Свјатославови синови
Свјатослав је пред други
поход у Бугарску поделио своје земље међу синовима. Најстарији Јарополк је
требао књажевати у Кијеву, млађи Олег у деревљанској земљи, најмлађи Владимир у
Новгороду Великом. Али тек што је Свјатослав склопио очи, међу синовима је
почела борба.
Свађа је прво настала међу
Јарополком и Олегом.
Јарополков саветник је био
Свенељд, стари Игоров и Свјатославов војвода. Свенељдов син, Љут, отишао је
једном у лов и неопрезно је прешао у деревљанску земљу. Ту га је нашао кнез
Олег, који је такође био у лову. Запитао се ко је то ујахао у његову државу.
Када је сазнао да је то Свенељдич[1], појахао је против њега и
убио га. Који је био разлог за проливање крви, летописац не објашњава. Дали је
била обична ловачка завада, или непромишљеност Олега или Љута или неки тежи
спорови међу двојицом суседних кнежева-браће? Можемо разно предпостављати.
Стари Свенељд се разпалио у
жељи за осветом. Почео је наговарати кнеза Јарополка: „Иди на брата, одузми му
посед“. Јарополк га је послушао и отишао у деревљанску земљу. Олег му је изашао
у сусрет и оба пука су се супроставила међусобно. Јарополкова војска је била
јача па је победила. Олег је почео бежати у оближњи град Вруч (сада Овруч). Али
није стигао до сигурног заклона. Пред капијом града је био узан мост преко
дубоког канала. Бегунци су се ту сабили, гурали су један другог и одједном цела
гомила се срушила у канал. Пало је много војника са коњима – коњи су затрпали
људе. Ту је такође погинуо и Олег.
Јарополк је ушао у Овруч и
преузео власт у њему. Почео је тражити брата и није га могао наћи. Један
деревљанин је донео вест, да је видео како су кнеза гурнули са моста. Јарополк
је наредио да траже брата. Од јутра до поднева су извлачили лешеве из канала и
нашли мртвог Олега. Донели су његово тело и положили на ћилим. Јарополк је
дошао и заплакао над покојним братом и рекао Свенељду: „Видиш, ево имаш, шта си
хтео“. Олега су сахранили код града Овруча а хумка стоји нетакнута и до сада.
Владимир заузима Кијев
Трећи од браће, Владимир, за
време ове борбе боравио је далеко на северу, у Новгороду. Старија браћа га нису
сматрала равним себи, јер је његова мама Малуша није била кнежевског рода, била
је ћерка Малка Љубчанина из града Љубеч и на Ољгином двору је била само
кључарка. Зато је Владимир имао симпатизере међу грађанством, а његов саветник
је био његов ујак, паметан и поштован Добриња.
Јарополк, кад је узео
Олегову земљу, замислио је да узме себи и Новгород. Можда му је то саветовао
Свенељд. Кнез је могао бити јак само ако је владао сам у целој држави. Владимир
није имао снаге да се брани, напустио је свој посед и одпутовао иза мора, у
Скандинавију. Јарополк је у Новгороду оставио своје намеснике. На тај начин је
постао владар целе очеве државе.
Али Владимир није имао
намеру да се одрекне свог дела. У Скандинавији је унајмио вољне варјаге и са
њима се вратио у Новгород. Без тешкоћа је истерао из града братове намеснике,
преузео град и све северне земље.
Није се задовољио овим успесима, одлучио је
да заузме за себе и очеву престоницу, Кијев, а са њим и власт у целој држави.
По витешком обичају предупредио је Јарополка о рату: „Идем против тебе, спремај
се за рат!“
Али рат се није водио на
витешки начин. Јарополк се закључао у Кијеву. Владимир није имао такву војску
да би заизео утврђен град и упустио се у лукавство. Почео је преговоре са
Јаропилковим војводом Блудом и наговарао га на издају: „Буди ми пријатељ. Кад
се ослободим Јарополка, тебе ћу поштовати као рођеног оца. Нисам ја почео
против браће ратовати а он“. Блуд је обећао да ће издати Јарополка. Прво је
мислио да убије кнеза али није нашао никога у Кијеву ко би се усудио да то
изврши. Онда је почео да лаже Јарополка да се грађани буне против њега и да
хоће да пусте Владимира у град. Јарополк се уплашио, кришом је изашао из Кијева
и кренуо у бегство. Владимир је то искористио и заузео Кијев.
Јарополк се сакрио у малом
градићу Родни на ушћу реке Росе. Тамо код њега је дошао Блуд. После кратког
времена стигао је и Владимир са војском. Започели су опсаду. У степском граду
није било залиха, настала је глад – касније је чак настала пословица: „беда као
у Родни“. Онда је издајица Блуд наговорио Јарополка да оде код Владимира и да
се помири са њим. А у међувремену је јавио Владимиру да постави заседу на
брата. Верни слуга Варјажко је упозоравао кнеза да не иде у непријетељски логор
јер ће погинути. Али Јарополк није послушао него је отишао. У моменту кад је
улазио у Владимиров двор, бацили су се на њега два варјага са мачевима и убили
Јарополка.
На такав жустар начин су
кнежеви водили међусобне обрачуне. Да ли су млади Свјатославичи били криви у
тој борби или су били само алат у рукама војвода; жељних власти, незна се
сигурно. Сурови и дивљи су били тадашњи обичаји – пут до власти је водио преко
крви и лешева.
Судбина кнегиња
У та крвава времена била је
тужна и незавидна судбина жена. Жена је тада била мужева власност, робиња и
слуга свом господару. Жену су куповали
или узимали са пленом. Нико није питао за вољу младе девојке, отац је давао
силом томе, кога јој је он изабрао за мужа. Кад умре муж, удовица је била
немоћна и остајала је у рукама тога, ко је добио имање њеног мужа. Чак ни
кнегиње нису имале веће право од њених сестара из народа. Стари летопис нам
описује кратким речима судбину неких кнегиња из тог времена.
Јарополкова жена је била
гркиња, Њу је нашао Свјатослав за време похода у Византију у неком манастиру и
повео је са собом и одредио је сину за жену. Насрећна кнегиња-калуђерица... Кад
је Јарополк погинуо, узео је Владимир себи за жену, са њом је имао сина
Свјатополка, који је касније добио име Окајани. „Из грешног корена и плод је
лош“, примећује летописац.
Друга Владимирова жена је
била Рогнид, ћерка полоћког кнеза Рогволда. Кад је Владимир завладао
Новгородом, зажелео је да изпроси зу кнегињицу. Рогволд је питао ћерку: „Хоћеш
ли да се удаш за Владимира?“ Горда Рогнид је одговорила: „Нећу робињиног сина,
радије ћу за Јарополка“, јер је просио и Јарополк. Владимир је одлучио да се
освети за увреду. Сакупио је војску и напао на Полоћк, убио Рогволда а Рогнид
узео силом себи за жену. Несрећну кнегињу су после назвали Горислава. Владимир
јој је да двор на Либеди, али нису могли да се сложе, кнегиња је мрзела мужа а
он је њу избегавао. Једном, ноћу, Рогнид је чак хтела да убије Владимира али он
се баш пробудио и ухватио је за руку у којој је био нож. Кнез је одлучио да
казни жену смрћу. Наредио јој је да се обуче најлепше хаљине, као на свадби и
да седне на престо. Затим је ушао са огољеним мачем да је убије. Али Горислава
је узела са собом малог сина Изјаслава и дала му мач у руке. Кад се Владимир
приближио, син је иступио испред њега и рекао: „Оче, да ли ти мислиш да си овде
сам?“ Владимир се застидео и рекао: „А ко би знао да си ти ту“ – и бацио мач.
Касније се кнез саветовао са
бојарима, шта да ради са неверном женом. Бојари су му саветовали да не убија
мајку свога сина него да јој да неки град за издржавање. Владимир је саградио
тврђаву Изјаслављ (сад Заслав у Вилињи) и тамо сместио Рогнид са сином.
Обједињење државе
После победе над браћом,
Владимир је постао једини владар у целој држави, коју је оставио његов тата.
Његова владавина је трајала од 980. до смрти 1015 г.
На почетку владавине
Владимир је морао уложити много труда да одржи заједно разнолике замље и
племена. Кад је почела борба између Свјатославича, даљње земље нису осећали над
собом јаку власт и почели су живети својим посебним животом, како су живели
раније, у стара времена. Било је потребно поново их силом привлачити у државну
организацију. Током неколико година Владимир је непрестано био у ратним
походима са војском на разним странама.
981. г. отишао је у
Галичину. Тамошња племена хорвати и дулиби признавали су власт Кијева још за
време Олега па чак у учествовали у походима на Цариград. Касније су потпали под
власт „љаха“[2],
како каже летопис, али када и у којим условима, о томе не знамо ништа. Владимир
је у свом походу на западне земље заузео Перемешљ, Червен (у Холмшчењи) и друге
градове.
Те исте године водио се рат
са вјатичима. Владимир им је наметнуо данак од плуга, како су плаћали од
давнина. Али следеће године (982. г.) вјатичи су се опет побунили прозив
Кијевске власти. Кнез је ишао против њих поново и присилио их на послушност.
983. г. Владимир је кренуо против јатвјага. То је
било агресивно, дивље племе, летонског рода. Живели су они између Нимана и
Двине у непроходним шумама и оданде нападали на културније суседе. Владимиров
поход је на дуже време примирио њихове нападе.
984. г. покорили су се
белоруски радимичи. Владимир је против њих послао војводу Вујефаста, којег је
народ звао Вучји Реп. Он је победио радимиче на реци Пешчана и од тога ја
настала приповетка како пешчанци беже од вучјег репа.
985 г Владимир ја испланирао
поход на воложањске бугаре. Ови „сребрни“ бугари уништени Свјатославом, опет су
се опоравили и нису хтели плаћати данак. Владимир је кренуо против њих са
својим ујаком Добрињем. Војска је пловила Волгом у чамцима а обалом су ишли
степски торци, које је кнез унајмио у помоћ. Али бугари су били снажни и имућни
па их је било тешко победити. Кад су довели заробљенике, разумни Добриња их је
прегледао и рекао: „Сви они имају чизме – изгледа да нам неће плаћати данак.
Боље да идемо на оне, који ходају у крпама!“ Онда је Владимир одлучио да
успостави мир са бугарима. Обе стране су се заклеле на договор, али су бугари
притајено говорили: „Онда ће међу нама бити мир, кад камен буде пливао а хмељ
буде тонуо“.
993. г. је био још један
поход против хорвата на Подкарпатју, али о њему летописац није дао никакве
ближе појединости.
Борба са печенезима
Истовремено са овим походима
требало је водити непрекидну борбу са печенезима. Ови дивљи степски људи су
живели већ пола века на украјинским степама. Са њима је већ ратовао Игор а
Свјатослав је у борби са овим номадима изгубио своју бујну главу код Дњипрових
прагова. Охрабрени првим успесима печенези су са дивљим ентузијазмом надирали у
насељене украјинске крајеве, једном годишње су нападали на пограничне градове а
некад се завлачили и до Кијева. Рат са њима никад није престајао, писао је
летописац.
Влафдимир је добро знао за
ту опасност из степе. Чак је једном и лично био у опасности и за мало није био
заробљен. Печенези су напали на Василив (сад Васиљкив, код Кијева), кнез је
кренуо против њих али није имао пуно војске и није могао ништа урадити, морао
се повући и сакрити под неки мост. Касније је на том месту саградио цркву за
успомену.
Да би задржао надирање
непријатеља владимир је почео градити
градове и утврђења са обе стране Дњипра. Код Кијева су утврђене реке
Стугна и Ирпењ, на левој обали Дњипра Сула, Трубеж и Сејм. На важнијим местима
су градили тврђаве а између њих ровове са високим дрвеним кољем. У тврђавама су
биле постављене јаке страже. Остаци тих ровова су остали до данашњих дана.
Протежу се они дугим линијама, по 100-200 километара. Таква величанствена
погранична утврђења у давнија времена су градили само римљани (славне „limes“).
Захваљујући овом
Владимировом утврђивању притисак печенега је ослабио па је Украјина могла прећи
у нападачки рат са степом.
Легенда о Кожемјаки
О борби са печенезима 992.
године летописи дају разне легенде, кад се Владимир вратио из Галичине,
печенези су напали на леву[3] Украјину. Кнез је иступио
против њих и стао код реке Трубеж. Печенези су се зауставили на другој обали.
Ни једни ни други нису били вољни почети борбу. Онда је печенешки кан дојахао
до реке и предложио да борбу одлуче два најача војника. Владимир је пристао на
то и наредио да нађу најачег човека у својој војсци. Другог дана печенези су
довели свог борца. Он је био огромне висине и „јако страшан“. А у Владимировој
војсци нису могли наћи никог, ко би могао да му се супростави. Утом је неки
стари војник пришао кнезу и рекао да код куће има најмлађег сина тако јаког да
рукама цепа кожу. Довели су тог младића а он каже: „Не знам дали ћу победити,
испробајте ме“. Пустили су на њега великог и снажног бика, којег су прво
разљутили ватром. Младић је зграбио руком бика за бок и ишчупао му кожу са
месом, колико је захватио руком. Владимир је рекао: „Можеш се борити“. Кад је
печенез видео младића, разсмејао се, јер је младић био ниског раста. Одмерили
су место између две војске и кренули један против другог. Ухватили су се рукама
и чврсто држали. Младић је зграбио печенезу руку и бацио га на земљу. Печенези
су крикнули од страха и почели бежати. Владимирова војска се бацила за њима и
почала их касапити.
Владимир је прославио победу
и на томе месту саградио град и назвао га Перејаслав, јер је младић преузео
славу од печенега. (У стварности Перејаслав је постојао већш у време Олега). У
народним причама овог младића су звали Кожемјака од тога да је он као кидао
кожу.
Билгородска чорба - желе
Друга легенда говори о
опсади Билгорода (недалеко Кијева) 997. г.
Владимир је одпутовао у Новгород да оданде доведе војску против
печенега. Номади су искористили његову одсутност и напали на Кијевшчину.
Опколили су и Билгород и ником нису дозволили да изађе из града. У граду је
настајао глад а помоћи од кнеза није било. Грађани су сакупили на савет и
одлучили да се предају непријатељу:
„Предајмо се печенезима, неке ће убити а неки ће остати живи а од глади
ћемо сви умрети“. Али један стари човек је посаветовао билгорођане да се бране
лукавством. Рекао им је да сакупе нешто овса, пшенице или бар мекиња, залити
водом и направити чорбу. Буре са чорбом су спустили у бунар а у други бунар
спустили буре питког меда. Другог дана грађани су позвалиу град печенешке
посланике, да виде, шта се код њих ради. „Зашто трошите своју снагу“, рекоше
печенезима, „кад би стајали и десет година код града, ништа нам неби могли, јер
ми добијамо храну из земље“. И одввли су их код једног и другог бунара и дали
им да пробају чорбу и мед. Печенези су се зачудили и рекли: „Неће нам
поверовати наши кнежеви ако сами не пробају“. Билгорођани су им насули пуно
ведро и пустили их из града. Печенешки кнежеви су поверовали да неће моћи
заузети град глађу па су одустали од опсаде.
Савез са Византијом
У нападе печенега на Украјину
била је умешана Византија. Од времена Свјатославових похода византијска држава
се бојала најезде са севера и свим силама се трудила да заустави раст кијевске
државе. Као и у старија времена тако и сад грци су били у вези са печенезима и
слали их на украјинске земље. Арапски писац Јахија каже, да су после смрти
Свјатослава односи између Кијева и Цариграда били јако непријатељски.
Али касније су се низали
догађаји, који су приморали византијце да траже помоћ од Украјине. Наследници
Цимискиа, цареви Васиилије и Константин, који су владали заједно, нашли су се у
великој опасности. Подигао је побуну против њих један од великодостојника Варда
Фока. Побуњеничка војска из Мале Азије кренула је на Босфор и угрозила царску
престоноцу, Константинопољ. Цар Василије је тада молио Владимира да му да војну
помоћ.
Више пута у старија времена
војска из Украјине била је у грчкој служби. И варјази и словени су ратовали за
ствар грчког цара, за малу цену проливали своју крв. Византијци су мислили да
ће и сад кијевски кнез дати своју војску за неку договорену цену. Али Владимир
се показао ту као прави владар. Обаћао је помоћ, али за то није тражио шта
–било, тражио је за себе руку цареве сетре.
За Византију је такав захтев
било нешто нечувено. Грчко царство је било најстарије у Европи, сматрали су се
наследницима Рима, живело је вековима у светлим традицијама светске империје.
Такав захтев принцезине руке за „варварског“ кнеза било је за византијску
династију тешко понижење.
Деда обојице царева,
Константин Прворођени оставио је својој породици упутство, како да поступају са
таквим „понижавајућим“ захтевима.
„Када хозари“, писао је он,
„или турци (тј. угри), или Рус’, или неки други северни или скитски народ, како
то често бива, почне молити или захтевати да му се пошаљу царска одела, круне
или резе за неку услугу или помоћ, треба се изговарати, да таква одела и круне
нису направили људи, а послани од Бога преко анђела цару Константину“, (који је
први примио кршћанство).
„Кад неки од тих неверних и
ништавних северних народа почне захтевати, да се ороди са ромејским
(византијским) императором, да узме његову ћерку за себе или да да своју ћерку
императору или његовом сину – треба одговорити на такав понижавајући захтев, да
је то забрана, страшна и необорива одредба светог и великог Константина“.
Таквим студиозним
аргументима рушили су византијци те нечувене, по њиховом мишљењу, захтеве
„варвара“. Чак и немачком краљу Отону, који је такође имао титулу римског цара,
ускратили су такву част.
Али сад су се цареви
Василије и Константин нашли у тако компликованој ситуацији, да су за савез са
моћним кијевским кнезом били спремни да плате највећу цену. И тако је Владимир
добио обећање да ће императорова сестра, принцеза Ана, постати његова жена.
Владимир је тада послао
помоћ царевима, шест хиљада пешадинаца, наоружаних штитовима и копљима. Ова
јединица је учествовала у рату против побуњеника у Малој Азији. Фокина војска
је разбијена, самозванац је платио главом па су цареви успоставили мир у својој
држави.
Рат за Крим
Чим је прошла опасност,
горди цареви су одмах заборавили Владимирову услугу и нису хтели испунити своје
обећање. Али Владимир није имао намеру устукнути. Кренуо је на југ брзим
походом и ушао у Крим.
За Византију је то био болни
удар. Крим је за Цариград имао важан значај. Тамошњи грчки градови су
посредовали у трговини са целом западном Европом. Скупљали су квас из
„варварских“ земаља и препродавали тамо византијске индустријске производе. Кад
би Византија изгубила ову колонију, њена трговина би била озбиљно пољуљана.
Владимир је после дуже
облоге заузео главни град Крима Херсонес или Корсуњ. О заузимању тог града наш
летописац пише овако:
Отишао је Владимир са
војском на Корсуњ и опколио град. Стао је од града на домет стреле и наредио да
га освоје. Његови војници су почели затрпавати ровове. Али корсуњани су
прокопали испод зидина и тајно односили земљу и правили брег насред замка.
Владимир се заинатио и рекао да ће освојити Корсуњ, макар му требало три
године. Становници су се уморили али се ипак нису давали. Док није један
корсуњанин, који се звао Настас, открио кнезу начин, како да освоји град. Он је
написао на стрели: „Од бунара, који су источно од тебе, воде водоводи до града.
Прекопај их и заустави воду“. И ту стрелу је тако одапео из лука да је пала
испред Владимира. Кнез је наредио да прекопају водовод, у граду је нестало воде
и Корсуњ се предао.
Тек тада су цареви морали да
испуне обећање – послати сестру Владимиру. Али уз то су поставили услов да Владимир
прими крштење. Кнез је пристао на то.
Принцеза Ана испрва није
хтела да путује у Украјину: „Као да идем у ропство“ – жалила се. Али браћа су
јој објашњавала: „Видиш колико је зла Рус’ учинила грцима, ослободићеш грчку
земљу о тешког рата. А можда ће Бог због тебе преобратити рус’ку земљу“. Једва
су је присилили. Села је на брод, са плачем се опростила од мајке и браће и
одвезла се морем у Крим. У Корсуњу се
венчала са Владимиром. Владимир је тада одвео војску са Крима и вратио Корсуњ
Византији.
Почеци хришћанства у
Украјини
Хришћанство се раширило јако
брзо у црноморским земљама. Наш летопис даје легенду о томе, да ја на Дњипру
Христову веру проповедао апостол Андрија и да је рекао својим ученицима: „Јел
видите ове горе? На овим горама ће засјати милост божја, ту треба да буде
велики град и мноштво цркава ће Бог саградити“. Ова легенда нема историјске
основе, али може наслутити, да се у грчким колонијама на Црном мору кршћанство
појавило већ у првом веку кршћанске ере. Крим има традицију о мучеништву трећег
папе римског Климента у Корсуњу у осталим црноморским местима су поштовали
разне мученике и првих кршћанских времена.
Нешто касније кршћанство се
раширило у дубину источно-европског копна. Готи су за време боравка у Украјини
постали кршћани али под аријанским утицајем. Њихов апостол Улфила је ту почео
преводити свето писмо на готски језик. Много је било кршћана у хозарској
држави, имали су своја правно призната удружења. Покретљиви варјази су такође
за време својих похођења по свим морима Европе брзо упознали кршћанство и у
њиховим групама нису били ретки кршћани. Тако је кршћанска вера на разне начине
могла доћи и до наших словена.
Ближе информације о кршћанству код Руси (норманске и
словенске) имамо од почетка 9. века. Из живота Стефана Сурожског сазнајемо, да
је кнез Бравлин под утицајем чуда примио кршћанство. Тако се исто окрстио
незнани вођа „варварин Рос“, који је напао на Амастриду у Малој Азији.
Словенски апостол Константин-Кирил је, око 860. г., могао да се сретне у Корсуњу
са еванђељем и псалтиром „рус’ким писмом писаним“ – тако о томе говори легенда.
У то исто време окрстио се један од кнежева, који је напао на Цариград 860. г.
Можда је то био кнез Аскољд – на његовом гробу је саграђена црква. У договору
Игора са грцима 944. г. већ се јасно спомињу кршћани. Имали су они у Кијеву
цркву св. Илије – то је прва црква, које се спомиње у Украјини. И коначно,
кнегиња Ољга, прва из владајућег рода, примила је кршћанство, имала је свог
свештеника Григорија и из Немачке довела првог мисионара Адалберта.
Већ пред званичним
покрштавањем кршћанство је у Украјини имало више него вековну традицију.
Владимир паганин
Кнез Владимир је у почетку
био ревностан присталица срарих богова. „Поставио је идоле на брегу, усред
двора, испред веранде, дрвеног Перуна са сребрном главом и златним брковима,
Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош. Приносили су им жртве и називали их
боговима. Доводили су синове своје и кћерке и жртвовали их ђаволима, загађивали
земљу својим жртвама и крвљу се упрљала рус’ка земља.“ Тако говори
летописац-калуђер. И предаје још легенду о првом кијевском кршћанину-мученику.
Једног дана су рекли старци
и бојари: „Бацићемо жреб за дечака и девојчицу, на кога падне, заклаћемо га
боговима. А био је у Кијеву један варјаг, који је дошао из Грчке и држао се
кршћанства а имао је он сина, лепог лица и доброг по души. Жреб је пао баш на
тог дечака. Дошли су посланици код варјага, да преда сина за жртву Боговима.
Варјаг није пристао: „То нису богови, него дрво, што данас јесу а сутра ће
иструлити. Они не једу и не пију и не говоре – направиле су их руке од дрвета.
Бог је један, којем служе и поклањају се грци. Недам свог сина ђаволима“. Онда
се скупила наоружана руља и бацила се на варјагову кућу са повицима: „Дај боговима
свог сина!“ Варјаг је стајао на веранди и противио се: „Ако су они богови, нека
пошаљу једног од њих да узме мог сина!“ Руља је крикнула, бацила се на кућу,
разрушила је а варјага и сина искасапила. Чак није били ни познато, где су
сахрањена њихова тела.
Владимир тражи нову веру
Кијев је био велики,
многољудан град. Долазиле су у њега присталице разних вера и трудили се да
придобију кнеза за своја веровања. Летопис доноси опширну причу о томе, како је
Владимир тражио нову веру.
Најпрво су дошли код њега
бугари – мухамеданци и хвалили своју
веру. Али кнезу се није свиђало да се не сме јести свињетина и пити вино:
„Рус’се весели у пићу, без тога не може бити“, таквим речима је кнез одговорио
мухамеданцима.
Дошли немци од римског папе
а Владимир их упитао: „Каква је ваша заповест?“ Они рекоше: „Постити усиљено, а
ко пије и једе то ради на славу божју“.
Кнезу се није свидео такав пост па је испратио посланике.
Наишли хозарски жидови и
хвалили Мојсијев закон. Питао их кнез из које су земље. Они одговорише да су
били у Јерусалиму али бог се наљутио на њихове предке и разаслао их по свим
земљама. На то је Владимир рекао: „Како
ви можете бити учитељи другима, кад вас је Бог одбацио?“
И коначно грци су послали
кнезу филозофа и он му је објаснио основе хришћанске вере.
Владимир је сазвао старце и
бојаре и тражио од њих савет, коју веру да приме. Они одговорише: „Знамо,
кнеже, да нико ништа своје не куди а увек хвали. Ако хоћеш да сазнаш истину
пошаљи паметне мужеве нека сагледају сваку веру“. Свидела се кнезу та идеја па
је послао посланике у разне државе.
Вратише се ускоро посланици
и испричаше тако: „Ишли смо код бугара, гледали смо како се клањају у свом
храму – стоји такав без појаса, поклони се, седне и гледа тамо и овамо као
ненормалан. Нема веселости код њих, само жалост и велики смрад. Ишли смо код
немаца и видели како служе свакакве службе, али лепоте никакве нисмо видели. И
на крају смо дошли код грка и увели су нас у своју цркву. И нисмо знали дали
смо на земљи или на небу јер на земљи таквог нема и таке лепоте и не умемо то
да опишемо, али знамо, да тамо Бог борави са људима и ту лепоту не можемо да
заборавимо“.
На то су бојари и старци
рекли кнету: „Да је грчки закон био лош, неби га примила твоја бака Ољга а она
је била паметнија од свих људи“. Онда је Владимир одлучио: „Отићемо и примићемо
крштење“. А бојари су рекли: „Нека буде воља твоја, кнеже“.
Крштење Украјине
О самом крштењу Владимира не
знамо ништа сигурно. Наш летопис каже да се кнез крстио у Корсуњу. За време
опсаде он је наводно ослепео и после крштења повратио вид. Али сам летописац је
чуо такође и друге приче да се Владимир крстио у Кијеву или у Васиљеву. Васиљев
је добио име по кнежевом крштеном имену, Васиљ. У скандинавској легенди се говори
још другачије: Владимира је наговорио на крштење нормански кнез путник Олаф
тригвесон и да је обред крштења одслужио његов епископ Павле. Види се, да се
крштење није одиграло јавно и свечано па се о томе није сачувало сигурно
памћење.
Било је то 988. године.
Кнез-хришћанин је имао
обавезу да доведе до хришћанства свој народ. Владимир је почео енергично ширити
нову веру. То није било тешко јер је у Кијеву већ било присталица хришћанства,
посебно међу бојарима и старешинама. А обичан народ, иако је био везан за старе
богове, нису смели да се противе кнезу.
„Кад је Владимир дошао у
Кијев“, прича летописац; „наредио је да поскидају идоле, једне да разлупају,
друге да баце у ватру. За перуна је наредио, да га вежу коњу за реп и да га
вуку са брда до реке и одредио је човека , који ће га тући гвожђетом. То није
било због дрвета, које ништа не осећа, него на подсмех ђаволу. Вукли су га са
брда да Дњипра и плакали су неверни људи, јер још нису били примили крштење.
Затим су га бацили у реку. И наредио је Владимир, ако идол негде приђе обали,
да се одгурне од обале док не прође прагове. Тако јеи било. Прешао је Перун
преко прагова и тек тамо га вода избацила на обалу и то место је добило име
Перунов Рињ“.
Онда је Владимир наредио да
се наредног дана сакупе сви људи код Дњипра на крштење. „Ако се неко не појави,
богат или сиромах, биће ми непријатељ“ – тако је објавио кнез. Народ се
послушно одазвао. „Кад то неби било добро, неби га примили кнез и бојари“ –
чули су се такви коментари. Скупило се небројено много људи. Изашли су на реку
кнез, бојари и свештеници, који су дошли из Корсуња па је почео обред крштења.
Сви људи су ушли у воду, одрасли до врата, млади близу обале до груди, родитељи
су држали децу на рукама а са обале су свештеници читали молитве.
„И радостан је био Владимир,
што је упознао Бога, он сам и његови људи“.
Организовање цркве
Хришћанство се из Кијева
полако проширило на околне крајеве. У почетку су се организовале хришћанске
скупине само у већим градовима, где су били имућнији и културнији људи. Али у
неким местима се нова вера примала са противљењем. У Новгороду су Владимирове
војводе морале употребити силу, да би провели крштење – од тога је настала
пословица, „Путатја је крстио ватром а Добриња мачем“. По селима је било јако
тешко проповедати Христову веру, најмање из тог разлога, што није било довољно
свештеника. Зато је у даљим крајевима народ још доста векова остао пагански и
доносио жртве по шумама, мочварама и врелима, а видари и врачеви су имали већи
значај од клера.
Видљиви доказ о проширењу
хришћанства био је изградња цркава. Хришћанске светиње су грађене превасходно
тамо, где су до тад стајали идоли паганских богова. У Кијеву, на брду испред
кнежевског двора, на Перуновом месту, Владимир је уздигао цркву св. Василија,
свог покровитеља. На другом месту је саградио зидану цркву Богородици, која се
звала Десјатина, зато, што је кнез за потребе уздржавање цркве одредио десетину
својих прихода. Градили су је грчки мајстори и од тог времена почео је утицај
Византије на украјинску архитектуру. У ту цркву су положили моште св. Климента,
које је Владимир довезао из Корсуња. Цркве су украшавали иконама и црквеним
стварима, којих је много дошло као плен са Крима.
Организовањем црквеног живота у почетку су се бавили
корсуњски духовници под руководством Настаса, тог истог, који је помогао
Владимиру да заузме Корсуњ. Он је постао свештеник у цркви Десјатина. Али грчки
свештеници се нису сналазили у проповедању хришћанства, јер нису знали добро језик.
Зато се Владимир обратио за духовнике, где другде, него у Бугарску, где је био
у Охриду самостални патриарх. У бугарској цркви коришшен је бугарски језик у
богослужбама и тај језик је прешао у нашу сркву и користи се и до сад као
старословенски.
Центар црквене организације био у престоници
државе, у Кијеву, у којем је успостављена митрополија тј. врховни епископат.
Други епископат је био у Перејаславу, такође са називом митрополија. Касније су
се појавили епископски центри у Чернигову, Турову (у Пољисју), Володимиру,
Перемишљу и другим значајнијим градовима.
Владимиров устав
Заједно са хришћанством код
нас су дошли и црквени закони. Донели су их бугарски и грчки духовници, а кнез
је наредио да их скупе у једну књигу, која се звала Владимиров Устав. Тај устав
није дошао до нас у првобитном изгледу, јер га је касније духовна власт више
пута допуњавала, али има у њему неколико одлука, које сигурно припадају
Владимировом времену.
У првом делу Устава кнез
одређује десетину за одржавање цркава. Ова десетина је обухватала разне
приходе: из суда, из трговина, од домова, од пољопривреде, од лова, од стада и
уопште од сваких прихода.
У другом поглављу кнез
утврђује црквени суд. У духовни суд су припадали предмети, који су били
повезани са паганским обичајима. Црковни суд ја кажњавао старинску крађу
девојака ради брака, врачање, вештичарење, чарање, кување чудотворног биља,
молитве и жртвовање по шумама и водама – све врсте оставштине давног веровања.
Ту су се даље разматрали злочини против хришћанства, ако неко разбије крст или
оштети зид на цркви, извади мртваца из гроба, уведе стоку у цркву и било како
понижава хришћанску веру. И коначно у црквени суд су припадали предмети о
незаконитим браковима, разводима, споровима око имања, ако неко истуче оца и
мајку. Осим тога у свим предметима у црквени суд подлегали су и црквени људи.
То су превасходно били чланови духовног сталежа и љихове породице: игумен,
калуђер, свештеник, ђакон, попадија, поповић (њихов син), такође људи, који су
тражили заштиту у цркви, разни старци и богаљи: „прошеник“ - који је чудесно
оздравио, „задушни човек“ - невољник пуштен на слободу за нечију душу,
„стороник“ - прочанин[4], слепац, инвалид и остали.
И на крају епископима је било поверено да у градовима надгледају мере и ваге,
морали су чувати њихову тачност, „не умножавати ни умањивати“.
Иностране мисије у Украјини
У младој хришћанској држави
било је много црквеног посла а недостајало је духовника. Кнез је довлачио
сцештенике из најближих хришћанских земаља, из Грчке и Бугарске, али све је то
било премало. Зато је поздрављао све мисионаре, који су долазили из других
држава, у жељи да служе Христовој вери.
У Владимирово време у
Украјини су такође долазиле и западне, латинске мисије. Тада још није било
подела у хришћанској цркви, није било енергичне борбе међу обредима. Владимир
је са истим поштовањем примао латинске проповеднике као и грчке, јер је за све
било довољно места.
Један од таквих мисионара
био је немац Бруно из Кверфурта, из Бонифацијевог реда, човек близак цару
Оттону III. Он се заокупио жељом да проповеда хришћанство неверним народима,
примио је епископско посвећење, одмах одпутовао у Угарску, затим је допутовао у
Кијев око 1008. г. његов циљ је била земља печенега, „најљућих од свих пагана“,
хтео је да их преобрати на Христову веру. О свом путовању Бруно пише овако:
„Рус’ки кнез, велики и богат
владар, задржао ме месец дана код себе против моје воље, као да сам ја хтео сам
себе да упропастим. Наговарао ме, а је не идем код таквог неверног народа. Нећу
донети никакве користи њиховим душама, само ћу наћи смрт и то најљућу. Али ме
није могао намолити, и још га је уплашило некакво превиђње о мени. Онда ме ја два дана пратио са војском до
задње границе своје државе, коју је он због непријатељских напада окружио јаком
и дугачком оградом. Он је скочио са коња на земљу, ја сам са друговима ишао
испред, он је са својим старешинама ишао иза нас и тако смо прошли кроз капију.
Он је стао на једном брду ја на другом: носио сам крст Христов и певао прелепе
песме: „Петре, дали ме волиш, чувај моје стадо“. Кад се завршило певање, кнез
је послао свог старешину код нас са таквим речима: Ја сам те довео, где се
завршава моја земља и почиње непријатељска. До Бога те молим не упропаштавај
свој млад живот. Ја знам да ћеш ти сутра до три сата, без потребе, без разлога,
погинути љутом смрћу“. Ја сам одговорио: „Нека ти Бог отвори рај, што си ми
показао пут ка паганима“.
Храбар мисионар је са својим
друговима отишао у степу. Ишли су два дана а трећег дана ујутру срели су прву
групу печенега. Добошари су сазвали народ на скуп. Дивља руља се бацила на
покорне калуђере, почели су их гуркати, тући, водити са места на место. Коначно
су дошли до старешине и он је саслушао Брунов говор и дао се убедити да су
мисионари дошли са добрим намерама. Дозволили су му да слободно шета и он је
обишао три печенешке хорде. Успех мисије није био велики, једва је тридесет
печенега примило хришћанство.
Бруно је приклонио хорду на
помирење са Владимиром и вратио се у Кијев. Владимир је пристао на мир са
печенезима чак је и сина свог дао као залог. Бруно је једног од својих другова
посветио у епископа за печенеге и заједно са Владимировим сином одпутовао
поново у печенешке земље. Бруно је отишао на другу страну, код пруса код Балтичког
мора и тамо погинуо мученичком смрћу 1009. г.
Други западни мисионар је
био епископ Рајнберн, такође немац. Он је одпутовао у Украјину као капелан
ћерке пољског кнеза Болеслава Храброг, која је постала Свјатополкова жена,
најстаријег Владимировог сина. Немачки историчар Титмар нема довољно похвалних
речи за мисионарску делатност Рајнберна: „Колико је он радио у повереној му
ствари, на то неће бити доста ни мог знања и реторике: И изрушио је и спалио
паганске храмове, у море, посвећено ђаволима, бацио је четири камена, помазане
са светим миром и очистио море светом водом, развио је младу грану на неродном
дрвету, тј. раширио проповед на цео непросветљен народ. Тело је своје морио
несаницом, оскудицом и ћутањем а срце окренуо према богоносним мислима“.
Али овај светац се упустио у
политичке интриге, одржавао је тајне везе са Болеславом и наговарао Свјатополка
против оца. Владимир је био приморан да затвори и сина и епископа. Рајнберн је
умро у тамници.
Последице хришћанства
Владимир је примио
хришћанску веру из више разлога. Изнад свега, ту су биле религијске мотивације:
желео је наћи истиниту и сигурну веру. Култ древних богова, сиромашан садржајем
и неразвијен, без јасних одредби о загробном животу, није више могао ни њему ни
његовим савременицима да инпонује. Владимир се заинтересовао веровањима
суседних народа, жидова, мухамеданаца, латињана, грка – на крају изабрао
хришћанство у грчком обреду.
Заједно са чисто религијским
жељама ишло је такође и настојање да се подигне културни живот. Владимир и
његови саветници су добро осетили, да се пагани свуда примају са понижењем.
Иако је кијевска држава велика, богата и моћна, ипак су хришћански суседи
гледали на њу са малоуважавањем. Желели су они да скину са себе етикету
варварства и да се изједначе са културним народима.
Коначно, биле су и политичке
мотивације. Кад се Владимир приклонио грчком обреду, не само зато, што се
његовим посланицима јако свидело грчко богослужење, он је примио грчку веру
зато, што је то био мост за блиске везе са Византијом. Византијска држава ја
стајала на првом месту у тадашњем политичком свету. Владимир је то добро знао,
тражио је савез са моћним суседом и примио грчки обред, да би добио руку грчке
принцезе. Као шурак византијског цара он је већ имао отворени пут на све
европске дворове.
Хришћанство је такође дало
Украјини велике користи у унутрашњем животу. Хришћанство је било цемент, који
је чврсто повезао и разне земље и народе у једну државну целину. До тог времена
такве споне није било. Разна племена су имала своја веровања и повезану са њима
културу, и невољно су се подавали под утицај пољана или варјага, који нису
могли да им дају религијски систем. Са хришћанством је било другачије. Религија
високо развијена, са солидним погледом, са прописима, који су обухватали све
животне ствари. Таква религија се није бојала никакве конкуренције и сва
паганска веровања потискивала је са
несавладивом снагом. А пошто је вера ишла из Кијева, са препоруком кијевског
кнеза и заједно са тим разни делови државе слили су се у једну, сврсисходну,
неподељиву целину.
Хришћанство је имало велики
утицај на промену обичаја. Сам Владимир је, како каже летописац, после крштења
постао лагоднији, напустио је своје предходно развратничко понашање, трудио са
да спречи проливање крви, бринуо о сиромашнима и немоћнима. Није било више ни
говора о томе, да се приносе људске жртве, полако су нестајали варварски
обичаји у брачном животу код наших племена. Хришћанска вера је изједначила
људе, олакшала живот нижим слојевима, настојала је да се укине робство.
Из стања варваризма Украјина
је прелазила у вишу културу.
Школство и просвета
Заједно са хришћанством у
Украјини су се појавиле и прве школе. Владимир је, говори летописац, „почео
узимати децу од значајних људи и слати их у школе. Мајке те деце су плакале за
њима, јер још нису биле утврдиле веру, - плакале су као за покојницима“.
Школа је имала за циљ да припреми духовнике, којих је
требало много за свеже покрштену земљу а исто тако и чиновника за државу. У
почетку школе су осниване само при епископским катедрама и при већим црквама.
Учење се ограничавало на читање, писање и упознавање светог писма. Предавали су
сами духовници, у почетку бугарски свештеници, који су могли да се разумеју са
децом, касније су приучени домаћи предавачи. Школа је уводила младо поколење у
културни свет. Учење у Кијеву је већ у прво време било стављено на значајан
ниво. Из Владимирове школе је изашао каснији митрополит Иларион, који се
обележавао широким образовањем на византијски систем и прославио се као
проповедник. Образовање је стекао код куће, у Украјини.
Сам Владимир је „волео речи
књижне“, тј. жељно је слушао читање, посебно светог писма. Дали је кнез стекао
уметност читања и писања, о томе летопис не спомиње, али својој деци је дао
образовање, Јарослав се већ сврстао у љубитеље књига.
При црквама и школама
настајале су библиотеке, у почетку само религијског садржаја.
Државна обележја
Владимир је превасходно
желео да покаже, да је његова држава достигла виши ниво развоја и по примеру
осталих владара почео користити почасна државна обележја.
Пример за то је била Византија. На цариградском двору је и сам цар и његова родбина и
цео двор користили су разна одговарајућа одела, резе, круне, дијадеме. Када је
Владимир узео за жену византијску принцезу, његови шураци – цареви су се
потрудили, да подигну његов значај па су му признали своја царска обележја.
Стари летопис о овоме не говори ништа
али је касније била јако раширена прича, да је приликом женидбе Владимир добио
обележја царске власти. Од тих обележја најважнија је била круна. У трезору
московских царева се чувала тз капа Владимира Мономаха. То ја стварно стара византијска дијадема и
неки научници предпостављају да је то уствари круна Владимира Великог. Да је
кнез стварно носио круне доказује Владимиров новац, на којему је он представљен
са круном.
Владимир је први од
украјинских кнежева почео да излива своје монете. Радио је то такође у намери
да учини своју државу више познатом. Владимиров новац је био златан и сребрни.
Новац је прављен по примеру на византијски. На једној страни је Христов лик, на
другој фигура самог кнеза, како седи на престолу, са царским обележјима, са
крстом у руци. Надписи су били: „Владимир на престолу“, „Владимир а ово је
његово злато“ или „Владимир а ово је његово сребро“.
На неким монетама је
представљен тадашњи грб кијевске државе, тризуб. Одакле је дошао овај
хералдички знак и шта он значи постоје разне предпоставке. Једни научници
мисле, да је то стари грб Рјуриковича, донесен из Скандинавије. Већ и стари
кнежеви су имали своје печате – спомињу се у договорима са грцима – сигурно су
на њима били неки грбови, можда баш тризуб. Други предпостављају да је владимир
прихватио грб на примеру Византије и да је тризуб кнежев монограм. У исплетеним
линијама на њему може се прочитати име Владимир. Неки трећи мисле, да је то
симбол власти и господарења на мору, као што је сличан знак грчког бога и
Посејдона. До Владимирових традиција вратила се и нова украјинска држава, када
је 1917. г. примила тризуб за свој државни знак.
Односи са суседима
Кијевска држава је по
простору била највећа од свих европских земаља, иако су се границе нешто
смањиле на истоку и југу. На истоку одвојило се Поволжа. Сребрни бугари нису
хтели признати власт Кијева. Али губитак тих земаља није имао велики значај јер
су Волга и Каспијско језеро већ изгубили своју улогу у трговини. За Украјину је
било болније што је степа пала у руке дивљим печенезима па је био отежан
приступ мору. Акција утврђивања је давала наду, да ће те земље опет постати
украјинске. Зато је на западу Украјина добила нове територије. Владимир је узео
под своју власт Полоцк и ушао на земљу јатвјага. На тај начин је добио границу
са Прусима и ближи пут из Кијева до Балтичког мора. Још је важније било то што
се у Владимировим рукама нашло Поткарпатје. Тамошњи извори соли су имали велики
значај за крајеве поред Дњипра, посебно од времена, кад су печенези затворили
пут до сланих језера на Црном мору. У Волињу недалеко Буга Владимир је саградио
нови град и по свом имену назвао га Володимир.
Владимир је са суседима
одржавао мир и разумевање. Са Византијом од кнежеве женидбе били су пријатељски
односи. Трговина се још више развила, грчке занатлије и трговци настањивали су
се у Украјини а у Византију су често ишле варјашке и украјинске дружине. У
добрим односима је живео Владимир са угарским краљем Стефаном, који се такође
покрстио и ширио хришћанство у својој земљи. Добри односи су били и са чешким
кнезом Андрихом.
Једино се са Пољском није одржао
мир. Разлог за сукоб су били червенски градови, које је Владимир заузео 981.
г., а можда је било још разлога за које не знамо. 922. г. рат је почињао,
касније је Владимир ишао дубоко у Пољску али са каквим резултатом, летописи
нису забележили. Касније је дошло до мира а помирење је потврђено браком
Свјатополка, Владимировог сина, и ћерке Болеслава Храброг. Али убрзо Свјатослав
се почео бунити против оца а Владимир је сумњао да је то било по наговору
Болеслава. Он је затворио Свјатополка и епископа Рајнберна, који је учествовао
у тим интригама. 1013. г. Болеслав је кренуо против Владимира уз помоћ немаца и
печенега. За време похода дошло је у војсци до туче, Болеслав је наредио да
побију печенеге и тако се поход завршио без ичега.
Организација државе
Иако је Владимирова држава била мања него
његовог оца зато је била боље организована. Раније су по разним градовима
владале Војводе, варјази а касније домаћи људи, који ничим нису били везани за
кнеза, осим по служби. Владимир је увео другачији начин управе – он је за
намеснике у градовима поставио своје синове. У Турову у Полисју владао је
Свјатополк, у Володимиру у Волињи Всеволод, у далекому Тмуторокању на Азовском
мору Мстислав, у Новгороду Јарослав, у Ростову Борис, у Мурому Глиб. На тај
начин све земље су биле више зависне од кнежеве власти и управа у њима је била
више стабилна.
У то време коначно је
престао утицај варјага. Владимир се на почетку свог владања користио најамљеном
варјашком војском па је и Кијев освојио са њиховом помоћи. Варјази су тада
затражили одкуп од града: „То је наш град, ми смо га заузели и тражимо одкуп,
по две гривње по човеку“. Владимир се сажалио над престоницом и замислио да се
реши варјага. Утом им је рекао: „Сачекајте месец, нека сакупе ласице (скупе
коже за плаћање). Варјази су чекали месец дана а за то време кнез је скупио
другу војску. Онда су варјази схватили у чеми је ствар. „Преварио си нас“,
рекли су му, „али нам покажи пут у Грчку“. Кнез је изабрао међу њима најбоље
војнике и оставио их себи а остале пустио према Цариграду. Али пре њих послао
је цару вест: „Иду варјази на тебе, немој их држати у граду, јер ће ти
направити свађу, пошаљи их на разне стране а назад не пуштај ни једног“.
Већ за време Владимира није
било варјага на значајнијим местима. Међу војводама спомиње се један варјаг
Вујефаст или Вучји Реп. Виши положаји су били у рукама људи као Добриња и
Путјата, који су били локалног порекла.
Односи са становништвом
Владимир је пажљиво слушао
глас народа. Узимао је у свој савет представнике виших слојева и заједно са
њима осмишљавао државне ствари: „о уређењу земље, о ратовима, о уставу“. Моћни
бојари и старешине земаља помагали су кнезу у његовом раду.
Владимир је увео неке нове
законе. Разбојнике није кажњавао смрћу, како је то рађено раније, него их
кажњавао новчаним казнама. Због тога се повећало разбојништво. Епископи су на
то скренули пажњу и питали кнеза зашто не кажњава смрћу. „Бојим се греха“,
одговорио је Владимир. Епископи су му рекли: „Ти си постављен од Бога да
кажњаваш лоше и штитиш добре – дозвољено је теби да казниш смрћу разбојника,
кад испиташ његову кривицу“. Онда је кнез укинуо новчане казне и почео
кажњавати смрћу. После неког времена
епископи и старешине су му
саветовали да се врати на предходно: „Војне потребе су постале велике па би
судске казне добро дошле за оружје и коње“. И Владимир је поново увео новчане
казне.
За своју војску Владимир је
био великодушан и љубазан. Летописац пише да су војници једном почели да се
жале на кнеза: „Лоше нам се чини, једемо дрвеним кашикама а не сребрним“. Кад
је то чуо кнез, наредио је да им искују сребрне кашике и рекао: „Сребром и
златом нећу стећи дружину, а са дружином ћу стећи и сребро и злато“.
Народну масу је придобијао
великим банкетима, који су се организовали за време свечаности и празника.
Такви пирови су трајали по неколико дана а позивани су као старешине, бојари,
значајни људи тако и сиромашни и немоћни. На банкетима су свима делили месо,
рибе, хлеб, воће а меда су давали по неколико стотина мерица. Свима је било
дозвољено да дођу на кнежев двор, а немоћним и болесним, који нису могли доћи,
развожено је храну и пиће колима. Ови Владимирови пирови су касније ушли у
народне песме и доброг кнеза су називали „сјајно сунце“.
Владимирова смрт
Пред крај живота Владимир је
имао много проблема са сином. Најстарији Свјатополк је ушао у сумњиве односе са
Пољском па му је Владимир одузео туровску земљу, утамничио га и држао недалеко
Кијева у Вишгороду. Затим је поново одказао послушност Јарослав, који је владао
у Новгороду – није хтео да плаћа данак, који су новгородци одавно плаћали
Кијеву. Стари кнез се разљутио и наредио да секу шуме и да праве мостове – хтео
је ићи у поход против Јарослава. Уз то су још дошле вести да печенези иду на
Украјину. Кнез је против њих послао млађег сина Бориса.
Усред тих незгода Владимир
се тешко разболео и 15. Јула 1015, г. умро у свом двору у Берестову код Кијева.
Бојари су неко време тајили
његову смрт, јер је у Кијеву био Свјатополк. Њему, као најстаријем, припадао је
престо, али очигледно да су старешине хтеле имати за кнеза неког млађег сина,
можда Бориса. Владимирова сахрана се одржала по старинском обичају. Због нечег није било згодно изнети кнежево тело на
рукама. Тело је из горње просторије пуштено са штриковима и положено на санке. Тело
је било умотано у ћилим. Возили су га санкама до Десјатене цркве иако је било
вруће лето, у јулу. Такав обичај превожења покојника на санкама задржао се до данас на нашим Карпатима.
Сахранили су Владимира поред његове жене Анне, које је умрла 1011. г. њихове
камене гробнице су стајале на средини Десјатине цркве.
Десјатина црква се срушила
1240. г. за време татарске опсаде, онда се и уништила кнежева гробница. Тек
1635. г. митрополит Петро Могила је провео претрагу у рушевинама ни пронашао
заиста мермерну гробницу. Мислио је пренети те кнежеве остатке у Софијски сабор
и молио је московског цара за нову гробницу али цар није журио и свечаност се
није одржала. Делови моштију се чувају у разним местима: глава у Печерској
Лаври, други делови у разним црквама. Од 13. века почели су Владимира поштивати
као свеца.
Владимирова карактеристика
Наш летописац представља
кнеза на тај начин, као да је имао две душе: паганску и хришћанску. Владимир
паганин је био ратоборан, строг, разуздан, - Владимир хришћанин обележавао се
питомошћу и доброчинством, волео је мир, ред и спокој, био је строг према себи.
Таква унутрашња промена је сасвим могућа, - хришћанство је имало огроман утицај
на људе, посебно на те, који су га примали искрено, са дубоком вером. Али
истовремено Владимир је био као симбол промена, које је тада пролазило
украјинско становништво. Украјина је дуго била застрашујућа за суседне земље:
„варвари-Рус’, народ суров и немилосрдан, који незна за милост према људима“ –
то је обично карактеристика наших предака код страних писаца. Са дивљом,
жилавом снагом, са младалачком бујношћу, са енергичношћу, храброшћу и
омаловажавањем смрти, срљали су ови северни ратници на јужне, културне земље,
носили уништење, смрт и руину. Али тај грозан народ се помало умирио, постао
питом, људски и прешао у миран живот. Та промена је долазила сама по себи, под
утицајем промењених економских услова и под притиском културнијих суседа. Али
до убрзања промена доста је урадио сам Владимир. Ширење хришћанства, оснивање
школа, почеци образовања, ново градитељство, промене у законодавству, побољшање
управе, увођење Украјине у друштво хришћанских држава – све су то велике
кнежеве заслуге. Зато су му каснија покољења дала назив Владимир Велики.
[1] У украјинском народу презиме се формира од очевог имена: нпр. Свенељд –
Свенељдич.
[2] Западнословенско лехитско племе, које је живело на садашњим
пољско-украјинским пограничним земљама. У рус’кој а касније у украјинској
литератури ова реч се употребљавала за све пољаке (посебно такво значање јој је
дао Нестор Летописац).
[3] Ливобережна и Правобережна Украјина – тако се у украјинском језику
често називају делови Украјине са леве и десне стране Дњипра.
[4] Прочанин – човек, који обилази света места ради молитве и јачања своје
вере.
Нема коментара:
Постави коментар