемо посечени нашим оружјем и да умремо. Све ово сматрајте
истином, што сам данас обећао вама и што смо написали на овој повељи и печатима
нашим опечатали“.
Кад је договор подписан, цар
је послао жито Свјатославовој војсци, за сваког војника по две мерице. Тих,
који су узели жито било је 22 000. На почетку похода Свјатослав је имао 60 000
– више од пола је погинуло у борбама.
Потом су се два владара
лично састали. О овом сусрету пише очевидац Лав Ђакон:
„По успостављању договора
Свјатослав је пожелео да се сретне са царем. Овај се није противио и са
позлаћеним оружјем, на коњу дојахао је на обалу Дунава а са њим је било много
коњаника са позлаћеним оружјем. А Свјатослав је допловио обичним чамцем, држао
је весло и веслао са осталима. Овако је изгледао: средњег раста, не много
висок, али и не низак. Обрве је имао густе, нос кратак, обријане браде, на
горњој усни густи и дуги бркови, глава сасвим обријана, са једне стране је
висио чуперак, што је значило да припада значајном роду, врат здрав, леђа
широка и углавном добро грађен. Чинио се некако смркнуто и дивље. На једном уху
је висила златна алка, украшена двема перлама са црвеном ђинђувом у средини.
Одело је на њему било бело и ничим се није разликовао од осталих осим по
чистоћи. Није пуно причао, седећи на клупи у чамцу, са царем, , и одвезао се“.
Свјатославова смрт
Мир је Свјатославу отворио
пут кући. Војска је поседала на чамце и запловила Дунавом до ушћа а одатле
Црним морем, устаљеним путем, близу абале, где је пловидба била сигурнија. Тако
је украјинска војска допловила до Дњипровог лимана. Али ту је дошла вест да су
Дњипрово приобаље заузели печенези.
Свјатослав је предосећао ову препреку и за
време преговора са грцима захтевао да цар нареди печенезима да не узнемиравају
војску у повратку. Печенеге су сматрали за савезнике Византије. Грци су обећали
удовољити вољи кнеза и цар је наводно послао посланике код печенега по том
питању. Али десило се другачије. Или грци нису поступили искрено и нису
задржали печенеге, или печенези нису хтели да послушају грке – свеједно, велика
печенешка хорда се раширила по Дњипровој низини. Номади су крвожедно чекали
долазак војске,надали су се да ће им у руке пасти велики плен.
Свјатослав је прво допловио
чамцима до прагова, али се уверио да хорда чува место, где је требало
превлачити чамце обалом. Његова војска је била уморна и није имала снаге да се
пробије кроз ову блокаду. Стари, искусни војвода Свенељд је саветовао кнезу да
путује у Кијев са невеликом дружином, на коњима преко степе – да се некако
кришом провуче до престонице. Оданде би
се могле довести нове снаге. За то време војска са пленом и чамцима требала је
да остане на Дњипровој низини. Али Свјатослав није хтео да напусти војску.
Превише су несреће и беде проживели његови војници, он није имао срца да их
остави у несрећи. Надолазила је већ зима и он је одлучио да зимује на ушћу
Дњипра, на Билобережју. Надао се да ће печенези сами отићи или ће доћи помоћ из
Кијева.
Зимовање је било јако тешко.
Нестало је хлеба и настала је глад. Војници су већ убијали и јели коње, али и
њих је нестајало. Коњска глава је коштала пола гривње, тј. пола фунте сребра.
На пролеће Свјатослав је
кренуо Дњипром али су печенези стрпљиво чекали код Дњипрових прагова. Кнез је
морао да иде у пробој. Почела је борба. Украјинска војска је била боље
наоружана а печенези су превладавали бројношћу. Свјатослав је као и обично ишао
испред својих пукова. Али ту су га печенези окружили јаким обручем и у борби је
храбри кнез погинуо. Заједно са кнезом погинуло је много војске, само се део
под командом Свенељда пробио у Кијев.
Погинуо је Свјатослав. Чак
ни тело његово није сахрањено. Дивљи поченешки вођа му је одрубио главу а од
лобање је направио себи чашу. Наредио ја да на чашу ставе натпис: „Тако ће
проћи свако, ко не чува своју земљу а тражи туђу“.
Овим речима је тадашње
становништво осудило походе Свјатослава. Непрекидни ративи су изморили све, а
народ је желео сигурности по било коју цену.
Али Свјатослав је у својим
великим плановима имао за циљ добро своје државе. Дали ишао на Волгу, или на
Каспијско море, увек је стремио ка једном: да би својој држави отворио широке
просторе и да склони са пута њене противнике. Али ти планови су били сувише
широки и неоствариви. Кијевска држава још није била тако јака, организована и
богата да би могла искористити те путеве, које јој је припремио кнез-завојевач.
Кијев чак није имао снаге ни да задржи у рукама освојене земље. Мноштво крви је
проливено, кости варјага и словена су се белеле на бојним пољима а директне
користи од тога није било. Тим више – сам Кијев се нашао у опасности. Чињеницу,
да је кнез био у далеким крајевима, искористили су најближи суседи, номади,
заузели су степ и почели нападати на Украјину – охрабрили су се чак да
узнемиравају и престоницу.
Свјатослав без похода и
опасних путовања није могао живети. Врила је у њему крв његових
предака–завојевача, бацала га у даљину, у безкрајне просторе, далека мора,
непознате земље. Пловили су чамци и белела се једра, са борбеним покличем ишли
су у борбу варјази оковани у гвожђе, а пред њима неустрашиви кнез-викинг... Али
то су били већ задњи моменти варјашких победа, задње време погрома. Наследници
Свјатослава су морали да послушају глас домаћег становништва и да пређу на
мировну политику, на свакидашњи, сигуран рад.
Далеки и широки планови
Свјатославови нису успели, његова држава није пошла тим путем, на који је он
усмеравао. Личност кнеза је остала светла и моћна. Велики ратник, витез без
мане, веран војнички друг – то је Свјатослав. „Изгинућемо, а нећемо осрамотити
нашу земљу“ – то је гесло, које је он оставио својим наследницима.
Карактеристика првих
кнежева
Са владавином Свјатослава
завршава се први период историје кнежевске ере. Неки историчари називају то
време варјашким, јер је украјина била под већинским утицајем варјага. То време
има несвакидашњи значај у нашој историји, јер су се у њему створили и утврдили
темељи живота нашег народа на дуга времена.
Први и најважнији догађај је
био оснивање државе. Зачеци државности су били код разних украјинских племена
(нпр. код дулиба у Волињи), але коначно вођство је преузео Кијев, главни град
пољана.
Са доласком варјага границе
кијевске државе прошириле су се на целу источну Европу – сезале су од Балзичког
до Црног мора и од Нимана и Буга до Волге и Касписког мора.
Са проширењем државне власти
дошло је до уједињења племена у једну целину. У кијевску државу су припадали
племена украјинска, белоруска, великоруска, финска, турска. Није било речи о
неком националном уједињењу. У једну целину везали су их привредне везе,
трговина, систем и закон.
Државно уређење тог времена
манифестовало се као власт вишље варјашке елите над покореним словенима.
Варјашке дружине су безрезервно убирале данак од покорених племена и силили их
на свакакав посао, а за узврат су давали сигурност од напада степских хорди.
Варјази су увлачили словене
у далеке морске походе, отворили су за Украјину инострана тржишта, увели су наш
народ у односе са Азијом и јужном Европом.
Варјашка ера је доста
утицала ратвитку нашег националног карактера. До мирног, самоувереног, али
превише консервативног и лагодног словенског каеактера варјази су додали
елеменат храбрости, борбености, пословности. Част, слава, верност домовини,
ниподаштавање смрти, витештво – те високе моралне особине утврдило је у нашем
карактеру бујно варјажко витештво.
Ера првих кнежева коштала је
наш народ много крви, муке и страдања. Али та времена нису била потрошена
узалуд, она су нам дала основе државности.
Нема коментара:
Постави коментар