Кијев, мајка украјинских
градова
Од свих градова Украјине
Кијев је заузео прво место. Летописац га назива мајком украјинских градова.
Свој значај Кијев има захваљујући најпре необично корисном географском
положају. Дњипро, изнад којег је стајао град, био је један од главних
комуникативних жила Источне Европе – од праисторијских времена туда се одвијала
жива трговина. Недалеко Кијева, у Дњипро се уливају његове две главне притоке,
са десне стране Припјат а са леве Десна – то је још више додавало важности
Кијеву, створило га је центром градске трговине и привредног живота. На раст
Кијева доста је утицала и плодност пољанске земље. Један од летописа пише, да
је ту замља била тако родна, да, кад се једном засеје семе, оно рађа и другу
годину. Зато се код пољана брже него код осталих развила земљорадња.
Почетке Кијева можемо прихватити још од каменог доба.
Ту су већ у палеолиту постојала људска насеља – из времена палеолита ту је
остало много проналазака, нпр. сачувана је пећина са каменим оруђем, остацима
посуђа, траговима огњишта и хране. У касније време ту је већ било људско насеље
– неки научници мисле да је готски „Дњипров град“ управо Кијев. Код путника са
истока Кијев се звао Сомбата али је тај назив и до данас необјашњен. Арапи
знају већ садашње име града а изговарају га „Кујаба“.
Наш летописац је сачувао
легендарну приповетку о заснивању Кијева. Народ је повезивао назив града са
именом Кија. Али ко је био Киј, било је разних приповедања. Једни су Кија
сматрали за превозника на Дњипру – „код Кијева је тада био превоз са друге
стране Дњипра“.
Једна друга легенда говори о
Кију и његова два брата – „Била три брата, један се звао Киј, други Шчек и
трећи Хорив а њихова сестра Либед. Киј се настанио на гори, где је данас
Борилев јар, Шчек се настанио на гори, која се данас зове Шчекавића а Хорив на
трећој гори, која се по њему зове Хоривића. И саградили су град назван по имену
најстаријег брата Кијев“. Летописац не спомиње легенду да је Киј био превозник.
– „неупућени кажу да је Киј био превозник. Да је Киј био превозник не би ишао у
Цариград. А Киј је књажевао у свом роду и кад је дошао код цара (византијског цисара),
како кажу, цар му је пружио велико поштовање. А кад се враћао, дошао је до
Дунава и свидело му се то место, саградио је мали градић и хтео да се настани
ту са својим родом али му нису дозволили суседни становници. Још увек то место
називају Кијевац. Киј се вратио у свој град Кијев и ту завршио свој живот – и
његова браћа Шчек и Хорив и сестра Либед су ту живели до смрти“.
У неким текстовима летописа
(тачније у премиском летопису, којег је вероватно искористио пољски историчар
Длугош), прича о тројици браће се завршава овако: „После смрти Кија, Шчека и
Хорива, њихови синови и унуци, њихови директни потомци, кнезовали су много
година“. Било је легенди и о наследницима првих кнежева и о целој кијевској
династији.
Легенде и историја
Легенда о Кију је такозвани
етимолошки мост – од имена града створена је личност оснивача града – тако исто
су римљани од имена Рим измислили име Ромул. Легенде о почецима Кијева записане
су онда, када је град постојао већ некојико векова – било је тешко открити већ
давно заборављену прошлост. За нас то није историја него легенда.
Кијевске легенде верно
предају стварно тло, на којем се стварала држава. Кијев је вероватно у почетку
био мали градић, којег је саградио неки насељеник са својим родом. Тако су
настајали сви наши градови и насеља. Насељеници после неког времена нису могли
да се сместе заједно и зато се део њих пресељавао на друга места као што су
Шчекавића и Хоривића. Неке старешине су са својим родовима одлазили још даље,
као Киј чак на Дунав, и тамо покушали да се настане. Потпуно је вероватна
приповетка о „Кијевском превозу“ преко Дњипра. На рекама тада још није било
мостова, а комуникације преко реке су биле неоспорне а то су радили стални
превозници. Чак је врло могуће да је један исти род имао власт на истом месту
кроз неколико поколења.
У народном приповедању
сачувале су се опште црте прошлости иако се сам редослед догађаја изгубио у
људском памћењу.
О првобитној организацији
власти у Кијеву можемо да нагађамо на основу тога, што знамо о каснијем уређењу
у Кијевској држави. Ту су водећу улогу имали, као и код других племена „луччи
људи“ (бољи, утицајнији људи), локална аристократија. То су биле старешине
родова, начелници градова и они, који су стекли већи значај, захваљујући
развитку трговине. Звали су их старцима или бољим људима, „бољарима“ од чека је
касније постао назив бојара. Важније ствари су решавали на „вичу“ (скупштини),
која се одржавала на тргу у средини града. Шта би одлучила градска
аристократија, тога се придржавала и предграђа.
Војне снаге су биле
организоване по систему „десетина“. У важнијим градовима, Кијеву, Вишгороду,
Билгороду биле су „тисјаћки“, од броја хиљаду а они су имали превласт над
окрузима. Под командом тисјаћких су били соћки (стоти) и десјатници (десети)
или старосте, који су били старешине мањим окрузима.
У прво време власт Кијева се
није ширила далеко. Под утицајима града била је само земља пољана у својим
уским границама. Природна граници на северу била је река Ирпењ, на југу од
Стугна до Росе. У тим узаним границама стварала се основа касније снажне
Кијевске државе.
Под влашћу хозара[1]
Традиција о првим кијевским
кнежевима је сиромашна и несигурна – то је доказ да ти кнежеви још нису имали
већу снагу и значај. Не само да нису раширили своју власт на даља племена, већ
нису могли ни да задрже независност своје земље.
Најстарији летопис нам даје
приповетку о томе како су пољани били под влашћу хозара. Хозарска држава је
почетком 8 века раширила своје границе са Каспијског мора и Волге до Дона и
дошла и до Дњипра. Хозари су водили велику трговину па су се трудили да
завладају на великим рекама, које су биле главне комуникације. Трудили су се да
сконцетришу под своју власт целу трговину производа шумског газдинства, који су
ишли из средине Источне Европе. Прво су савладали племена вјатича, сиверјана и
радимича а касније завладали и над пољанима.
Како се то десили ни наш
стари летописац није знао дераљније да објасни. Он само каже да су хозари
пронашли пољане у њиховим насељима на брдима изнад Дњипра. „И рекли су хозари –
платите нам данак. Посаветовали се пољани па им дали мач по диму (тј. по
настањеној кући). Однели хозари свом кнезу и старешинама па рекоше – пронашли
смо нови данак. Они су питали – одакле? Ови одговорише – у шуми, на горама
изнад реке Дњипар. Они су питали – шта су дали? Ови су показали мач. Тада су
хозарски старци рекли – кнеже, ово није добар данак. Ми смо се борили са
оружјем оштрим само са једне стране – сабљом, а они имају оружје оштро са обе
стране – мач. Узимаће они данак од нас и од других земаља. Тако је касније и
било“.
Хозари су завладали Кијевом
на почетку 8. века. Чини се да хозарска власт није била строга, јер се они нису
мешали у унутрашње односе код поробљених племена, само су од њих узимали данак.
Вјатичи су давали „шељаг“[2] по ралу а пољани су давали
мач по домаћинству.
Као успомена од хозарске
власти остала титула, коју су касније користили кијебски кнежеви, нпр писац
Иларион[3] назива Владимира Великог
„велики каган“ (велики кан). Та реч се сусреће и у „Слову о полку Игоровом“[4].
Варјази[5]
Уз много тешких проба и
неуспеха рађала се државност у Украјини. Разна наша племена су тежила ка
широкој организацији, склапали су савезе, градили велика утврђења и заузимали
велике територије. Држава дулиба у Волињи била је славна чак и код арапа. Кијев је био жив трговачки и политички центар
па су и њега долазили разни народи. Ипак наши преци нису успели да саграде јаку
и трајну државу, која би могла да се одбрани од свих непријатељских напада и да
превроди све историјске буре. Таква држава је настала тек кад су са севера
дошли варјази.
Варјази – дружине под заклетвом потицали су из
Скандинавије. Њих су на западу звали норманима или северним људима. Пред крај 8
века они су почели да напуштају своју сиромашну и хладну домовину и да траже
срећу у далеким морским походима. Скупљали су се у дружине под комадом кунинга
(кнеза) и пуштали се морем на чамцима у разне правце. Долазили су до недалеке
Данске, до Енглеске, на обале Француске, допловили су до Шпаније, препловљавали
су цело Средоземно море, чак до Мале Азије. Они су први препловили Атлантски
океан и поред Ислада стигли до Гренланда и Лабрадора. Они су први одкрили
Америку, неколико векова пре Колумба. Често су се пуштали на Балтичко море и
речним токовима пловили до Источне Европе.
Варјази су били морепловци,
ратници, разбојници и трговци. Ћеља за славом и пленом терала их је од земље до
земље. Храброст, неописива дрскост и ниподаштавање смрти – особине тих бораца,
викинга. У борбама са противником били су одлучни и безобзирни. Непријатељска
насеља су претварали у пепео, без милости су касапили људе, узимали и одвозили
са собом све, што је имало неку вредност. Уз своју храброст и неотесаност, били
су и практични тговци. Невољнике и плен, остварен пљачком, слали су великим
транспортима у замље, где су се могли добро продати.
Варјази у Новгороду
У Источној Европи варјази су
заузели прибалтички појас. Ниман, Двина и Нева са притокама и системом јетера
били су повољни путеви, којима су варјашке флотила без муке стизале у дубину
територије. У почетку су савладали приобалска финска племена а затим су дошли
до земље словина у околини Илменског језера. Нису успели одмах да освоје те
земље. Локална племена су им пружала отпор па им је било потребно више похода и
напада да би их трајно полорили. На освојеним територијама варјази су градили
своје тврђаве, које су уједно биле њихови трговачки центри. Са временом се ту
створила јака државна организација, чији
је главни центар био Новгород код језера Иљмен.
Рус’[6]
Нормански завојевачи су
такође познати по називу Рус’. Под овим називом сусрећемо варјаге свуда у
византијским изворима – варангој Рос. Од тог имена је и новгородска држава и
каснија државна организација целе Источне Европе са престоноцом Кијевом добила
име Рус’. Дуго времена назив Рус’ је био национално име украјинског народа. И
до сада у далеким неосвешћеним крајевима користи се назив русин и рус’киј[7].
Шта је значио овај назив и
одакле је потекао, о томе је било разних мишљења и до данас се научни
истраживачи нису усагласили. Летопис каже да су се звали Рус’ти варјази, који
су са Рјуриком дошли у Новгород. Касније су од варјага ово име преузели словени
– „од варјага назвали су се Рус’ а предходно су били словини“. Неки историчари
се слажу са овим погледом и мисле да је реч Рус’ донесено из Скандинавије.
Други су мишљења да је назив Рус’ остао од гота[8] из времена када су они
боравили у Украјини. Други у Руси виде ирански корен а неки колтски корен. Академиг
Грушевски је сакупио доказе да је за време кнежева назив Рус’ био истог значења
као назив Кијевшчина (Кијевски округ), нпр рус’ки бојар је значило исто као и
бојар из Кијева. На основу тога наш историчар износи мишљење да је Рус’
прадаван назив пољана, повезан са називом реке Рос, која се налазила у
кијевском крају.
Варјази - Рус’ на Црном
мору
Са севера, из Новгорода,
варјашке дружине почеле су да се премештају на југ, у Украјину. Са југа у
Илменско језеро улива се река Ловат. Тим природним путем су ичли ватјази на југ
а од највишљег дела ове реке скретали су ка Двини и горњем Дњистру.
Дњипром су викинзи пролазили
преко земаља кривича, радимича, дреговича, деревљана и пољана и даље до
Дњипрових прагова[9] и
лимана па на широка пространства Црног мора. То је био тз. „пут из варјаг в
греки“, пут од Балтичког до Црног мора. О томе незнамо скоро ништа, кад и под
каквим условима, догађајима и на који начин и са каквим жртвама су варјази
прелазили те раздаљине. Они нису били први на том путу јер су се тим путевима
од памтивека пробијали разни трговци и ратници. Кроз нетакнуту природу, у редко
насељеним крајевима требало је сваки пут поново крчити путеве. Варјази су задњи
проналазачи на том путу и од тог времена ту се више није прекидало путовање и
жива комуникација.
Као бујица са планина
варјази су изненада банули на Црно море. Мирно и неузнемираване обале Крима,
Мале Азије и цариградси крајеви нађоше се одједном у ратном огњу и пљачкашким
нападима. Како су грци преживљавали ове нове нападе имамо спомене у савременом
„житију светих“.
У житију св. Георгија
Амастридског сачувало се приповедање о нападу Руси почетком 9 века на град
Амастриду у Малој Азији, недалеко Синопе.
Ово су редка сазнања о
варјашким походима на Црно море. Таквих похида је сигурно било више, јес се види
по томе што је Црно море добило име Рус’ко море. Овај назив се спомиње и у
летопису западних писаца. Варјази су постали нова сила, која је могла кројити
судбину црногорским крајевима.
Аскољд и Дир
Варјази не само да су
путовали Дњипром него су и завладали земљама са обе стране реке. Предпостављамо
да су варјашке дружине освајале већ утврђене градове, који су били изнад
Дњипра, нпр Смолинск и Љубеч а одатле наставили да покоравају околно
становништво. Тако су дошли до Кијева.
Летописац пише да су код
Рјурика била два мудра ратника – Аскољд и Дир. Они су добили дозволу од Рјурика
да крену са својим родовима на Цариград. Путовали су Дњипром и успут видели
град на брду. Питали су домаће становнике о том граду. Људи су одговорили:
„Били су три брата, Киј, Шчек и Хорив и они су саградили овај градић. Они су
помрли а ми живимо и плаћамо данак хозарима“. Аскољд и Дир су остали у Кијеву,
сакупили много варјага и завладали у пољанској земљи.
У овој легенди Кијев је
представљен као мали и безначајан градић. У стварности Кијев је већ постојао
неколико векова и био је већ велики град, најважнији на Дњипру.
Дали су Аскољд и Дир
књажевали заједно или је Аскољд владао неколико година пре Дира историчари
мисле различито. Име Дира спомиње арапски писац Масуди: „први међу слованским
краљевима је краљ ал-Дир. Он има велике градове, велика настањена насеља. У
престоноцу његове државе долазе и муслимани са разним товарима“. Кијевска
држава је тада била вредна пажње, када је таквим речима описује арапски путник.
Арапи су тада трговали по целом свету па су умели да процене значај сваке
земље.
Поход на Цариград 860 г.
За кратко време Кијев је
показао своју снагу чак и моћној Византији. Византијска држава је продужила
блиставост старог Рима. У вихору сеоба народа Византија је изгубила значајан
део својих територија али се још увек снажно држала на Балканском полуострву.
Константинопољ – „нови Рим“ је лежао на граници Европе Азије, био је један од
највећих трговачких центара света, привлачио је трговце из најудаљенијих
крајева. Престоница византијских цисара је била необично снажно утврђење,
утврђена около зидинама и кулама, рововима и морем. Изгледала је застрашујуће
за суседе и непријатеље. Изгледала је тако неосвојиво јер је чак ни арапи нису
покушавали освојити.
И против таквог снажног
Цариграда кренула је изненада Кијевска држава.
Византијски цар Михаило је
управо отишао у Малу Азију, када се 18. јуна 860. Године код Константинопоља
појавила Кијевска флота. Набројано је двеста бродова – огромна морска сила!
Нападачи су препловили Босфор без потешкоћа и пришли до саме престоноце. У
граду је завладао страх. Цариградски патриарх Фотије (који није хтео признати
власт папе) је касније у својим проповедима спомињао тај страшан догађај.
„Дали се сећате тог страха,
тих суза и плача, што је захватило град у великом очају? Дали се сећате те тамне и страшне ноћи, када
су се животи свих нас спремали зачи са заласком сунца а наше постојање је
требала прогутати нема смртна тама? Дали се сећате тог горког и тежког времена,
када су код нас дошли туђи бродови и дунуло нешто сурово, дивље и погибељно?
Док је тихо море мирно прострло своја недра, њима је пружало повољну и лаку
пловидбу а на нас дизало сурове ратне таласе? Када су они ишли поред града са
оружјем и претили нам смртним мачем? Када је људска нада напустила људе а град
се надао једино помоћи од Бога? Када је паника и тама надвладала разум а уши су
само хтеле да чују једну вест: дали је непријатељ већ заузео зидине и освојио
град?“...
Али Кијевска војска није
имала намеру заузети јако утврђење, они су само тражили плен. Становници
Цараграда су беспо,оћно гледаки са
зидина, како је гомила дошљака заузела предграђе, рушили куће, клали волове,
коње, живину, односили на бродове све, што се могло покупити. Ко је штитио
своје имање сусрео би се са смрћу – варјази су направили страшан покољ. „Све је
било прекривено лешевима, у речицама је вода била црвена, изворе и језерца нису
могли наћи јер су били затрпани телима. Мрва тела су прекрила поља, закрчили
путеве, горе и брегове – долине и провалије се нису разликовале од гробља“ –
причао је увеличавајући патријарх Фотије.
Напад је трајао кратко. Како
се изненада појавила кијевска флота тако је и одједном и нестала. Разлог одступања је био
што је цар Михаило сазнао за опасност у којој се нашао град па се вратио из
похода. Хотије то одступање непријатеља приписује Мајци Божијој – побожни становници
су по зидинама у литији носили одежу Богородице и видевши то непријатељ
одступио је од града. Касније је настала легенда да су свету одећу потопили у
море па је настала бура и потопила бродове Руси.
Византијци нису могли да се
начуде храбрости и смелости Руси. „Народ без славе, народ којег до сада нико
није помињао, народ који смо сматрали невољницима – а ипак је створио себи име
и постао славан! Понижаван и сиромашан – дошао је до таквог значења и
богатства. Живео је негде далеко од нас, варварски, номадски, без оружја, без
никаквог војничког знања – тако је снажно и брзо грунуо у наш крај, као морски
талас... Оно, којима је било страшно да чују о ромејима – подигли су оружје
против наше државе и тапшали длановима и надали се заузети престоницу као
птичје гнездо...“
Летопис каже да је поход 866.
г. био под командом Аскољда и Дира. Обадва кнеза су такође ишли на печениге,
који су се тада први пут појавили у степама и заградили Украјини пролаз на Црно
море. Потукли су орду печенига.
Време Аскољда и Дира је
било почетак јачања Кијевске Државе. Кијев се први пут показао не само као
трговачки центар и центар пољанске земље, али као центар надњипрањске државе
која је располагала значајним војним снагама и могла се чак супроставити и
силовитој Византији.
Ови први организатори наше
државе су трагично окончали живот.
[2] Назив сребрних и бронзаних новчића, који су се
у разна времена налазили на тржишту украјинских крајева.
[3] Светитељ Иларион I (990 – 1088) – Митрополит Кијевски и целе Руси, први
митрополит словенског порекла, говорник и писац, црквено-политички активиста
древне Украјине. Уврштен у ред светаца.
[4] Епско средњоевропско дело настало најкасније1187 године као одраз
пораза новгородског кнеза Игора у борби са половцима
[5] Варјази су били скандинавске наоружане групе повезане међусобно разним
облицима заклетви али пре свега трговачким интересима, које су биле активне
између 8 и 12 века на Балтику и у Источној Европи.
[6] Апостроф
значи да се ово слово изговара мекано. У оригиналном украјинском писму ту се
налази меки знак. Пошто у српском језику не постоји меки знак, ставља се
апостроф. (укр. Русь)
[7] У Србији
живе још увек тзв русини. Око речи „руски“ је често непознато на чега се
односи. У српском језику би се рекло „Русински језик“ и то је јасно на чега се
односи; али русини на свом русинском би рекли „руски язик, руска
матка, руска школа» па тај њихов изговор прави забуну кад то чују срби,
они мисле да се то односи на Русију.
[8] Лат. Gothi, Got(h)ones, група источногерманских народа, који су у времену од
2. до 8. века имали значајну улогу у историји ране средњовековне Европе. То су
била германска племена, вероватно источноскандинавског порекла.
[9] Извиривање
гранита, шљунка и других стена које су биле у кориту Дњипра између градова
Дњипропетровск и Запорижје. После
изградње хидроцентрале „Дњипрогрес“ 1932 године, прагови су потопљени
акумулационим језером.
Нема коментара:
Постави коментар