Још се нису завршили ни
помени над телом Јарослава Мудрог а поновило се исто то, што је било после
смрти Свјатослава и Владимира. Нису се променили ни људи ни закон о наследству.
А кад би он био идеалан, неби имао ко да се постара за његово поштовање. А
борба за власт и независност, коју су водили Јарославови наследници, није била
њихова лична особина или мана. Чарке и свађе су тада дивљале свуда, а код нас
су се завршиле тужније само зато, што су заједно са тим и дивљи номади
угрожавали украјинску државност...
Иако је Јарослав заветовао својим синовима да поштују
право старешинства у односу на кијевски престо, то су биле лепе речи и жеље,
против којих се супроставио сам живот. Идеја о уједињењу украјинских земаља је
била жива, само није било људи да је спроведу у живот.
Владимир Велики је потрошио
седам година на то, да уједини под своју власт очинске земље. Јарослав Мудри се
већ за то борио двадесет година. Од Јарославових наследника његов син Всеволод
је завладао на већем делу домовине. Значајније успехе у скупљању земаља имао је
Всеволодов син Владимир Мономах и коначно од задњих срећних „скупљача“ био је
Мономахов син Мстислав. Што даље тим више је нестајала и губила вредност идеја
скупљања земаља и све више је избијала у први план идеја власничке одвојености.
Изјаслав
Наследник Јарослава Мудрог
на кијевском престолу Изјаслав није наследио пуно од очевих особина. Истана, да
летописац његов портрет боји јако симпатичним бојама, говорећи: „он је био леп
по лику, растом висок, љубазног карактера, мрзео је неправду, волео је правду,
код њега није било ни издаје ни лукавства, био је умом чист и није злом плаћао
за зло“. Врлина, како видимо, за владара кијевског престола није било довољно.
У недостаку велике енергије и предузимљивости тај кнез „простог ума“ дели своју
власт са старијом браћом – Свјатославом и Всеволодом. Без њих не доноси никакву
важнију одлуку, заједно са њима саставља законе, прави ред међу млађом браћом и
заједно са њима иде у поход на торке. Заједно са њима скида слабију браћу са
њихових удела, са њима шири своје и њихова властелинства. Био је то тихи
тријумвират, који се, у недостатку јаке индивидулности, трудио ићи трагом
Владимира и Јарослава у сабирању земаља. Ова братска заједница је искориштавала
погибије остале браће, терајући са њихових земаља и њихове синове и згртала те
земље за себе. Између осталог они су приморали Ростислава да напусти Червенске
Градове и да бежи у далеки Тмуторокањ, којим је завладао и постао опасан за
суседе. Страдао је од отрова у Херсонесу, на банкету. У том случају летописац
је са топлим речима споменуо овог предка галичке династије, говорећи: „био је
Ростислав у борби добар муж, растом висок, леп у лицу и дарежљив за убоге“.
Сва тројица браће заједно
иду да примире полоћког кнеза Всеслава, који је био отео Псков и заузео и
опљачкао Новгород. На реци Немизи сусрећу се браћа и почиње за Всеслава
несрећна, крвава и немилосрдна сеча, опевана у Слову о Полку Игоревом:
„На Немизи полажу снопове
глава, млате челичним млатилима,
На гумну полажу животе,
веју душу од тела,
Немизине крваве обале не
добром засијане, а костима рус’ких синова“...
Всеслава су заробили са
обојицом синова и затворили у Кијеву а полоћко властелинство је припало
старијим Јарославичима. Три старија Јарославича су заједничким силама
дефинитивно освојили Волињ са Галичином и Полоћк, које је узео себи Изјаслав а
за то уступио Новгород Свјатославу а Смолинск је узео Всеволод. Али даље
унутрашње размирице на момонат је прекинула опасност из степе.
Торци
Одмах после печенега, које
је 1034. г. Јарослав разгромио код самог Кијева, појавила се у украјинској
степи хорда уза, које наш летописац назива торци.
Самих торака није било много
али су они предводили поход куди-камо бројније хорде кипчака, које наши
историјски извори називају половци. Торци се нису усуђивали да нападају на
украјинске земље а држали су се даље од њих. Тек кад су их потиснули половци
они су се померили мало на запад. И баш ту наишли су на енергично противљење
украјинских кнежева, који су први пут наступили офанзивно на придошлице из
степе. 1060. г. тројка најстаријих Јарославича (Изјаслав, Свјатослав и
Всеволод), скупивши много војске, кренули су на коњима и са чамцима против
торака. Торци нису смели ни да се супроставе украјинској војсци него су отишли
иза Дунава. Тамо су они неко време пустошили забалканске земље док није јако
невреме десетковало њихову хорду. Онда се део њих предао Византији и били су
насељени у Македонији а део се вратио на црноморску степу, где су се већином
подчинили украјинским кнежевима, који су их раселили по крајинама. Трагове
торске цивилизације проналазимо у Кијевском крају, Перејаславском крају,
Чернигивском крају и у јужној Галичини.
Половци
Протеравши торке, украјински
кнежеви су добили много горе суседе, половце, који су годину дана после
разбијања торака напали на перејаславску кнежевину, победили кнеза Всеволода и
опустошили земљу. Половци су поново напали на Перејаславшчину 1068. г. Против
њих су наступили сва тројица Јарославича али су у борби код Аљте били поражени
а победници су се бацили у пљачку украјинских земаља са обе стране Дњипра.
Кијевски устанак
Неуспешан бој код Аљте
довео је до великих народних немира у
Кијеву, које су вероватно изазвали преживели из борбе код Аљте. Они су сазвали
скупштину (виче) и одлучили да скупе војску и опет крену на половце. Послали су
код кнеза да да коње и оружје. Незна се зашто, али Изјаслав није пристао.
Чињеница, да је у кнежевом затвору тамновало много кијевљана, сведочи да већ
раније односи грађана са кнезом нису били најбољи. Кнежев непристанак је толико
разљутио кијевљане да су подигли праву буну. Прво су се бацили на двор
кијевског капетана Косњачка. Не нашавши Косњачка у двору, поливина бунтовника
се бацила на затвор да ослободи своје а остали су отишли на кнежев двор и
почели свађу са кнезом. Потом се народ бацио на затвор да ослободе кнеза
Всеслава. Видевши такав преокрет у побуни, кнез није чекао крај, него је
заједно са братом Всеволодом и бојарима побегао из Кијева. Народ се бацио на
кнежев двор а ослобођеног Всеслава су поставили на велики кнежев престо.
Всеслав
Седам месеци је преседео
Всеслав на великом кнежевском престолу. Џабе, што је он био онај „видовит“, о
којем се толико сачувало приповетки, а Слово о Полку Игоревом је певало о њему:
„Кнез Всеслав је судио људима, кнежевима уређивао градове а сам се ноћу гањао
као вук. Из Кијева је пре петлова дотрчавао до Тмуторокања, као вук претрчавао
је пут великом Хорсу (сунцу). Њему су јутрима звонили у св. Софији у Полоћку а
он је већ у Кијеву слушао та звона. Али колико год је у њему била видовита
душа, ипак је често доживљавао несрећу. Давно му је већ пророковао видовити
Бојан, да неће избећи своју судбину ни божијег суда“...
Повратак Изјаслава
Изгубивши Кијев, Изјаслав
се није усуђивао да га поврати сопственим снагама. Као и Свјатополк Окајани, и
он је отишао у Пољску и наговорио Болеслава Смелог да му помогне. У пролеће
1069. г. кренули су Болеслав и Изјаслав са пољском војском на Кијев. Против њих
је изашао са војском Всеслав код Билгорода, али изгубивши наду у победу, ноћу
је напустио логор и побегао у свој Полоћк. Како се говори у Слову о Полку
Игоревом: „дотакао је мачем златан кијевски престо, а као вук ноћу, овијен плавом
маглом, одјурио од Билгорода,...“
Кијевљани нису могли ништа
радити без вође па су се вратили у Кијев. Прво су хтели да се препусте
Изјаславу на милост и немилост али су после размислили и пробали дозвати неког
кнеза у помоћ. Они су послали код Свјатослава и Всеволода посланике, који су им
мање-више овако говорили: „Ми смо лоше урадили што смо истерали свог кнеза а
сад нас он супроставља Пољској. Дођите код нас у своју домовину. Ако не дођете,
нама не преостаје ништа друго него да запалимо град и да идемо даље, у грчку
земљу“... Али ни један од кнежева није хтео да стане против Изјаслава и његовог
пољског савезника. Кнежеви су одговорили кијевљанима, да ће се они заложити за
њих код Изјаслава, чак ће му и запретити ратом ако дозволи уништавање Кијева од
стране пољске војске. „Всеслав је побегао – приповеда летописац посланство
Свјатослава и Всеволода Изјаславу – и нема ко да ти се противи. Не води љахе
(пољаке) у Кијев а ако хоћеш да се светиш и уништаваш град, знај, да нам је жао
наше отаџбине!“
Претња је била озбиљна и Изјаслав је ушао у
Кијев само са Болеславом и малом групом пољака, заклевши се, да грађанима неће
учинити ништа лоше. Али он није опростио непослушност кијевљанима. За извршиоца
казне одредио је свог старијег сина Мстислава. Седамдесет кијевљана је ставило
своје глава на пањ, многе је ослепео, међу које су у таквим обрачунима упали и
невини за побуну. Изјаслав је други пут у животу погазио дату реч. Први пут при
хапшењу Всеслава а сада при непоштовању договора са градом. Тада је изгорео
кијевски Подол а Изјаслав, да би се обезбедио од побуна у будућности, преместио
пијацу на „гору“, где је касније био тз. бабин трг.
Изборивши се за кијевски
престо, Изјаслав је задржао још неко време пољску војску и разместио их по
кућама „на прокорм“ (на прехрану). Они су почели правити банкете па су их
почели по мало ликвидирати. То је приморало Болеслава да се врати кући. Успут
је, после дуге опсаде, заузео Перемишљ,
на чега је вероватно имао тајни пристанак Изјаслава...
Једно време после одузимања
Кијева Изјаслав се у њему осећао сасвим сигурно али су се временом почели
кварити односи међу старијим Јарославичима.
Како то често бива у великој
политици, тако је и сад дошло до неочекиване слоге међу Изјаславом и полоћким
Всеславом, и до распада триарата између Изјаслава, Свјатослава и Всеволода. Не
зна се шта је довело до распада али се може сматрати, да недавни предлог
кијевљана, који су молили једног од Изјаславове браће на кијевски престо, није
прошао без последица. Тај предлог је подјарио амбиције кнежева, а углавном
амбициозног Свјатослава, иако и Всеволод није био незаинтересован. Уз то и сами
кијевљани нису могли Изјаславу да забораве његов крвав обрачун са побуњеницима,
а такав утицајни калуђер, као Антоније Почерски, не могавши се сложити око
нечег са Изјаславом, прешао је тајно у Чернигов, где није умањивао Свјатославов
апетит за Кијев. Коначно је дошло до ескалације.
Раног пролећа 1073. г.
иступили су Свјатослав и Всеволод против Изјаслава. Али, слично, као за време
кијевске буне, Изјаслав се није охрабрио на отпор, него је покупио колико је
могао иметка и родбину и побегао утабаним путем код пољског кнеза Болеслава.
Непосредно после тога прогласили су Свјатослава за кијевског кнеза а оба брата
– победника поделили су Изјаславова властелинства. Очигледно да за бегунцом
нико није јурио нити му препречавао пут, кад је Изјаслав могао из Кијева
извести толико богатства, од којег је људима у Пољској и Немачкој било просто
необично.
Ако је веровати летописцу,
Болеслав је узео новац од Изјаслава за помоћ, а њему „показао пут под ноге“ и
помоћ није дао. Истина, да у тадашњој средњој Европи није имао ко да се
интересује источним питањима. Све државе су биле подељене на две непријатељске
партије – папску (северне немачке кнежевине, Саксонија, Пољска и угарски краљ
Геза) и царску (јужне немачке земље, Чешка и угарски краљ Коломан). Истовремено
у свакој од тих држава борили су се међусобно грађани, подељени у такве исте
таборе. Болеслав, иако је можда и хтео помоћи Изјаславу, то није могао урадити.
У сваком случају та помоћ није могла бити велика и одлучујућа. О некој слабој
акцији пољака на украјинском пограничју говори Мономах у својој биографији,
како га је послао Свјатослав у Берест, на згариште, и како је он ишао у Сутиск
„правити мир са љасима“. У том миру Болеслав се одрекао интервенције у корист
Изјаслава, за чега је добио помоћ украјинских кнежева против Чешке и Угарске.
Онда се Изјаслав упутио
немачком цару Хенриху IV. То је било у јануару 1075. г. На царском двору у
Мајнцу појавили су се редки гости и донели са собом „непроцењиво богатство у
златном посуђу и драгоценим одеждама“.
Добивши скупоцене поклоне и
сигурно много новца, цар Хенрих, иако није ни размишљао о могућности
интервенције, ипак је послао Свјатославу трирског владику Бурхарта и запретио
Свјатославу ратом са Немачком, ако он не врати Изјаславу кијевски престо. У
стварности од тог посланства није било ништа. Само је Свјатослав добио прилику
да се похвали пред посланицима својим богатством, на шта би посланици
одговорили, да богатство само по себи ништа не значи, вреднија је од блага
војска, која може и више да стекне. Али како је Свјатослав код куће а Изјаслав
у туђини поприлично импоновали немцима својим богатством. Тадашњи немачки
хроничар Ламберт каже, да је Бурхарт довезао цару од Свјатослава толико злата,
да га није нико у то време у Намачкој засенио. И није чудо. Тадашња Украјина,
дирекна наследница културе грчких колонија, држава, која није прекинула
трговачко-културне везе са далеким Истоком, а у првом реду Украјина, као
усвојитељица византијске културе, могла је задивити тадашњу Пољску или Немачку
не само богатством у злату, драгуљима и квалитетом материјала, али и уметничким
квалитетом своје бижутерије и одеће.
Посланство код папе
Григорија VII
Изјаславу је било дуго да
чека повратак посланства од цара па је намислио да опроба срећу код папе. Њега
није узнемиравало, што је папа био царев непомирљив непријатељ. У априлу 1075.
г. појавио се на папском двору један од Изјасалавових синова и у очево име
молио од папе „рус’ку краљевину“, као одредбу св. Петра. Од тог посланства
Изјаслав није имао никакве користи. Истина, да се папа потрудио да напише две
повеље, једну Изјаславу а другу Болеславу, али оне нису имале никакво значење
за кнеза-избеглицу. Чак ни папина молба Болеславу, да врати Изјаславу новац,
који је узео од њега за „интервенцију“, није нимало узбудила Болеслава.
Дефинитивно све пробе Изјаслава да својим питањем заинтересује западну Европу
нису довеле до ничега. Ни Болеслав, ни цар, ни папа нису одбијали Болеславове
поклоне али се нико од њих није журио да му помогне. Само је смрт његовог супарника Свјатослава
(27. фебруара 1076.) омогућила његов повратак на кијевски престо.
Владање Свјатослава
Свјатославу није успело да
дуго седи на кијевском престолу – свега четири године. Иако кијевљани нису
волели Изјаслава, јер му нису могли опростити крвав обрачун за побуну, али ни
Свјатослав није успео да освоји велику популарност. Посебно јака опозиција
против њега била је у круговима дружине и духовника. И једни и други су били на
страни Изјаслава а печерски игумен Теодосије је стално опомињао Свјатослава, да
врати кијевски престо Изјаславу. Свјатослав се трудио, како је могао, да
привуче себи духовнике и то му је донекле успело. По тадашњој моди он је богато
уредио печерску цркву, основао манастир по свом имену (крштено име Симеон) и
наредио да се препише зборник богословских текстова, познат под називом
„Зборник Свјатослава“. Зборник је преписао неки ђакон Иван (1073.) и украшен је
са три прекрасне минијатуре, између осталог и породичним портретом Свјатослава.
Кратко време владања и
опозицијско расположење окружења нису дали Свјатославу да развије ширу
делатност ни у унутрашњој ни у спољној политици. Од Свјатославових иностраних веза
знамо само о неком посланству од немачког цара (осим Бурхарта) и о помоћи
Свјатослава византијском цару Михајлу против побуњеника у Херсонесу.
Свјатослав је умро као
49-годишњи човек после неуспеле операције нечега на врату, а нису га сахранили
у Кијеву него у черниговској цркви Спаса (Спасовдана), као потврда тога, да му
није било место у Кијеву ни за живота.
Изјаслав у Кијеву
Убрзо после сахране
Свјатослава, 1. јануара 1077. г. одиграо се свечани долазак Всеволода на
кијевски престо. Чернигов је заузео његов син Мономах, Волињ је припала
Свјатославовом сину Олегу. И можда би се на томе било зауставило да нису
кренули на Кијев пукови пољског краља Болеслава, који је сад већ нашао времена
и могућности да се заинтересује Изјаславовим питањем. Против пољске војске
иступио је Всеволод на Бузи али до борбе није дошло. Браћа су решила проблем
договором и заједно се вратили у Кијев.
15. јула 1077. г. Изјаслав је засео трећи и
последњи пут на кијевски престо.
Али није се дуго радовао
повратку отаџбине. Међу Свјатославичима и Всеволодом, који је присвојио њихове
земље, дошло је до рата, у који се умешао и Изјаслав. Олег Свјатославич, којему
је Всеволод одузео Чернигов и Борис Вјачеславич, којег је Всеволод истерао из
Смолинска, узели су у помоћ половце и разбили Всеволодову војску код р. Сожице.
Всеволод се обратио за помоћ Изјаславу.
Изјаслав је схватио да га не може одбити из личних разлога. Али приклоњен њему
летописац од тога прави богоугодно, братско дело, стављајући Изјаславу у уста
речи таквог садржаја: „Не тугуј брате! Зар не видиш, колико сам ја зла
преживео? Прво су ме истерали и иметак мој опљачали, а ја потом нисам ником
ништа лоше учинио, а ви, браћо моја, дали сте ме истерали, дали сам се скитао
по туђим земљама без иметка и заштите? Али сад, брате, немојмо туговати. Ако
ћемо имато део украјинске земље, нек буде заједно, ако нам одузму, онда
обојици. Главу ћу положити за тебе...“
Онда су Всеволод и Изјаслав
кренули на Чернигов, који је стао на страну свог земљака Олега Свјатославича.
Дошло је до борбе 3. октобра 1078. г. на неком пољу „Нежатина њива“. Ту је
Изјаслав изгубио главу. Ту је погинуо и Борис Вјачеславич а Олегова војска је
тако разбијена да је он морао побећи чак у Тмуторокањ.
Сахрана Изјаслава
Херојска смрт Изјаслава у
одбрани брата и његово скитање задњих година живота, привукли су му симпатије
Кијева. Са боијшта су га довезли чамцом у престоницу. Ту су га пренели на санке
и довезли са великом парадом у цркву Десјатину, где су га сахранили у мермерној
гробници. У карактеристици, коју нам даје летописац о Изјаславу, јасно се
истичу та последња осећања. А кад летописац каже, да Изјаслав „није плаћао злом
за зло“ то за нас не може бити мерило историјске истине, чак и тада, кад су
заборавили такав крвав пир, који је Изјаслав приредио кијевљанима 1068. г., и
оплакивали несрећну судбину кнеза.
Всеволод
Од тројице најстаријих
Јарославича, који су заједно уједињавали земље, заједно оштећивали братиће и
заједно пустили по свету целу групу кнежева без земље (изгоје), остао је сам
Всеволод. Некад од оца одређен за кијевски престо, добио га је сад по праву,
без насиља. Заједно са престоницом, он је владао већим делом очевих земаља.
Највише бриге је имао са изгојима, које је он сам, заједно са браћом, толике
пустио у свет...
Изгоји
Назив „изгоји“ се односио
прво на људе, које је живот ојадио, из личног разлога или судбином избачених из
друштва. Изгојима су се звали и поповићи (синови свештеника), који нису
остварили посвећење, ослобођени робови, уништени трговци и предузетници и
коначно назив изгоја је прешао на кнежевске сиротане, које су рођаци и
старатељи изгурали са очевине. Всеволод је већ имао против себе три породице
изгоја: четири Свјатославича (Роман, Олег, Давид и Јарослав), два Игоровича
(Давид и још један непознат) и тројица Ростиславича (Рјурик, Володар и
Васиљко). Што даље, њих се јављало све више и стање у Украјини је постајало све
несигурније. За време петнајстогодишњег владања Всеволода у Кијеву се није
прекидао рат са изгојима, који по правилу доводе половце у помоћ. Самом
Всеволоду претежно помаже његов син Владимир Мономах, који се или туче са
изгојима или пробава да их умири неким уступцима. У сваком случају ни те борбе
ни повремена примирја нису ојачавали младу украјинску државност. У колотечини
кнежевских чарки љуља се и пада право старешинства а заједно са тим и идеја
државног јединства украјинских земаља, на њено место стаје идеја неодвојивости
династије од земље, тз. „очевинско“ право а са њим и разбијање велике рус’ке
империје на посебне и национално различите делове.
Одвајање Галичине
1083. г. поново су се на видику појавила три изгоја, претећа за Всеволода –
Олег Свјатославич, Давид Игоревич и Володар Ростиславич. Давид је јако брзо
приморао Всеволода да га умири, дајући му Погорину, земљу, која се простирала
на граници Волиња и Кијевског краја. Као и обично, тако и сада, Всеволод се
послужио туђим имањем, чиме је изазвао протест волињског кнеза Јарополка. Скоро
истовремено два друга Ростиславича – Рјурик и Васиљко су побегли из Володимира,
где су били под пажњом Јарополка, и скупивши војску, опет завладали
Володимиром. Истина, да је у одбрану Јарополка устао Всеволод и неколико пута
слао против Ростиславича свог сина Мономаха док их није отерао из Володимира,
али истовремено је био приморан да их чиме било примири. И опет их је умирио на
Јарополков рачун – дао им је Галичину, која је припадала Волињу, (Перемешљ и
Теребовљ), чиме ја започео историјски за украјинску државност процес одвајања
тог дела Украјине у посебну целину, која је после одиграла тако важну улогу у
историји целе Украјине. То се десило 1084. г.
Одвајање Галичине и њена
предаја Ростиславичима одиграла се са прећутним „слагањем“ Јарополка, али он
није могао задржати своје неслагање са Всеволодом због тога па је одлучио да
почне рат са њим. Али Всеволод га је надмудрио. Јарополк још није ни стигао да
организује покрет а Мономахова војска је већ марширала ка Володимиру. Јарополк
се уплашио и побегао у Пољску, остављајући иметак и родбину у Лућку. Мономах ја
освојио Володимир без труда и, покупивши Јарополково имање и родбину у Кијев,
Волињ предао Давиду Игоровичу. Али 1087. г. дошао је Јарополк са пољском
војском и, догоборивши се Мономахом, вратио себи Волињ. Успут Јарополк је хтео
да одузме и Галичину од Ростиславича па је кренуо ратним походом на Звенигород,
али га ја у путу подмукло убио неки цивил. Могуће да је он био човек
Ростиславича, који су одлучили да на тај начин уклоне опасног супарника..
После смрти Јарополка
Всеволод је поделио његово наследство на тај начин, што је главни део Волиња са
Володимиром дао Давиду, Берестајску земљу је добио Јарополков брат Свјатополк,
али истовремено Всеволод није заборавио ни себе, узимајући себи за труд
Погорину. Смиривши на тај начин Игоровиче и Ростиславиче, Всеволод је могао
бити без страха од Свјатославича, на чијим земљама је он сам владао и није
показивао ни најмању жељу да им у чему било попусти. Тренутно су они морали да
се задовоље Мурумом и Тмуторокањем и чекати боља времена.
Политика Всеволода
Всеволод је скоро сву
унутрашњу политику улагао у борбу са изгојима и одржавање нестабилне равнотеже
међу осталим кнежевима. Што се тиче спољне политике, није имао снаге да је
добро развије. Неке важне, иако непознате дипломатске везе, спајале су Всеволода
са Немачком. Његова ћерка Евпраксија се удала за саксонског марграфа, а кад је
он умро за немачког цара Хајнриха IV. Али њен брак са царем био је јако
несрећан. Она је била приморана да побегна од мужа и да тражи спас код папе.
Њено питање су разматрали на синодима у Константији и Пјаченци, после чега је
папа бацио клезву на Хајнриха. Евпраксија се потом вратила у Украјину и
замонашила у манастир.
Истовремено Всеволод не
прекида добре односе са Византијом. Он је био ожењен са византијском принцезом
и користио је византијске везе чак и тада, кад му је било потребно да пошаље у
Цариград недостојног изгоја, Олега Свјатославича. Између осталог, византијски
цар Михајло предлагао је Всеволоду да ожени свог брата са Всеволодовом ћерком
за помоћ против побуњеника. Те живе везе са Византијом продужавао је и
Всеволодов син Мономах.
Нису се прекидали односи ни
са Скандинавијом. Всеволодов син Мономах био је ожењен са ћерком енглеског
краља Гералда, а Мономах је свог старијег сина оженио са Кристином, ћерком
шведског краља Инга Штекелса.
Али у стварности сам
Всеволод се доста слабо бавио јавним питањима. У старијим годинама помагао му је
Мономах, који је зато имао лаган пут до кијевског престола.
По казивању летописа
Всеволод је имао за то време несхватљив обичај да се окружује младим,
неискусним саветницима, који су, користећи свој положај, водили интриге против
старијих бојара и запостављали најважнија питања државне управе. „Тивуни
(службеници, судије) су почели гулити народ порезима а кнез о томе није знао.
Земља је осиромашила од непрестаних ратова и чиновничког гуљења“. Истина, да се
наклоњени летописац труди да оправда Всеволода пред потомством, говорећи, да је
он имао много бриге са изгојима и да је био стар и немоћан. Уместо тога,
летописац слави Всеволода за то, што је „од малена волео правду, био милосрдан
према убогима, пружао поштовање епископима и свештеницима а посебно волео
монахе и удовољавао њиховим потребама. Сам је избегавао пијанство и раскалашан
живот и зато га је волео отац“.
Како видимо, Всеволод није
био лош дипломата и разумео је, да добри односи са духовницима уопште а посебно
са калуђерима исто је, што и популарност код савременика и добро памћење
потомства. Зато је он основао неколико манастира (видубицки манастир Михајла и
манастир Андрије, саграђен за његову ћерку Ану). Његов син Мономах бележи у
својој биографији, да је његов отац, „седећи код куће, научио четири језика“,
што је у то време било јако редко и означавало је високо образовање. Всеволод
је умро 13. априла 1093. г. у присутности синова Мономаха и Ростислава.
Сахранили су га у софијској катедрали, поред гробнице оца Јарослава, који га је
волео највише од свих синова.
Свјатополк
Мономах се није журио да
обухвати наследство од оца. Као добар и урачунљив политичар, он је брзо
размотрио све последице, који би изазвао такав његов поступак и зато је прво
написао писмо Свјатополку Изјаславичу, да он дође на престо свог тате. Сам је
отишао у Чернигов, свестан тога, да ће му кијевски престо припасти пре или
после. Перејаслав је удељен Ростиславу Всеволодичу а Новгород Давиду
Свјатославичу, што је требао бити почетак уступака у корист Свјатославича.
Свјатополк је ујахао у Кијев
24. априла 1093. г. Кијевљани су га дочекали са радошћу али су се јако брзо
уверили, да је њихова радост била преурањена. Не само зато, што Свјатополк
уопште није био способан за велики престо али и зато, што је његово владање
почело у условима, којима се он није могао прилагодити.
Половци
Страх од половаца почео се осећати
у Украјини већ у последњим годинама Всеволодовог владања а за време Свјатополка
настало је време у југо-западној Украјини, када је по „Слову о Полку Игоревом“:
„редко су се довикивали орачи на украјинској земљи, али су више грактали
гаврани, који су комадали лешеве, и међусобно се довикивале вране, спремајући
се да лете на оброк“. Истовремено је навала саране (скакаваца) 1094-5. г.
изазвала велику глад и помор у Украјини. Није ни чудо, што такав почетак Свјатополковог
владања није предвиђао ништа добро.
Шугави Буњак
Ко су били половци у
народној свести, можемо замислити из легенде, коју је смислио украјински народ
о половачком вођи Буњаку. Он је у летопису представљен као дивљи, шугави лупеж,
али у народној легенди то је створење без тела, одвратан костур са воњивим
цревима, који убија слуге, који су приметили његов нељудски изглед. Уствари, то
је био један познатији половачки вођа, који се својом способношћу и свирепошћу
урезао украјинском народу дубоко у џигерицу.
Чим су половци сазнали, да
је умро Всеволод, одмах су послали посланике код Свјатополка по откуп.
Свјатополк је ухапсио посланике а сам се почео спремати за поход. Али он је
имао само 800 војника, са којима није имао шта да тражи против половаца.
Свјатополк је отишао по помоћ код Мономаха а он није отказао, прикључивши и
свог брата Ростислава. Војске су се судариле са половцима иза реке Стугне код
Трипиља. Али недостатак правог вођства и неспоразум међу кнежевима довело их је
до потпуног пораза. „После љуте битке“ половци су свих приморали на бегство,
међу којима су први били кијевљани, који су најгласније тражили борбу а не
примирје...
Усред безглавог бежања,
потонуо је у Стугни Мономахов брат Ростислав. Његову смрт је опевао аутор
„Слова о Полку Игоревом“, говорећи, „младом кнезу Ростиславу Дњипро је затворио
своје тамне обале. Плаче мајка Ростиславова, затужило је цвеће од жалости и
дрво од туге, до земље се савило“...
Половци су пришли под сам
Кијев, пустошили земљу и ловили невољнике. Неуспешно је Свјатополк пробао да их
заустави. Тог пута је имао много више губитака него код Стугне. Половци су у
повратку заузели опкољени Торческ, град спалили а људе узели у робство. Половци
су се враћали сити и богати. А несрећни невољници, промрзли, измучени глађу и
жеђу, омршавели у лицу од беде, поцрнели, ишли су незнаним земљама, усред
дивљих народа, голи и боси, са избоденим ногама од трња и кроз сузе међусобно
разговарали: „ја сам из тог места“, „а ја из тог села“ и плакали су, ненадајући
се сапасења ниодкуд. Нису га видели ни кнежеви. После првог неуспеха одлучили
су да се одкупе од напасника. Свјатополк се оженио са ћерком половачког вође
Тутор-кана. И Мономах је платио одкуп. За кнежеве, орођене са немачким и
византијским царевима, такве родбинске везе су биле јако понижавајуће. Осећали
су то кнежеви, осећао је и народ, али ни једни ни други нису имали за то
решење.
Олег Свјатославич
Разбијање Свјатополкове и
Мономахове војске охрабрило је Олега Свјатославича, који је до тад владао у
Тмуторокању, да проба да врати себи отаџбину. Он је накупио половаца и кренуо
на Чернигов, у којем је владао Мономах. Опустошивши предграђе, Олег је кренуо
да осваја острог. То је приморало Мономаха на преговоре. Мономах се коначно
одрекао Чернигова и отишао у Перејаслав. Ту је он неко време седео мирно,
смишљајући начин уништавања половачке претње.
А када су у пролеће, те године, дошли код њега
половачке старешине Итлар и Китан по откуп, Мономах није бранио својој дружини
да стрељају нељуде, као псе. Онда су Мономах и Свјатополк напали половачки
логор код реке Голтве и разбили га. Олег, којег су звали да иде заједно са њима
на половце, није ишао. За њега половци нису престали бити савезници. Онда су га
кнежеви позвали на скуп у Кијев, говорећи „дођи у Кијев да се договоримо у
присутности еписопа, игумена, бојара, наших отаца и грађана о украјинској
земљи, да је одбранимо од безбожника“. Али Олег је одговорио гордо, да „не
признаје изнад себе мишљење епископа, калуђера и смрдљиваца“ и тако окренуо
против себе Свјатополка и Мономаха, који су пошли са походом на њега.
Поход, који се десио у
пролеће 1096. г. заскочио је Олега неспремног. Он је побегао из Чернигова у
Стародуб, где је, после пет недеља опсаде, био приморан да се преда и пристане
на предлоге победника. Између осталог, заклео се на крст да ће доћи у Кијев на
скуп. Очигледно, да Олег то није радио искрено и чим је прошла опасност,
одлучио је да опроба срећу, да изађе из ситуције, користећи ратну опцију.
Отишао је у Смолењск и, иако га тамо нису примили, ипак су му дали своје
војнике, са којима је освојио Муром, где је погинуо Изјаслав Мономахович, и
загосподарио у Суздаљу и Ростову. Али је ту наишао Мстислав из Новгорода и
разбио Олега на реци Колачки код Суздаља. Сад стварно Олегу није остало ништа
друго него да се покори „братији“ и, да по њиховој доброј вољи, остане са неким
уделом. А ни „братија“ није имала много избора. Морали су што пре некако
средити претензије Свјатославича, да би заједничким снагама кренули на половце
и да се не плаше њихових напада са стране или од позади, као помоћ неком од
изгоја.
Док су се Свјатополк и
Мономах гањали за Олегом, половци нису спавали, него је њихов вођа Буњак доспое
чак до самог Кијева, спалио предграђе и манастире а заједно са тим и Всеволодов
двор код Видубича. Истовремено Свјатополков таст Тутор-кан напао је на
Перејаслав и само је брза појава Свјатославових и Мономахових пукова натерала
половце да се повуку а сам Тутор је платио главом. Сви су у Украјини видели, да
са половцима нема шале и, да им не би оставили цео крај на уништавање, морају
урадити све за унутрашњу слогу и заједничку акцију. У таквој атмосфери настала
је идеја општег сабора кнежева, који се и десио у јесен 1097. г. у Љубечу код
Кијева.
Сабор у Љубечу
На сабор је дошло шест
кнежева из Јарославовог колена, а то су: Свјатополк Изјаславич, Мономах
Всеволодович, Давид и Олег Свјатославич, Давид Игоревич и Васиљко Ростиславич.
Задатак тог династијског конгреса је био да коначно створе мир међу кнежевима и
да окрену све силе против спољног непријатеља. Задатак стварно велик и достојан
узвишеног писања летописца о њему: „Зашто се свађамо међу собом и упропаштавамо
украјинску земљу? То користе половци и пустоше наше земље и радују се због наше
неслоге. Будимо од сад једнодушни и заједно бранимо и чувајмо украјинске
земље!“ То је била прва одлука сабора.
Истовремено су се договорили
коме које властелинство припада, што је требало бити основа заједничке слоге и
могућност неке заједничке акције у будућности. „Нека свако добије своју
очевину“ одлучио је скуп, чувајући једном за увек право старешинства и идеју
недељивости украјинских земаља. Утврђено је да Свјатополк добија Изјаславов
Кијев, Мономах наслеђује Всеволода, Давид, Олег и Јарослав Свјатославич
наслеђују Свјатослава, а још је одлучено да свима припадају та властелинства,
која им је у своје време поделио Всеволод: Давиду Игоровичу Володимир, Володару
Ростиславичу Перемишљ а Васиљку Теребовља. А ко би се противио тој одлуци и
почео рат, „против тога ћемо бити сви ми и свети крст“. Тако су се лепо
испричали а још лепше одлучили и разишли, али су се јако брзо уверили, да
између лепих речи и дела стоји читава провалија...
Ослепљење Васиљка
Савез Мономаха и Свјатополка
био је мало једностран. Дали у борби са половцима или са Свјатославичима,
Свјатополк је увек помагао Мономаху али никад није искориштавао Мономахове
успехе. Поред тога Мономаху је остала Свјатополкова очевина – Новгород, који по
љубечком споразуму није требао припасти њему. Није чудо, што је Свјатополк
гледао искоса на даље активности Мономаха и имао наоштрене уши на сва
Мономахова непријатељска шапутања. Одмах иза сабора Давид Игоревич је обавестио
Свјатополка, да Васиљко Теребовљански и Мономах планирају нешто против њих
двојице, да би, одузевши Волињ од Давида, узели од Свјатополка Погорину, Берест
и Турово-Пинск. Давид је саветовао да ухапсе Васиљка и подсетио Свјатополка на
смрт његовог брата Јарополка по наговору Ростиславича. Свјатополк се прво
колебао али под даљим наговорима Давида, одлучио је да ухвати Васиљка на
превару, позвавши га на имендан. Васиљко се прво правдао недостатком времена.
Онда је Свјатополк поново послао по њега, речима, ако нема времена да остане на
имендану, нека дође да доручкује са њим и Давидом. Тог пута је Васиљко послушао
и, иако су га упозоравали, дошао у Свјатополков двор.
Свјатополк је изашао пред
њега и још једном га молио да остане на имендану. Али Васиљко је одговорио да
је већ послао свој караван напред и да мора са дружином да пожури за њим.
Свјатополк је некако изашао у ходник а за њим убрзо и Давид. Васиљко је остао
сам. Онда су у просторију упале
Свјатополкове слуге, ухватили Васиљка, заковали га у окове и затворили у
затвор. Другог дана Свјатополк је сазвао скупштину кијевљана и бојара и на њој
оптужио Васиљка, по сведочењу Давида.
Кијевљани су рекли: „Ти,
кнеже, треба да чуваш своју главу. Ако је Давид говорио истину, онда нека
Васиљко буде кажњен, а ако не, онда нека Давид осети освету и нека одговара
пред Богом“. Пробали су духовници да се заложе за Васиљка али је победио глас
Давида, који је рекао: „Ако ти пустиш Васиљка, онда ни ја ни ти нећемо
кнежевати“.
Васиљка су одвезли у
Звенигород код Кијева и ту се десило то, од чега се и сад осећа језа по телима
потомака.
Приповедање летописа
„И док је тако седео
Васиљко, видео је, да слуга оштри нож и схватио је, да хоће да га ослепе. И
молио је Бога са великим плачем и јауцима. Ушли су посланици Свјатополка и
Давида – Сновид Изечевич, Свјатополком коњушар и Дмитар, Давидов коњушар и
почели ширити ћилим. Затим су ухватили Васиљка
и хтели га бацити на ћилим. Васиљко се борио са њима и нису могли да га
баце. Ушли су и остали, бацили га и завезали и, узевши даску са пећи, ставили
му на груди. Сами су сели на крајеве даске и нису га могли задржати. Тада су
пришли још двојица, скинули другу даску са пећи и сели, притисли му леђа, чак
су кости закрцкале. Онда је приступио слуга на презиме Беренди, Свјатополков
овчар, и хтео га ударити у око. Али није погодио и посекао му лице, затим га је
ударио у око и извадио му зеницу а затим у друго око и извадио другу зеницу. И
онда је Васиљко остао као мртав. Узели су га, ставили на ћилим и повезли колима
у Володимир. А кад су га возили и прешли преко здвиженског моста, зауставили су
се на пијаци. Скинулу су са њега крваву кошуљу и дали попадији да опере. Док су
они ручали, попадија је опрала и обукла му кошуљу. И почела је попадија плакати
над њим као над мртвим. И пробудио га је плач и упитао је: „Где сам то ја?“ А она
је одговорила: „У Здвижењу“. И затражио је воде, она му је дала и он се напио.
Повратила му се душа у тело, дошао је себи и, опипавши кошуљу, рекао: „Зашто
сте ми је скидали? Требао сам у тој крвавој кошуљи примити смрт и стати у њој
пред Бога“...
И кад су завршили ручак,
кранули су са њим брзо на колима по блатњавом путу јер је био тада новембар. И
допутовали су са њим шестог дана у Володимир. Тамо су га сместили у један двор
и оставили тридесет мушкараца и два кнежева дружбеника да га чувају“.
Васиљкова исповед
Тај исти летописац, који се
видео са Васиљком за време његовог боравка у володимирском затвору, оставио је
за потомство исповед несрећног кнеза, који је говорио: „И то сам ја чуо, да
Давид хоће да ме преда пољацима. Мало се напио моје крви, хоће још више, кад ме
предаје непријатељима. Јер сам ја њима (пољацима) доста зла учинио и још сам
мислио учинити и осветити се за украјинску земљу. А кад ме преда пољацима, ја
се нећу уплашити смрти а само ћу теби рећи истину: „То ме је Бог казнио за моје
горде мисли. Кад сам добио вест, да код мене долазе берендичи, печенези и
торци, ја сам тако помислио: кад код мене буду берендичи, печенези и торци, ја
ћу рећи мојој браћи Володару и Давиду: “Дајте ми своју млађу дружину а сами
пијте и веселите се!“ И мислио сам да ћу за зиму и лето загосподарити у пољској
земљи и осветити се за нашу отаџбину. А онда сам хтео да накупим подунавских
бугара и да их населим код мене. Онда сам хтео да молим Свјатослава и
Володимира да ме пусте на половце – или ћу стећи славу или ћу положити своју
главу за украјинску земљу. Друге планове нисам имао ни за Свјатополка и за
Давида. На то се кунем Богом и његовим доласком, да нисам помислио ништа лоше
против моје браће.“
Мономахова акција
„Није било у украјинској
земљи ни за наших дедова, ни за наших очева таквог зла“ – рекао је Мономах, кад
је чуо за страшан злочин. Он се обратио Давиду и Олегу Свјатославичима са
позивом: „Отиђите у Городац, да поправите све лоше, што се издешавало у
украјинској земљи и међу нама, браћом, који су уболи нож у нас. Јер ако то не
поправимо, настаће код нас још веће зло и почеће клати брат брата и страдаће
украјинска земља, доћи ће наши непријатељи половци и присвојиће је.“
Свјатославичи су послушали позив Мономаха и појавили се код Кијева. Из Городка
су они послали посланство Свјатополку и захтевали оправдање за злочин над
Васиљком. Свјатополк се уплашио и већ хтео да бежи из Кијева али су му у помоћ
дошли кијевљани и духовништво, који су такође приговарали за Васиљкову судбину
и послали су код Мономаха Всеволодову удовицу и митрополита на преговоре. Током
даљих разговора кнежеви су дошли до закључка да је за све крив Давид и да га
треба казнити, одузети Волињ, који су потом призначили његовом савезнику у
злочину – Свјатополку.
Истовремено је Давид, држећи
Васиљка затвореног, одлучио да згрне себи његов део, али се ту супроставио
Володар, који га је натерао не само да напусти мисао о Васиљковом делу, него и
да га ослободи. Сад су већ обојица Ростиславича почели да се свете Давиду. Они
су уништили његове пограничне земље и пришли до Володимира. Они су послали
посланике код володимираца и тражили да им изруче те бојаре, који су наговарали
Давида на Васиљка. Бојаре су стварно предали и Ростиславичи су их обесили и
срељали стрелама. То се дешавало при крају марта 1098. г. На почетку 1099. г.
иступио је против Давида његов савезник Свјатополк, који је ослепео Васиљка, а
сад извршиоц кнежевског суда. Он је опколио Давида у Володимиру и, после седам
недеља, приморао га на предају. Давид је оставио Свјатополку Володимир а сам
побегао код пољака, који су од њега узели новац за одбрану, коју нису послали.
Давид је од пољака отишао код половаца.
Бој код Перемишља
Одузевши Волињ од Давида,
Свјатополк се полакомио да до њега припоји и Галичину, наводно као власништво
његовог оца и деде. Али са Ростиславичима није ишло тако лако као са Давидом. У
судару на „Рожном пољу“ (на раздвајању Серета и Буга) Ростиславичи су разбили
Свјатополка па је он побегао у Кијев, остављајући даље вођство кампање у рукама
Свјатославича. Они су се за помоћ обратили мађарима и кад су је добили
одступили до Перемишља. За то време Давид Игоревич се споразумео са
Ростиславичима и послао своје половце на мађаре. Они су их побили и безбројне
подавили у Вјагри и Сјану. Угарски летописци, говорећи о том поразу код
Перемишља кажу, да је тада таква беда настала, да такве нема ни у књигама а не
може се ни испричати. Наш летописац
броји мађарске губитке код Перемишља до 40 000 војника. Неуспех
Свјатополкове кампање код Перемишља охрабрио је Давида да проба да поврати
Волињ и то му је коначно успело. У јесен 1099. г. видимо Волињ опет у рукама
Давида. Истина да му се није дало да се дуго радује због власништва, јер је
Свјатополк сазвао скуп кнежева у Ветичима (у аугусту 1100. г.), на којем су
Давиду одузели Волињ и дали му као милост неколико комадића волињске земље, за
коју му је Савјатополк касније дао Дорогобужко властелинство, где је Давид и
завршио живот.
Истовремено на том истом
сабору донели су још једно решење, које никако није одговарало братољубном
решењу љубецког сабора. Летописац га овако преноси: „Онда су послали посланике
Володару и Васиљку са речима: узми (Володаре) свог брата Васиљка код себе, и
нека вам буде Перемишљ, ако хоћете, живите у њему, ало нећете, пусти Васиљка
овамо, ми ћемо га овде хранити. А наше људе и сељаке (заробљене у недавном
рату) вратите...“
Такво подло решење донели су
кнежеви сакупљени у Витичеву. Казнивши Свјатополковог савезника Давида за
ослепљење Васиљка, одлучили су да казне још и ослепљеног. Али Ростиславичи нису
послушали ту одлуку и нису се уплашили претње кнежевског похода, који се није
ни десио по наговору Мономаха.
После рата, који је настао у
време ослепљења Васиљка и после сабора у Витичеву, дошла је коначно равнотежа
снага у некадашњој држави Владимира и Јарослава на тај начин, што су се
украјинске земље на десној страни Дњипра нашле у рукама Изјаславича и
Ростиславича, а са друге стране у рукама Мономаха и Свјатославича, при чему се
Мономах наслањао на савез са Ростиславичима а Свјатополк са Свјатославичима. На
тај начин је Свјатополк задржавао покрете Мономаха, који је и земљама и
поштовањем у друштву превазилазио великог кијевског кнеза.
Победа над половцима
Чим су утихле свађе кнежева,
све што је живело и хтело живети у Украјини, скренуло је пажњу кнежевима на
опасност од половаца. „Не губите украјинску земљу!“ мало-мало позива летописац
кнежеве, „а скупите се заједно и идите против половаца, док они нису уништили
целу украјинску земљу.“ Мономах је најбоље осетио необходност одлучујуће борбе
са дивљацима из степе. И њему такође Украјина захваљује за победу над
половцима.
1103. г. састали су се код
Кијева Свјатополк и Мономах са дружинама, да би коначно почели припреме похода
на половце. Разлике у мишљењу, које су изникле на саветима, изгладио је
Мономах. Одлучено је да иду на половце одмах на пролеће и необазирати се на
пољске (пољопривредне) радове. Походу су се придружили неколико млађих кнежева,
међу којима и Давид Свјатославич. Олег је одустао од похода – превише су га
задужили половци и није хтео да раскида везе са њима. У марту су кренуле војске
Дњипром на чамцима до Хортице а одатле су пошли копном на исток. Код реке
Самаре заскочили су половачку војску и разгромили је, када су побили и доста
половачких старешина, накупили много
плена и заробљеника. Истовремено су извели из степе остатке торака и печенега,
којима су заселили пограничне градиће за одбрану од половаца.
Очигледно, половци су
пробавали да се свете за тај поход и упадали су у Украјину у неколико наврата.
Ту је посебно беснео Буњак, који се поново завлачио до Кијева, уништавао
Перејаславски крај, али је код Лубна ипак налетео на војску Мономаха, био
разбијен и приморан да бежи. После тог пораза половци су ушли у преговоре па се
чак и ородили са Мономахом и Олегом, дајући канове ћерке за њихове синове, али
је и једна и друга страна била свесна, да је то само привремени прекид, после
чега ће морати доћи до одлучујућег обрачуна.
1109. г. отишла је
Мономахова војска опет далеко у степ и код Донца уништила много половачких
насеља. После две године пошле су трагом те војске, која је била само
Мономахова извидница, заједничке снаге украјинских кнежева и 27. марта 1111. г.
разбиле у прах главне половачке снаге, које су биле као „велике шуме и тама
најтамнија“. Са великим пленом, заробљеницима и славом враћали су се победници
кући.
Евшан-биље
А највише славе и поштовања
сред украјинског становништва припало је Мономаху. Што је „уништио половце, отерао
кана Отрока у Грузију иза гвоздене капије (Кавказа) а Сирчан је остао на Дону и
упао у крајњу беду. Онда је кнез Мономах из златног шлема пио воду из Дона и
одузео сву земљу проклетих агарјана (мухамеданаца). А када је Мономах умро,
Сирчан је послао певача Орју, који му једини остао, у крај обеза и поручио
Отроку: „Владимир је умро. Врати се, брате, у родни крај!“ Изгледа да се Отроку
није журило да се враћа и зато је Сирчан наредио певачу да му запева половаче
песме, а ако то не помогне да му да, да помириши чаробну биљку „евшан“. И тек
га је оно присетило на чар родне земље. Отрок је заплакао и рекао: „Боље у
родној земљи положити кости него у туђој бити славан.“ И вратио се он у
половачку земљу и био отац Кончака, којег је Украјина упознала у другој
половини 12. века.
Ипак су походи Мономаха
примирили половце на дуже време и ко зна дали би се икад више усудили да
узнемиравају украјинску земљу, кад не би било даљих свађа међу кнежевима и
даљег увлачење у њих половачке снаге.
Смрт Свјатополка
Свјатополкова смрт 16.
Априла 1113. г. изазвала је неочекивану реакцију међу кијевљанима. Уместо да
плачу за кнезом, они су се бацили да туку његове службенике и жидове. Био је то
први погром жидова у Украјини. Успомена, коју је Свјатополк оставио за собом
није му била наклоњена. У печерском Патерику читамо, да су за време Свјатополка
људи трпели много неправде, да је он без кривице уништавао домове истакнутих
грађана и много награбио туђег иметка, не стидећи се ни шпекулисања са жидовима
око соли. Узалуд је Свјатополкова удовица делила изузетно велику милостињу,
није ни узбудила кијевљане, ни бојарске сузе нису биле искреније од богате даће
после смрти тог несимпатичног кнеза.
Нема коментара:
Постави коментар