Почеци кнежевања Олега
Аскољд и Дир, како каже
летопис, нису потицали из кнежевског рода, нису били ни бојари а обични војници
у редовима Рјурика. Ипак су у Кијеву засновали јаку државу и сматрали се
самоаталним владарима. Незнамо какав је био њихов однос са Новгородом, где је
био први центар варјашких освајача. Вероватно нису били добри – кијевски
кнежеви изгледа нису признавали превласт новгородске државе, можда су им чак и
ометали у ширењу на југ. Док је био жив Рјурик можда су односи били затегнути
али није долазило да отворног непријатељства. Кад је Рјурик умро (летопис каже
да је умро 879. године) власт је преузео одлучан и енергичан Олег, који је био
старатељ Рјуриковом сину Игору. Он је и приговорио кнезу за порекло Аскољда и
Дира и одлучио да их склони из Кијева.
882. године Олег је сакупио велику војску – варјаге,
покорене финске народе чуд[1] и мерију[2] и од словенских племена,
словине и кривиче и кренуо у велики
поход на југ. На Дњипровом путу заузео је два највећа града, Смоленск и Љубеч,
оставио ту своје јединице и продужио даље на Кијев. О догађајима у Кијеву
летописац прича такву легенду:
„Дошли су до кијевских гора
па је Олег видео да кнезују Аскољд и Дир. Притајио је војску у чамцима а остале
оставио позади па се сам повезао са малим Игором у наручју. Допловио до
Угорска, сакрио своју војску и послао курира код Аскољда и Дира са речима: „Ја
сам трговац, идемо од Олега и кнежевића Игора у Грчку. Дођите код нас, код
својих рођака“. Аскољд и Дир су дошли. Онда су искочили сви из чамаца и Олег им
рече: „Ви нисте кнежеви и нисте кнежевског рода“, утом су вијници изнели Игора
– „а ово је Рјуриков син“. И убили су Аскољда и Дира и однели их на гору и тамо
сахранили.
Тако је говорила кијевска
легенда. Немамо могућности да проверимо, шта је ту истина а шта легенда –
чињеница је да је у Кијеву почео владати нови кнез, Олег.
Као успомена од два кнеза
остале су гробнице. Аскољдов гроб је на Угорском. Касније је тамо саграђена
црква св. Николе. Можда је Аскољд био хришћанин јер такође постоји мисао да је
кнез, који је ишао на Цариград и у договору са Византијом примио хришћанство.
Гроб Дира су показивали недалеко касније катедрале св. Софије, иза цркве св.
Ирине.
Олегова држава
Време кнежевања Олега
летописац смешта у 879-912. г., владао је 33 године. Али ови подаци су сумњиви.
Једини сасвим поуздан датум је 911. г. када је Олег склопио договор са грцима.
Олег је био јака личност па
се његов лик дубоко урезао у народно памћење.
О томе сведоче разне легенде у којима кнез иступа као мудар и далековид
владар. Био је он одважан витез-викинг и водио је своју војску у далеке,
прекоморске походе али је истовремено умео владати својом земљом и сјединио је разноврсна
племена у једну јаку државну целину.
Пошто је завладао Кијевом и
пољанском земљом Олег се окреће ка
суседним племенима. Прво је потукао деревљане (883. г.). Није то било лако, јер
су се деревљани бранили али их је надјачао и наметнуо им данак у црним
ласицама. Потом је кренуо на сиверјане (884. г.), који су били под хозарима.
Хозарска држава је већ почела слабити па су се сиверјани добровољно подали под
кијевску власт. Зато су плаћали мањи данак. За редом Олег је савладао суседне
радимиче (885. г.), они су му плаћали данак као и хозарима, шељаг по ралу. Ишао
је са походима на уличе и тиверце али у далеким степским крајевима није успео
да их покори. Ова два племена а такође
дулиби и хорвати су постали само савезници са кијевским кнезом.
На такав начин владавина Олега
се простирала од Балтичког мора и Новгорода до средњег Дњипра. Већи градови на
тој територији су били: Кијев, Чернигив, Љубеч, Смоленкс, Полоћк, Псков,
Новгород, Ростов. Значајније територије Олегове државе су се простирале на
северу, у земљама северних словена и финаца. Од украјинских племена само су
најближи Кијеву признали Олегову власт. Ипак се тежиште државе све више
померало на југ, у Украјину. Олег је преместио престоницу своје државе из
Новгорода у Кијев. „Ово ће бити мати рус’ких градова“, - рекао је кнез. То је
био изречен доказ, да украјинске земље заузимају водеће место у Источној
Европи.
Организација Олегове државе
је била саграђена на простим, војничким основама. Одлучујући чиниоц је био кнез а на његовом
двору је био центар власти. У другим градовима су били намесници постављени
кнезом, које су такође звали „светли и велики кнежеви“. Покорност покорених
племена одржавале су кнежеве јединице, које су биле састављене од самих
придошлих варјага. Владајући слој је у целости био нормански, како на то
указују имена „русина“, записаних у договорима са грцима. Држава је углавном
скупљала данак од покорених народа. У одређено време војска је одлазила на
„пољуддја“ (одлазак међу људе) и скупљала данак у натури: коже, восак, мед
итд... у унутрашње ствари код покорених племена кнез се није мешао. Они су сами
одлучивали под вођством родних и племенских старешина.
Трговина
Производи шумског
газдинства, сакупњени из покорених земаља, су били основа кијевске трговине.
Олегова држава је обухватала цео „пут од варјага до грка“ па је имала могућност
да развије широке трговачке везе. До тог времена источно-словенско тржиште је
било углавном у рукама хозара, који су поседовали трговачке вештине, као жидови[3]. Хозаре су потиснули од
Дњипра а целу трговину је узео у своје руке кијевски кнез.
Цар Константин Прворођени
прича опширно како су трговци путовали Дњипром до мора.
У пролеће из свих крајева
под влашћу кијевског кнеза скупљали су се чамци у Кијев. Покорени словени,
посебно кривичи већ у зиму руше стабла у шумама, израђују чамце и на пролеће
притокама Дњипра их терају у главни град. У Кијившчини још преправљају те чамце
(на варјашки начин), дорађују кормила и весла и утоварају у њих свакакву робу и
залихе. У јуну цела флота креће из Кијева до Витичева, мало ниже на Дњипру. Ту
чекају три дана док се не сакупе чамци са свих страна. Даље плове реком и
долазе до Дњипрових прагова.
Константин даје називе прагова на два језика –
„рус’ком“ тј. норманском и словенском.
Први праг се зове Ессупи што
на оба језика значи „не спавај“. То је узан праг али у средини има стрме и
високе стене, који штрче као острва. Вода удара у њих и пенуша, пада као водопад
и ствара страшан хук. Путници се не охрабрују туда пловити, пристају близу,
истоварају људе на обалу а остале ствари остављају у чамцима, скидају се,
ногама испробавају да не ударе у камен и палицама гурају чамац напред. Са
великим опрезом између литица и обале прелазе овај први праг.
Када пређу опасно место утоварају са обале
остале људе и долазе до другог прага, који се на рус’ком зове Уљворси а на
словенском Острвски праг. И овај праг је сличан првом, тежак и ризичан за
прелаз. Поново истоварају људе и преводе чамце као и први пут. На сличан начин
прелазе и трећи праг, звани Гељандри, што на словенском значи „прагов хук“.
Потом четврти праг, који се на рус’ком зове Аеифор, на словенском Нејасит
(незасит), јер се у стенама тог прага крију пеликани. Код овог прага пристају
са свим чамцима на обалу, излазе на копно и извлаче чамце из воде.
Невољници дижу чамце на леђа и преносе их
или превлаче чак до следећег прага, тамо спуштају опет у реку и чамци плове
даље. Пети праг се на рус’ком зове Варуфорос, на словенском Вољниј јер он прави
велико језеро. И овде опет преводе чамце преко речних вирова. Шести праг на
рус’ком Љеанти, на словенском Вручиј тј „кипућа вода“, прелазе га исто тако.
Одатле плове и до седмог прага званог на рус’ком Струкун, на словенском
Напороже што значи мали праг. Даље је газ звани Краријски. Ту долазе печенези
кад иду у Херсонес[4].
Овај газ је широк као арена у циркусу а дугачак колико се очима може видети или
стрелом добацити. До овог места долазе печенези и ту се боре са Руси.
Кад пређу ово место пристају
на острву св. Грегорија (Хортића) и ту приносе своје жртве, јер ту стоји
огроман храст. Жртвују живу живину, хлеб, месо и ко шта има. Што се тиче живине
бацају коцку дали да их закољу или пусте живе. После овог острва више нема
опасности од печенега. Одатле путују четири дана и доплове до лимана на ушћу
реке Дњипро. Ту је острво св. Етерија (Березањ), ту одмарају два-три дана,
сређују своје чамце, једра, јарболе, кормила...
Одатле плове уз морско
приобаље до ушћа Дњистра и опет одмарају. По лепом времену крећу даље, долазе
до реке Биле, одмарају и допловљавају до ушћа Дунава. Обалом трче за њима
печенези. Кад море избаци чамце на обалу, сви се искрцавају и заједно одбијају
напад печенега. Даље плове уз бугарско приобаље до Константинопоља. „Ово је
гадан и страшан, тежак и напоран пут“, завршава своју причу цар Константин.
Олегов поход на Цариград
Трговина са Византијом је
доносила велику корист али није се могло стално слободно трговати. Не само да
су печенези заустављали трговачке флотиле али
и сами грци нису увек радо примали кијевске трговце. Од памтивека грци
су држали трговачки монопол на Црном мору а њихове колоније су посредовале у
размени разних производа и робе. Захваљујући томе црноморски градови су дошли
до великог развитка и богатства. Сад су северни дођоши сами довозили своју робу
у Византију и тиме приобалним местима одузимали зараду. Из тог разлога је било
и жалби и незадовољства, тим више, што су варјази често уништавали мирна
насеља. Византија је била са црноморским местима у тесним односима и морала је
да стане у одбрану својих градова. Ради свог интереса трудила се да не дозволи
раст украјинске трговине.
Украјина је поново морала да
брани своје интересе. Олег, који се добро орјентисао у тим стварима, почео је
рат са Византијом, овај пут не ради плена, како су радили варјази раније, него
да натера Цариград да промене трговачку политику.
Поход се збио 907. г. Ова
година је несигурна и сам опис рата, који даје летопис, упола је приповедачки.
Олег је кренуо са великом
војском у којој су били варјази и сва покорена и савезна племена: пољани,
деревљани, сиверјани, дулиби, тиверци, хорвати, радимичи, вјатичи, кривичи, чуд
и мериа. Бродова је могло бити двеста а на сваком по 40 људи. Део војске је
кренуо на коњима. Грци су се закључали у Цариграду и затворили луку. Олегове
јединице су изашле на копно и почеле уништавати околна места. Уништили су много
цркава и палата а велики број људи су или убили или заробили.
И коначно Олег је замислио
да заузме Цариград на лукав начин. Наредио је својим војницима да направе
точкове, поставио на њих бродове са јарболима и једрима и уз добар ветар стигао
да самог града. Грци су се уплашили, молили су за мир и обећали да ће дати
поклоне. Изнели су му храну и вино али он то није примио јер је знао да је све
затровано. Грци су се још више уплашили и рекли: „Ово није Олег, ово је св.
Димитриј, послан од Бога на нас“.
Олег је захтевао да им
наметне контрибуцију[5]. Почели су преговори. Олег
је послао изасланике Карла, Фарлофа, Вељмуда, Рулава и Стамида и они су
склопили договор са грцима. Главне тачке су биле такве:
1. Грци су се обавезали да ће платити по 12
гривни у сребру за сваког војника а осим тога требали су дати поклоне за
„велике кнежеве“, који су владали у Кијеву, Перејаславу, Љубечу и осталим
значајнијим градовима.
2. Изасланицима, који би
долазили из Кијева у Цариград, цар им је морао дати своје издржавање.
3. Кјевски трговци у Цариграду су требали
добијати тз. „мисјачену“, тј издржавање током 6 месеци – хлеб, месо, рибу,
вино, воће. При повратку су добијали храну за пут и свакакав бродски прибор као
једра, штрикове, сидра и сл.
4. Олег је дао обећање да његови људи неће
правити штету у грчким крајевима. Трговци су требали улазити у Цариград кроз
једна врата, не више од 50 људи без оружја под контролом царског службеника.
Требали су становати само у означеном месту „код светог Маме“, тј код манастира
св. Маманта.
5. На договор су се заклеле
обе стране: грци на крст, варјази су се заклели на своје оружје и богове Перуна
и Волоса.
Овај уговор Олега са грцима
сачувао се само делимично, али има велику вредност, јер је то први уговор у
историји Украјине, први акт украјинског државног живота.
Летописац даље пише да је Олег у знак победе обесио свој
штит на капију Константинопоља.
Пред одлазком Олег је још
захтевао да грци дају варјазима свилена једра а словенима платнена. Али на
путовању по мору ударио ветар и покидао свилена једра варјага а словенска једра
су остала цела. Онда су словени рекли: „Држаћемо се свог грубог платна“. Ова
анегдота показује да су словени, иако покорени варјазима, постајали слободнији
и притајено се подсмевали својим господарима.
Олег се вратио у Кијев са
великим пленом – довезао злато, драгоцена платна, воће, вино, свакакве
украсе...
Други договор са Грцима
Неколико година касније, 2.
септембра 911. г. Олег је склопио нови уговор са Византијом. Који су били
разлози за нове преговоре, незнамо ништа. Можда је Олег опет ишао са походом па
су му грци дали уступке. Можда су трговачки односи двеју држава захтевали новији,
прецизнији договор. Овај уговор је сачуван у целости и почиње овако:
„ Ми из рус’ког рода Карло,
Инегељд, Фарлоф, Вермуд, Рулав, Гуди, Руаљд, Карн, Фрелав, Раул, Актеву, Труан,
Лидуљфост, и Стемид послани смо од Олега, великог кнеза рус’ког и свих, који су
под његовом влашћу, светлих и великих кнежева и његових великих бојара[6], долазимо код вас, Лава,
Александра и Константина, великих владара у Богу, царева грчких, ради одржавања
и проглашења пријатељства, које је већ много година између хришћана и Руси,
вољом наших великих кнежева и са њиховим наређењем и од целе Руси, која је у
његовим рукама“.
Договор је садржао такве
тачке:
1. Рус’ се обавезује да одржава добре односе са
грцима „из све душе и жеље“ и да неће доводити до никаквих спорова и борби.
Такво исто обећање полажу и грци.
2. Када се неком почини
штета, оштећени то мора потврдити заклетвом.
3. Када грк убије русина или
русин грка, мора за то бити кажњен смрћу. Ако убица побегне, његово имање треба
да узме родбина убијеног и његова жена.
4. Ако неко удари некога
мачем или нечим другим, за казну мора платити 5 мерица сребра. Ако је кривац
сиромашан, мора дати шта може па чак и одело у којем је обучен и мора да се
закуне да одникуда не може добити помоћ.
5. Када неко ухвати лопова у
крађи и убије га, то се не рачуна као кривица. Ако лопов дозволи да му вежу
руке, онда мора вратити троструку вредност онога што је украо.
6. Када ветрови дотерају
неки чамац у туђу земљу, треба га вратити власнику и провести га кроз опасна
места. Ако се чамац разбије, треба вратити пртљаг, који се налази на њему.
7. Обе стране морају да
ослободе заробљенике. Ако је неки заробљеник продан у другу државу, треба или
одкупити невољника или дати за њега одговарајућу накнаду.
8. Неће се бранити људима,
који хоће да ступе у туђу службу и да остану у другој држави.
9. Када побегне неки
невољник (роб) из Руси или га украду, грци морају да га врате.
10. Ако неко из Руси умре у
Византији а не остави тестамент за свој иметак, треба вратити тај иметак
његовој родбини – ако је оставио тастамен, имање се дели по његовој вољи.
Овај договор је на дуже
време усталио мирне односе између Кијева и Цариграда. Током наредних двадесетак
година није било никаквих провокативних похода из Кијева на Црно море. Тим
више, међу двема државама је долазило чак и до савеза. Кијевски кнежеви се нису
противили да њихови поданици ступе у византијску службу па је доста варјага а
можда и словена служило у грчкој војсци. Тако је нпр. „рус’ки“ пук од 700 људи
био око 911. г. у византијском морском походу на арапе. Плаћено му је 100 лира
у злату. Око 920. г. Рус’је опет помагала Византији против Бугарске.
Походи на Каспијско море
За кратко време после похода
на Цариград Рус’ се окренула на другу страну, на Каспијско море. И тамо је
кијевска држава могла имати неке трговачке интересе. Како смо већ спомињали, са
истока, из Туркестана, Персије и директно из Арабије долазили су често трговци
и трговачки каравани, који су извозили у далеке државе наше тадашње производе,
највише крзна и коже. Могуће је да је Олег и ту, као на Црном мору хтео
учврстити украјинску трговину. Он се од почетка трудио да потера хозаре из
Придњипрашчене, можда је хтео осигурати пут својим трговцима на даљњи исток.
Али страни писци, који су писали о овом походу, сматрају да је Рус’ имала у
циљу само пљачку.
Историчар Табаристана
Мухамед бен ел-Хасан говори да се 909. или 910. г. на Каспијском мору појавило
16 рус’ких бродова. Они су напали на место Абесгун и опљачкали и побили много
муслимана. Али домаћи намесник их је ноћу сустигао и погромио, а заробљенике је
разаслао на разне стране.
Арапин Масуди нам је предао
опис великог похода Руси 913. г. Велика флота од 500 рус’ких бродова и на
сваком по 100 људи прешла је са Дона на Волгу. Стража хозарског кана им је
препречила пут. Рус’ је тражила дозволу да прође у Каспијско море а за узврат
обећала је половину плена. Кан се сложио са тим и бродови су прешли са Волге на
море и почели уништавати приобалне градове све до „нафтне земље“ (Баку).
Тамошње становнике је ухватио велики страх јер од најдавнијих времена није се
дешавало да на њих нападне неки непријатељ, пролазили су само трговачки и
рибарски бродови. Неко је пробао да се брани али нико није могао да се одупре
великој сили нападача. Много муслимана је погинуло а њихове жене и деца су
узети у робство. Тако је Рус’ неколико месеци владала на Каспијском мору.
Касније су почели да се враћају са пленом тим истим путем. Хозарском кану су,
сходно договору, донели део плена. Кан је био спреман да пропусти Рус’ кући али
домаћи муслимани су се противили и одлучили да се освете непријатељу за
нанесене штете свом народу. Рус’ је храбро примила борбу – војска је сишла са
бродова на обалу и стала против хозара. Три дана је трајала борба. Али хозари
су имали коњицу и добро оружје и на крају разбили рус’ке пукове, на месту је
полегло 30000 људи. Остали су се спашавали у бегству али су и њих дотукли
суседни народи. Тако се несрећно завршио овај велики поход.
Олегова смрт
Далеки походи и борбе дали
су Олегу славу и име необичног човека, хероја из прича, чудотворца. „И назвали
су Олега Вишчи (пророк), јер су били пагани и неуки“, каже калуђер летописац. И
о Олеговој смрти су причали необичну историју.
Питао је Олег пророке и мудраце
како ће умрети. Један пророк је рекао: „Кнеже, убиће те јоњ, којег волиш и на
којему јашиш“. Кнез је размислио и рекао: „никад више нећу на њему путовати а
нећу га више ни погледати“. Наредио је да негују коња али да му га више не
доводе. После неколико година, када се вратио из похода, сетио се тог коња,
позвао старешину коњушара и упитао: „Где је мој коњ за којег сам наредио да га
храните и негујета?“ Овај је одговорио да је коњ угинуо. Олег се насмејао и
исмејао пророке: „Неистину говоре пророци, коњ је угинуо а ја жив“. Наредио је
да оседлају коња: „Идем да видим његове кости“. Дојахао је на место, где су
лежале коњске кости и гола лобања. Насмејао се, сишао са коња и рекао: „Јел од
ове лобање ја треба да умрем?“ И стао је ногом на кости. Из коњске лобање је
изашла змија, ујела га за ногу, од чега се Олег разболео и умро.
Плакали су за њим сви у
великој жалости, прича летопис. Однели су га и сахранили на гори Шчекавићи.
Игор
После Олега кијевски кнез је
био Игор, Рјуриков син. На тај начин, на кијевски престо је засео род
Рјурикович. Игор ја књажевао од 913. до 945. г.
На почетку своје власти Игор
се трудио да тешње повеже покорена племена у једну целину. То није било лако.
Словенска племена су била навикнута на слободу и власну управу и невољно су
дочекивали кијевску власт. Одмах после Олегове смрти деревљани су закључали
своје градове пред новим кнезом. Игор је кренуо на њих, победио их и наметнуо
већи данак, него што је био раније. Али то није решило проблем – пред крај
Игоровог живота деревљани су опет почели рат са Кијевом.
Други рат је предводио Игор
са степским уличима, који су живели између Дњипра и Буга. Они нису били
кијевски поданици него савезници. Сад је Игорова војска почела обседати
престоницу улича Пересично. Заузели су јако утврђење тек после три године.
Уличи су морали плаћати данак. Они су се нехотице покорили Кијеву и део њих је
отишао даље на запад, између Буга и Дњистра.
У то време почела је борба
са печенезима[7].
Ово ратоборно степско племе се појавило у степама још за време Олега а сад су
почели нападати на округе Кијева. Игор је одмах са њима склопио мир па су они
отишли даље степама у надунавске земље. Али 920. г. су дошле нове печенешке
групе и од тада нису престајале борбе у степским крајинама.
У осталим деловима државе је
био мир. У свим значајнијим градовима
владали су чланови породице Рјурикович или „светли и велики кнежеви“. У уговору
Игора са грцима појављује се преко 20 имени тих кнежева. У Кијеву је владао сам
Игор, Вишгород је држала његова жена Ољга а Новгород њихов син Свјатослав.
Игорови рођаци су били Јакун и Игор. Међу осталим кнежевима била је једна
кнегиња Сфандр, Улибова жена, а остали кнежеви Предслав, Турд, Арфаст, Сфирк,
Тудко, Евлиск, Воик, Јаминд, Гунар, Берн, Алдан, Клек, Етон, Гуд, Туљ, Ут. Све
су то страна, германска имена – сред водећег слоја нормани су имали још увек
одлучујућу превагу. Али име Игоровог сина Свјатослава, кнеза Предслава показују
да је већ и словенска течија почела добијати своја права. Сред словенског мора танка
варјашка врхушка морала је пре или касније да се словенизује.
Игоров поход на Цариград
Мирни и пријатељски односи
са Византијом су се покварили пред крај кнежевања Игора, незна се из којих
разлога. Могуће је да се спор почео око ушћа Дњипра и Крима. Ту су се
непосредно граничиле кијевска држава и византијске колоније. Игор је 914. г.
кренуо са великом силом на Цариград. Кијевска флота је била јако велика,
рачунали су на 1000 чамаца, што је давало и до 40000 војника – могуће да је
овај број преувеличан. Византијски намесник у Херсонесу је на време јавио о
походу Руси, али је Игор без проблема дошао до самог Констатинопоља.
Грци нису могли да се
супроставе Руси са већом снагом јер је царева флота баш била у походу протаив
арапа. Али и невелика византијска војска је успешно парирала нападачима
захваљујући бољој техници византијског оружја. Византијци су већ тада знали за
барут – преузели су овај проналазак вероватно од арапа. Са тим убитачним
изненађењем су заскочили нашу флоту. О томе пише историчар Лијундпранд:
„Цар Роман је био у великом
проблему, јер је своју флоту послао против сарацена да бране острва. Много
непроспаваних ноћи је провео размишљајући а истовремено Игор је пљачкао све у
приморским околинама. Али обавестили су Романа да имају још 15 полураспаднутих
бродова, зато их је војска и оставила јер су били стари. Кад је чуо то цар
позвао је бродске старешине и рекао: „Не губећи време, брзо оспособите те
бродове, а оруђа, која бацају ватру ставите не само напред али и на крми и на
обе стране“. Кад су по његовом наређењу оспособљени бродови, поставио је на њих
искусне људе и наредио да иду против Игора. Одпловили су. Кад их је Игор видео
на мору, наредио је својој војсци да их не убијају него заробљавају живе. Али
добар и милосрдан Господ је послао ветар на мирно море иначе грци неби могли да
бацају ватру. И тако су се нашли између Руси и пустили ватру около. Рус’, кад
је то видела, почели су скакати у море – више су волели да потону у мору него у
ватри да изгору. Једни су, отежани панцирима и шлемовима отишли на дно да никад
не изроне а други, пливајући на морским таласима, изгорели. И нико се тог дана
није спасио, само они, који су побегли на обалу, јер мали рус’ки бродови могу и
у плитку воду, где грчки бродови нису могли. После тога Игор се вратио кући са
великим срамом. А грци после победе вратише се весело у Канстантинопољ и довели
са собом много заробљеника. Цар Роман је наредио да свим заробљеницима одрубе
главе“.
Али у стварности пораз се
није одмах догодио. Игорова флота је од Цариграда одпловила на исток и почела
уништавати приобаље Мале Азије. Разјарени вијници су се јако жустро и сурово
односили према становницима, разапињали људе на крстове, прибијали за земљу,
закуцавали ексере у главе. Тадашњи ратови су се водили на дивљи начин а варјази
су били познати по суровим обичајима. И баш тада се вратила главна византијска
флота и кренула у потеру за Игором. „Опколили смо те бесне псе, који су
немилосрдно лајали на нас“, прича очевидац, „и стисли смо их у средину не
дајући да напуштају чамце и уништавају хришћане. На њих је напао велики страх и
паника, хтели су кришом да се спасу али нису могли јер је наша флота пазила и
дочекивала их. На крају су сакупили храброст и не обазирући се на опасност
кренули на ромеје (византијце). Почела је борба и ромеји су јако потукли Рус’.
Једни су страдали од мача а други су побегли у својим чамцима“. Део бежећих су
кренули на бугарску обалу али и ту их је напала грчка војска и уништила их до
краја. Сам Игор је једва са десетином бродова допловио да Азовског мора. Био је
то страшан пораз какав до сада Рус’ никад није доживела.
Игоров договор са грцима
После три године, 944. г. ,
Игор ја сакупио нову војску и замислио опет да нападне на Цариград. Осим
варјага и словена он је унајмио још и борбене печенеге. До Византије је дошла
вест са Крима и Бугарске: „Иде безбројна Рус’, бродови су покрили море“. Цар
Роман се уплашио и молио да почну преговарати и обећао дати кнезу поклоне.
Византијски изасланици су сусрели Игора над Дунавом. Кнез је сакупио дружину на
савет и обавестио их о царевим изасланицима. Дружина је одговорила: „Ако цар
тако говори онда ни ми више нећемо. Имаћемо без борбе злато, сребро скупоцене
тканине. А у борби се незна ко ће победити, ми или они. Не ходамо по земљи него
на морској дубини, а ту је смрт једнака за све“. Игор се приклонио гласу
дружине, узео од грка злато и скупоцене материјале и пристао на мир.
Тако прича летопис али
новији историчари стављају под сумњу ту причу, јер се нигде више не спомиње тај
поход. Мир са Византијом није био користан за Кијев. Игор се морао одрећи права
на Крим и на Дњипрово ушће и пристати да ограничи трговину у византијским
земљама.
Мир је склопљен у Цариграду
944. г. У посланству је било преко 20
посланика, који су били представници Игора, његове родбине и осталих кнежева.
Договор је садржао следеће тачке:
1. Обе стране су обновиле
давни мир и пријатељство. „А кад би неко
са рус’ке стране желео да прекрши ову љубав, па ако је хришћанин, нека прими од
Бога осуду и страдање у овом и будућем животу, а они некрштени нека немају
помоћ од Бога ни од Перуна, нека се не одбране штитовима својима, нека их
посеку властити мачеви и стреле и друго оружје и да постану робови и у овом и у
будућем животу“.
2. Посланици и трговци могу
долазити у Грчку колико желе. Али посланици морају показати златан печат,
трговци сребрни, а кнез мора послати писмо у којему пише колико је бродова
послао да се зна да долази у миру. Ако неко дође без потврде, морају га
задржати док се ствар не разјасни. Ако неће да се преда, могу га убити и грци
неће за то одговарати.
3. Када Рус’ долази без робе
неће добијати месечно издржавање. Кнез мора наредити својим људима да рада
своје обреде у грчкој држави. Што се тиче пребивалишта у Цариграду, обавезује
Олегов договор из 911. г. Али Руси је толико ускраћено право да трговци не могу
зимовати у Цариграду и не могу извозити скупље тканине.
4. Када побегне невољник од
Руси, за време боравка у Грчкој, његово бегство треба потврдити заклетвом и
онда ће грци за њега платити две мере тканине.
5. Крађа и пљачка кажњавају
се са дуплом новчаном казном.
6. Назначена је такса за
одкуп заробљеника. За грчког младића или „добру“ девојку грци су плаћали 10
златника, за човека средњих година 8 златника, за старца или дете 5 златника.
Али за одкуп рус’ких заробљеника грци су захтевали по 10 златника, за све без
разлике.
7. Рус’ки кнежеви су се
одрекли права на „Корсунску страну“ тј. Крим.
8. Рус’ не треба да брани
корсуњанима да рибаре на ушћу Дњипра. Руси није дозвољено да зимују на ушћу
Дњипра, на Белобережи (тако се звало приобаље Дњипра) и на острву св.
Елевтерија (Березањ).
9. Није дозвоњено односити
разбијене бродове друге државе, ни инвентар ни људе са њих.
10. Спорови међу грцима и
Руси, повређивање и убиства решено је слично, као у Олеговом договору.
11. По жељи цара велики кнез
треба да му пошаље војну помоћ: „онда ће видети друге државе какви су пријатељи
грци и Рус’“.
12. Договор је написан на
две повеље, једну су подписали рус’ки изасланици а другу грчки. Хришћани су се
заклели у цркви. „А некрштена Рус’треба да ставе своје штитове и голе мачеве и
остало оружје и заклети се да ће све што је написано у повељи Игор поштовати и
сви бојари и сви људи рус’ке земље у будућим годинама и за увек. А ако неко од кнежева или рус’ких људи,
хришћанин или некрштен, прекрши то, што је записано у повељи, нек умре од свог
оружја и нека буде проклет од Бога и Перуна зато што је погазио ову клетву“...
Поход на Каспијско море и
Закавказје
Игор се сложио са, не баш,
корисним миром са Византијом, јер је имао намеру ићи на другу страну, на исток.
По Олеговом примеру послао је своју војску на Каспијско море. Војска није ишла
кроз хозарске крајеве, где ја тако поражен Олег неку уздуж Кавказа. Придружили
су му се и неки кавказки народи као алани и лезгини. У Дербенту је војска села
на чамце и запловила Каспијским морем до ушћа реке Куре иза Кавказа. Циљ похода
је био Бердаа, највеће трговачко место на Закавказју. Ту су валадали арапи,
религија је била муслиманска, са свих страна су долазили трговци, град је био
славан по својим пијацама, богатим трговинама, бујним вртовима и прекрасним
купатилима. Игорова војска је напала на оваг град, савладала гарнизон и
завладала околином. У почетку су се добро односили према људима а касније, када су подигли побуну, опљачкали су
град и покупили становнике у заробљеништво. Против Руси је наступио намесник
суседног Азејберџана. Борбе су текле са променљивим срећом, али се Рус’ добро
држала. Али у војсци су се рашириле епидемије па су морали да напусте заражен
крај. Победници су се вратили истим путем, којим су дошли, са великим пленом.
Нико није имао храбрости да их заустави. Тај поход је био 944.-945. г.
Игорова смрт
Задњих година књажевања Игор
је водио рат са деревљанима. Ово одлучно полиско племе није хтело да пристане
на кијевску власт, иако је било у најближем суседству престоници Руси. Већ
раније Олег и Игор су водили рат са њима, сада је поново почела борба.
Разлогом незадовољства
деревљана је био велики данак, који им је наметнуо Игор. Овај данак су узимали
варјази.
Кад дође новембар – прича
Константин Прворођени – кнежеви из целе Руси илазе из Кијева у земље покорених
словена на пољудије[8]. Проводе
тамо целу зиму и враћају се у априлу и онда спремају чамце за пут у Византију.
Таква пољудија су била јако
непријатна за домаће становништво. Не само да је требало доставити тежак данак
– кожу, мед, восак, или шта је Кијев захтевао, - али и издржавати војску целу
зиму, која на селу није било баш мирна. Зато су се словенска племена често
бунила против тих тешких обавеза.
Игор је препустио данак у
деревљанској земљи свом војводи Свенељду. Држава је била јака и војвода је од
ње имао велике доходке. Али почела се жалити дружина самог Игора што њима не
иде тако добро:
„Свенељдови војници су се
поновили са оружјем и оделом, а ми смо голи! Пођи, кнеже, са нама по данак, и
ти ћеш добити и ми ћемо“. Игор је одлучио да повећа данак деревљанима и кренуо
са дружином у њихову земљу. Почели су примењивати мучења – силом су Игорови
војници узели шта су хтели.
Кад су се враћали Игор се
замислио и рекао дружини: „Идите ви са данком кући а ја ћу се вратити и још
прошетати“. Мислио је да сакупи за себе још више. Кад су деревљани дознали да
се он враћа, рекоше: „Кад упадне вук међу овце однеће цело стадо док га не
убију. Тако ће бити и са нама, ако га не убијемо, све ће нас потаманити“. И код
града Искоростена направили су заседу и убили Игора заједно са његовим
друговима. Легенда каже да су га везали за два нагнута дебла и дебла су
покидала његово тело на два дела. Летопис наводи смрт Игора у 945. г. – нови
историчари наводе 948, г.
У летопису Игор је
представљен као суров и безобзиран кнез. Исто је тако одлучујуће, као Олег,
држао кормило државе, водио крваве ратове са суседима и гвозденом руком држао
покорена племена. Мачем и крвљу грађене су основе државног живота.
Ољга
После смрти Игора у
кијевској држави власт је узела његова жена Ољга – прва жена на украјинском
престолу, кнегиња, чије име је постало популарно за украјинску женску
популацију.
Из којег је рода она била,
каквог порекла? Име Ољга на скандинавски је Гељга – можда је била ћерка неког
од „светлих и великих кнежева“ варјажког рода, који су владали у разним
градовима. Летопис каже да је она била родом из Пскова. Али у једном од
каснијих летописа налазимо легенду, да је Ољга била сеоска девојка, превозник
на реци. Игор је био у околини Пскова у лову, видео је чамац и наредио да га
превезу. Девојка му се свидела па је почео задиркивати шаљивим речима. Али она
му је одговорила тако оштро да се он почео односити према њој са поштовањем и
запросио је за жену. За живота Игора Ољга је имала велико поштовање – кнез јој
је дао да управља Вишгородом, значајним градом код Кијева а у посланству у
Грчку поред Игоровог ипосланика био је и посланик његове кнегиње. После смрти
Игора Ољга је владала кијевском државом, док је син Свјатослав био малолетан,
од 945. до 960. г.
Летописац назива Ољгу
„најмудријом од свих људи“. Она је била
стварно изузетна особа. Већ само то што јој је после Игорове смрти поверена
власт, сведочи да кнегиња није била просечна жена. У та времена, кад је одлучивала
физична сила, храброст, одлучност, није било лако жени да се одржи на престолу.
Дивљи, насилни и својеглави варјази неби трпели слабу женску руку. Било је
много тих светлих и великих кнежева, који су могли бити регенти малолетном
кнезу. Што се Ољга ипак одржала на власти, што је толико година владала без
никаквог противљења, све то сведочи, да се истицала заиста великим државним
умећем. Њена дипломатска активност, путовање у Цариград, преговори са римским
царем Отоном, и на крају прелаз на кршћанство – то су докази да је Ољга била
владар висиког нивоа.
Ољгина освета
Прво Ољгино дело био је рат
са деревљанима. Игора су убили деревљани – женина обавеза је била да освети
мужеву смрт. Али Ољга је морала наступити
против деревљана и због државних интереса. Да су деревљани имала посебну
власт, уздрмали би темеље кијевске државе. Био би довољан устанак једног
племена, да се и остала племена покрену а онда би велика држава престала
постојати. Зато је Ољга са таквим хтењем и одлучношћу па чак и са строгошћу ратовала против становника „Дерева“.
Летописно писање о овом рату
има легендарни карактер. Ова дешавања су народу била јако занимљива па је
деревљански рат улепшан бајковитим епизодама. Кијевљани су стално сматрали да
су деревљани некултурни и дивљи па су тим легендама истицали заосталост и
глупост деревљана.
После убиства Игора као
деревљани су иступили са планом да ожене свог Мала са Ољгом. Послали су своје посланике
у Кијев у чамцима. Позвала је Ољга посланике код себе и поздравила их: „ Дали
сте срећно дошли, гости?“ „Да, кнегињо“ – одговорили су деревљани. „Зашто сте
дошли овамо?“ Они одговорише: „Послала нас деревљанска земља са таким речима:
убили смо ми твог мужа, јер је он био као вук што односи и граби, а наши
кнежеви су добри, они су обогатили деревљанску земљу. Удај се за нашег кнеза Мала“.
Ољга је одговорила: „Мио ми је ваш говор. Ја свог мужа већ не могу ускрснути.
Али хоћу вас да испоштујем пред мојим људима. Идите у свој чамац, лежите и
славите. Ја ћу сутра послати по вас а ви кажите да нећете да идета на коњима а
ни пешке, нека вас носе у чамцу“. И допустила им да оду.
И онда је Ољга наредила да
ископају јаму велику и дубоку испред њене терасе (палате). Другог дана послала је
по изасланике а сама се сместила на тераси. Отишли су по њих: „Позива вас Ољга
на велики банкет“. А они су одговорили: „нећемо да јашемо на коњима, ни колима,
ни пешке, носите нас у чамцима“. Кијевљани су одговорили: „Жалосни смо, наш
кнез је убијен а кнегиња хоће да се уда за вашег кнеза“. И понели су их у чамцу
а они су седели поносито, донели их до Ољге на двор и бацили у јаму заједно са
чамцем. Пришла им је Ољга и упитала: „Јел вам добар банкет?“ Они одговорише:
„Гори од Игореве смрти“. И наредила је да их закопају живе.
Послала је тада Ољга
деревљанима: „Ако ме заиста просите, онда пошаљите значајне људе, да се ја са
великим поштовањем удам за вашег кнеза, другачије ме кијевљани неће пустити“.
Деревљани су послали значајне људе, који су управљали деревљанском земљом. Ољга
је спремила купатило и наредила им: „Оперите се и дођите код мене“. Угрејали су
купатило, деревљани су ушли и почели се прати. Онда су Ољгини људи закључали за
њима врата и запалили купатило па су сви изгорели.
Ољга је поново послала
деревљанима: „Ево већ идем код Вас, припремите место у врту, где сте убили мог
мужа да заплачем на његовом гробу и урадим помен мужу мом“. Они су довезли
много меда (врста пића) и скували га. Ољга је узела малу дружину и дошла до
Игоровог гроба, заплакала за својим мужем и наредила својим људима да наспу
велику (могилу[9])
гробницу. Кад су је већ насули , рекла је да обаве помен. Засели деревљани уз
пиће а она је наредила својим слугама да их послужују. А када су се напили,
наредила је својој дружини да их сасеку и побили су их много.
Рат са деревљанима
Ољга је сакупила велику и
храбру војску да коначно уништи деревљане. Деревљани су изашли у сусрет и обе
војске су се сусреле. Онда је Ољгин син, мали Свјатослав, бацио копље на
деревљане и копље је полетело између коњских ушију и пало коњу пред ноге.
Војводе Свенељд и Асмољд су издали наређење: „Кнез је већ почео, удрите дружино
за кнезом!“ Разбили су деревљане па су они побегли и затворили се у својим
градовима.
Ољга је отишла код
Искоростења (сад Коростењ), тамо где је убијен Игор и почела облогу града.
Деревљани су се срчано бранили, јер су знали да им неће бити милости. Ољга је
стајала ту цело лето и није могла заузети град.
И смислила ја нешто. Послала
је у град са речима: „Шта ви чекате? Сви ваши градови су се предали мени,
обећали су данак и обрађују своје њиве и земљу, а ви не дајете данак и хоћете
да помрете од глади?“ деревљани су одговорили: „Радо би ми пристали на данак
али ти хоћеш да се осветиш за свог мужа“. Ољга је рекла: „Већ сам се једном
светила за убиство мог мужа и други пут и трећи. Сад више нећу освету а само да
дате данак. Кад се помирим са вама, отићи ћу назад“. Деревљани су изјавили:
„Колико тражиш од нас, радо ћемо дати мед и коже“. Ољга је одговорила: „Немате
ви сад ни меда ни кожа. Дајте ми од сваког домаћинства по три голуба и по три
врабца. Не тражим много јер сте ослабили у облози“.
Деревљанима је било драго и
урадили су, како је она рекла и донели су јој данак са поклонима. Ољга је
рекла: „Ви сте се већ покорили мени и мом детету, идити кући а је ћу сутра
одступити од града“. Посланици су се вратили, испричали људима и сви су се
обрадовали. А Ољга је поделила голубе и врапце својим војницима, наредила је да
завију у мале крпице жар и завежу концем за сваку птицу. И кад се смркло
наредила је да их пусте. Полетеле су птице у своја гнезда, голубови у голубарнике,
врабци под стрехе и тако су се запалиле све куће и куле. Нису могли ни да гасе
јер је свуда горело. Људи су почели бежати из града а Ољга је наредила да их
заробљавају. Тако је заузела град и спалила га. Неке деревљане је побила, неке
дала својим војницима као робове а једна трећина у Вишгород.
Ољга је установила све
законе за покорену замљу и вратила се у Кијев. Њени каравани и места ловова су
се још дуго виђали на деревљанској замљи. На такав начин деревљани су изгубили
своју независност и више се нису бунили против Кијева. Са тешким жртвама уз
проливање крви и муке становника успостављало се уједињење земаља у једну
целину. Али све је то било необходно да би се утврдила држава и подигао народ
до вишље културе.
Ољгино путовање у Цариград
Према суседним државама Ољга се држала мировне
политике. Незнамо за никакве њене походе у далеке земље. Колико год да је била
храбра ипак је ташко било за једну жену да води мушкарце у бој. Али дипломатију
је водила сама и показала у томе способност и срећну руку. Довољно је рећи да
је са двома тадашњим царствима, византијским и римским била у блиских и
пријатељским односима.
957. г. кнегиња се сама
пустила на пут у Констатинопољ. Дали је хтела да заглади неспоразуме, који су
остали после несрећног Игоровог похода, или су биле неке друге важне ствари,
ипак Ољга је одлучила да сама посети Цариград. То је доказ њене велике енергије
и личне храбрости, јер је пут био далек и опасан и могло се десити да се и не
врати.
Ољга је допутовала у
Константинопољ у септембру 957. г. Летопис каже да цар није одмах примио
кнегињу па је она морала неко време да чека у цариградском пристаништу, у Суди,
па је због тога била јако незадовољна. Али Ољгу су примили јако величанствено.
Примили су је са таквим истим церемонијалом као сиријске посланике. На царском
двору су се јако прецизно придржавали прописа давно установљене етике. Стране
владара и њихове посланике су делили на више и ниже категорије. Кијевски
кнежеви су у тој хијерархији били на једном од највишљих нивоа.
Ољга је допутовала у Византију са великом пратњом.
Био је са њом неки њен рођак, 12 жена из кнежевог рода, 18 жена, које су
припадале њеном двору, 22 посланика, 42 трговца, 12 преводиоца и свећеник
Грегориј, очигледно њен капелан. Пријем на царски двор одвијао се таквим
редоследом:
Кнегиња је ушла у палату са
својим рођакама из кнежевског рода и са својим дворјанима – ишла је испред свих
а оне су ишле у колони једна по једна, на растојању иза дворјана ишли су
посланици и трговци. Цела колона је прошла кроз врт, кроз веранду, разне
просторије па је кнегиња села да одмори у гостинској сали. Одатле је она и
позвана код цара. У величанственој Јустинијановој сали је било узвишење,
обложено црвеним платном и на њему царски престо. Поред цара је био цео двор.
Кнегињу су представили цару. Затим је она отишла у другу салу, где је на
престолу седела царица а поред ње њена снаја. Поред царице је био велики женски
двор, који се састајао од службеница, патриција, сенатора и осталих достојника.
Старешина двора је поздравио Ољгу у име царице. Затим су цар и царица прешли у
другу салу, сместили се код стола заједно са својом децом. Ту су позвали
кнегињу, она је села за сто па су почели су преговарати.
Незнамо докладан текст тих
преговора. Вероватно је била реч, као обично, о трговини и војној помоћи. У
летопису се спомиње да је Ољга обећала цару послати кожу, восак, невољнике и
војску у помоћ.
Истог дана је уприличен
свечани ручак у Јустинијановој сали. Царица и снаја су седеле за столом а Ољга
је ушла са својим кнегињама и овлаш се поклонила. Њу су сместили међу две
највеће дворске даме. За време ручка певали су певачи из две цариградске цркве
и била је нека драмска представа. У другој сали, која се звала златна, био је
банкет за посланике и трговце. После банкета Ољга је прешла у другу салу, тз.
мензу, где је стајао златан сто, постављен тањирима, украшеним драгим камењем.
Ту су се сместили цар, царица, њихова деца и снаја а заједно са њима Ољга па су
заједно појели десерт.
Слични банкети су организовани
при Ољгином опраштању. За царев сто су постављени кијевски посланици. Кнегиња
је са својим двором ручала са царицом.
По обичају кијевски гости су
добили од цара богате поклоне. Ољги су на емајлираном тањиру дали прво 500
драхми а други пут 200 драхми. Чланови
њеног двора су добили од 6 до 20 драхми, зависно од њиховог положаја.
(Драхма је вредела мање-више као златни франак).
Посланство у Немачку
Ољга вероватно није била
задовољна резултатима свог пута у Цариград. Кад је убрзо у Кијев дошло византијско
посланство, кнегиња није одмах примила посланике. „Нека почекају мало у Почајни
(кијевско пристаниште), како сам ја чекала у Суди“ – рекла је да тако пренесу
посланству. Изгледа да није остварила у Константинопољу оно, шта је хтела.
Односи са Византијом су
остали затегнути. О томе сведочи Ољгино посланство у Немачку. Немачки краљ је
тада био Отон I Велики, моћан владар, који је имао широке планове да оснује
целосветску монархију. Он је водио успешан рат у Италији, примио је титулу
ломбардијског краља и мислио о томе да обнови римско царство. За Византију,
која је себе сматрала наследницом старог Рима, такви планови су били опасни и
непријатни. И баш тада је Ољга почела преговоре са Немачком.
О овом посланству сачувао се
само кратак запис једне немачке хронике: „959. г. Оленини посланици, рус’ке
краљице, која се крстила у Константинопољу за императора Романа, дошла је код
краља (Отона) и молила да пошаљу том народу бискупе и свећенике, али како се
касније показало, неискрено“.
Давни летописци, калуђери
више су се занимали за црквене ствари него за светске па њихови записи су
бивали јако непотпуни. Може бити да у овој ствари хроничар није био добро
информисан па је споменуо само црквене ствари Ољгиног посланства а остале
изоставио. То је велика штета за нас, јер је ово први пут украјинска држава
ушла у повезивање у средњој Европи и то у важном моменту, када су се почеле
супростављати две највеће европске силе.
Ољгино крштење
Да је Ољга била кнегиња
несвакидашњих размера видимо из тога да је она примила хришћанство. Већ од
давних времена у Кијеву је било хришћана али у малом броју. Кад је Ољга
одлучила да прими нову веру то је радила супротно погледима дружине и народа,
који је поштовао старе богове. За то је била потребна велика храброст и разум.
Незнамо када је Ољга примила
хришћанство. Летопис каже да се она крстила у Цариграду и да је крстио сам
патријарх а кум је био цар. Ољга је добила крсно име Олена, на успомену на
мајку Константина Великог, који је први од римских царева примио хришћанску
религију.
Летописац пише поводом овога
о легенди да је грчки цар хтео запросити кнегињу. „Видео је цар да је она јако
лепа у лицу и да је паметна, чудио се њеној памети и рекао: „Достојна си ти да
царујеш самном“. Она је то разумела па рекла цару: „Ја сам паганка (варварка),
ако хоћеш да се ја покрстим, буди ми крштени кум, јер се другачије нећу
покрстити“. И цар је окрстио са патријархом. По крштењу је цар хтео узети себи
за жену. А она је одговорила: „Како ти мене можеш оженити када си ме ти сам
крстио и назвао ћерком – код хришћана нема таквог закона, и ти сам то знаш“. И
рекао је цар: „Надмудрила ме Ољга“. Дао јој је велике дарове, злато, сребро,
скупоцене тканине и разноврсно посуђе и пожелео срећан пут“.
То је само легенда а не
историјска истина. Цар Константин Прворођени, којег је посетила Ољга није могао
предлагати нашој кнегињи такве брачне понуде, просто зато, јер је била жива и
здрава његова власна жена. Летопис је у овој ствари нешто помешао.
Неки нови историчари
(Томашивскиј) су таквог размишљања, да се Ољга није окрстила за време боравка у
Цариграду 957. г., а знатно раније. У немачкој хроници читамо, да је Ољга
примила кршћанство за време цара Романа I, који је владао 920.-944. г.
Покрштавање Ољге није имало
већег значаја за кијевску државу. Осим Ољге можда је тек понеко из њеног
окружења примио нову веру. Дапаче, виши слојеви друштва односили су се према
тој ствари незаинтересовано. „када је неко хтео да се покрсти, нису бранили,
али су се подсмевали“. Чак ни Свјатослав, једини Ољгин син, није хтео ићи
мајчиним путем. „Како да ја сам примим нови закон, кад би се моја дружина
подсмејавала“, рекао је млади кнез.
Можда се кршћанство слабо
ширило због хладног односа византијске цркве према хришћанству у Украјини.
Цариградски патријархат није искористио преобраћање Ољге, није послао у
Украјину своје епископе и није помогао Ољги у њеном мисионарском раду. Можда се
Цариград бојао да ће покршење Украјине бити опасно за њега?
Зато је Ољга тражила епископе
од цара Отона. У Немачкој су одмах посветили у епископа за Рус’ калуђера
Либуција. Али он је убрзо умро. На његово место постављен је други калуђер
Адаљберт, посвећен је па је 961. г. кренуо а Отон га је срдачно испратио. Али
мисија није успела, за годину дана Адаљберт се вратио. „Није могао ништа да
уради за чега је послан и видео је да се узалуд трудио. Некога од тих, што су
били са њим, су убили при повратку а он сам се једва спасио“. Тако кратко нас
информише о овоме немачка хроника.
Ољга је умрла 969. г. у
Кијеву. Пред смрт је забранила да јој праве (тризну[10])паганску сахрану.
Сахранио је хришћански свећеник, можда онај отац Грегориј, који је са кнегињом
путовао у Цариград.
У каснија времена Ољгу су
код нас поштовали као свету за њене заслуге за кршћанство. Владимир Велики је
пренео њено тело у Десјатину цркву и духовенство-свештенство је осећало према
њој велико поштовање. Али 1240. г. за време татарске окупације Десјатина црква
је срушена а под њеним рушевинама оскрнављени су мошти св. Ољге. Так у 19. веку
за време ископавања на том месту откривена је мермерна гробница без икаквог
натписа, - то је вероватно место вечног починка прве кнегиње – хришћанке.
[2] Мериа - древан финско-угарски народ,
који је постојао на територији садашњих области: Московској,
Владимирској, Ивановској и Костромској
[3] Жидови – јевреји, који су живели у Украјини и били углавном лукави и
способни трговци и зеленаши.
[4] Херсонес је древни град којег су на
југозападу полуострва Крим, у данашњој Украјини основали грчки
колонисти. У своје време био је значајна грчка колонија и културно-трговачки
центар северног дела црноморске обале.
[5] Контрибуција – допринос, принос, намет, порез, присилно плаћање у новцу
или натури што га непријатељ намеће становништву побеђене земље.
[6] Бојари – заједнички назив представника руководећег сталежа у Кијевској
Руси, који су заузимаки друго место после кнеза владајуће позиције у руковођењу
државом.
[7] Печенези су били
полуномадски народ Централне Азије, који је говорио језиком из групе туркијских
језика. Асимилирали су се током средњег века.
[8] У старој Руси – скупљање данка од стране кнеза и дружине или његових
представника од покорених насеља. Походи кнежева са дружином по данак звало се «полюддя».
[10] Тризна код давних словена – завршни део погребног обреда, који се
састојао од жртвовања, војничких игара, банкета у част умрлог.
Нема коментара:
Постави коментар