005 - Велика историја Украјине – Владимир Велики

Свјатославови синови

     Свјатослав је пред други поход у Бугарску поделио своје земље међу синовима. Најстарији Јарополк је требао књажевати у Кијеву, млађи Олег у деревљанској земљи, најмлађи Владимир у Новгороду Великом. Али тек што је Свјатослав склопио очи, међу синовима је почела борба.

     Свађа је прво настала међу Јарополком и Олегом.

     Јарополков саветник је био Свенељд, стари Игоров и Свјатославов војвода. Свенељдов син, Љут, отишао је једном у лов и неопрезно је прешао у деревљанску земљу. Ту га је нашао кнез Олег, који је такође био у лову. Запитао се ко је то ујахао у његову државу. Када је сазнао да је то Свенељдич[1], појахао је против њега и убио га. Који је био разлог за проливање крви, летописац не објашњава. Дали је била обична ловачка завада, или непромишљеност Олега или Љута или неки тежи спорови међу двојицом суседних кнежева-браће? Можемо разно предпостављати.

     Стари Свенељд се разпалио у жељи за осветом. Почео је наговарати кнеза Јарополка: „Иди на брата, одузми му посед“. Јарополк га је послушао и отишао у деревљанску земљу. Олег му је изашао у сусрет и оба пука су се супроставила међусобно. Јарополкова војска је била јача па је победила. Олег је почео бежати у оближњи град Вруч (сада Овруч). Али није стигао до сигурног заклона. Пред капијом града је био узан мост преко дубоког канала. Бегунци су се ту сабили, гурали су један другог и одједном цела гомила се срушила у канал. Пало је много војника са коњима – коњи су затрпали људе. Ту је такође погинуо и Олег.

     Јарополк је ушао у Овруч и преузео власт у њему. Почео је тражити брата и није га могао наћи. Један деревљанин је донео вест, да је видео како су кнеза гурнули са моста. Јарополк је наредио да траже брата. Од јутра до поднева су извлачили лешеве из канала и нашли мртвог Олега. Донели су његово тело и положили на ћилим. Јарополк је дошао и заплакао над покојним братом и рекао Свенељду: „Видиш, ево имаш, шта си хтео“. Олега су сахранили код града Овруча а хумка стоји нетакнута и до сада.

Владимир заузима Кијев

     Трећи од браће, Владимир, за време ове борбе боравио је далеко на северу, у Новгороду. Старија браћа га нису сматрала равним себи, јер је његова мама Малуша није била кнежевског рода, била је ћерка Малка Љубчанина из града Љубеч и на Ољгином двору је била само кључарка. Зато је Владимир имао симпатизере међу грађанством, а његов саветник је био његов ујак, паметан и поштован Добриња.

     Јарополк, кад је узео Олегову земљу, замислио је да узме себи и Новгород. Можда му је то саветовао Свенељд. Кнез је могао бити јак само ако је владао сам у целој држави. Владимир није имао снаге да се брани, напустио је свој посед и одпутовао иза мора, у Скандинавију. Јарополк је у Новгороду оставио своје намеснике. На тај начин је постао владар целе очеве државе.

     Али Владимир није имао намеру да се одрекне свог дела. У Скандинавији је унајмио вољне варјаге и са њима се вратио у Новгород. Без тешкоћа је истерао из града братове намеснике, преузео град и све северне земље.

     Није се задовољио овим успесима, одлучио је да заузме за себе и очеву престоницу, Кијев, а са њим и власт у целој држави. По витешком обичају предупредио је Јарополка о рату: „Идем против тебе, спремај се за рат!“

     Али рат се није водио на витешки начин. Јарополк се закључао у Кијеву. Владимир није имао такву војску да би заизео утврђен град и упустио се у лукавство. Почео је преговоре са Јаропилковим војводом Блудом и наговарао га на издају: „Буди ми пријатељ. Кад се ослободим Јарополка, тебе ћу поштовати као рођеног оца. Нисам ја почео против браће ратовати а он“. Блуд је обећао да ће издати Јарополка. Прво је мислио да убије кнеза али није нашао никога у Кијеву ко би се усудио да то изврши. Онда је почео да лаже Јарополка да се грађани буне против њега и да хоће да пусте Владимира у град. Јарополк се уплашио, кришом је изашао из Кијева и кренуо у бегство. Владимир је то искористио и заузео Кијев.

     Јарополк се сакрио у малом градићу Родни на ушћу реке Росе. Тамо код њега је дошао Блуд. После кратког времена стигао је и Владимир са војском. Започели су опсаду. У степском граду није било залиха, настала је глад – касније је чак настала пословица: „беда као у Родни“. Онда је издајица Блуд наговорио Јарополка да оде код Владимира и да се помири са њим. А у међувремену је јавио Владимиру да постави заседу на брата. Верни слуга Варјажко је упозоравао кнеза да не иде у непријетељски логор јер ће погинути. Али Јарополк није послушао него је отишао. У моменту кад је улазио у Владимиров двор, бацили су се на њега два варјага са мачевима и убили Јарополка.

     На такав жустар начин су кнежеви водили међусобне обрачуне. Да ли су млади Свјатославичи били криви у тој борби или су били само алат у рукама војвода; жељних власти, незна се сигурно. Сурови и дивљи су били тадашњи обичаји – пут до власти је водио преко крви и лешева.

Судбина кнегиња

     У та крвава времена била је тужна и незавидна судбина жена. Жена је тада била мужева власност, робиња и слуга свом господару.  Жену су куповали или узимали са пленом. Нико није питао за вољу младе девојке, отац је давао силом томе, кога јој је он изабрао за мужа. Кад умре муж, удовица је била немоћна и остајала је у рукама тога, ко је добио имање њеног мужа. Чак ни кнегиње нису имале веће право од њених сестара из народа. Стари летопис нам описује кратким речима судбину неких кнегиња из тог времена.

     Јарополкова жена је била гркиња, Њу је нашао Свјатослав за време похода у Византију у неком манастиру и повео је са собом и одредио је сину за жену. Насрећна кнегиња-калуђерица... Кад је Јарополк погинуо, узео је Владимир себи за жену, са њом је имао сина Свјатополка, који је касније добио име Окајани. „Из грешног корена и плод је лош“, примећује летописац.

     Друга Владимирова жена је била Рогнид, ћерка полоћког кнеза Рогволда. Кад је Владимир завладао Новгородом, зажелео је да изпроси зу кнегињицу. Рогволд је питао ћерку: „Хоћеш ли да се удаш за Владимира?“ Горда Рогнид је одговорила: „Нећу робињиног сина, радије ћу за Јарополка“, јер је просио и Јарополк. Владимир је одлучио да се освети за увреду. Сакупио је војску и напао на Полоћк, убио Рогволда а Рогнид узео силом себи за жену. Несрећну кнегињу су после назвали Горислава. Владимир јој је да двор на Либеди, али нису могли да се сложе, кнегиња је мрзела мужа а он је њу избегавао. Једном, ноћу, Рогнид је чак хтела да убије Владимира али он се баш пробудио и ухватио је за руку у којој је био нож. Кнез је одлучио да казни жену смрћу. Наредио јој је да се обуче најлепше хаљине, као на свадби и да седне на престо. Затим је ушао са огољеним мачем да је убије. Али Горислава је узела са собом малог сина Изјаслава и дала му мач у руке. Кад се Владимир приближио, син је иступио испред њега и рекао: „Оче, да ли ти мислиш да си овде сам?“ Владимир се застидео и рекао: „А ко би знао да си ти ту“ – и бацио мач.

     Касније се кнез саветовао са бојарима, шта да ради са неверном женом. Бојари су му саветовали да не убија мајку свога сина него да јој да неки град за издржавање. Владимир је саградио тврђаву Изјаслављ (сад Заслав у Вилињи) и тамо сместио Рогнид са сином.

Обједињење државе

     После победе над браћом, Владимир је постао једини владар у целој држави, коју је оставио његов тата. Његова владавина је трајала од 980. до смрти 1015 г.

     На почетку владавине Владимир је морао уложити много труда да одржи заједно разнолике замље и племена. Кад је почела борба између Свјатославича, даљње земље нису осећали над собом јаку власт и почели су живети својим посебним животом, како су живели раније, у стара времена. Било је потребно поново их силом привлачити у државну организацију. Током неколико година Владимир је непрестано био у ратним походима са војском на разним странама.

     981. г. отишао је у Галичину. Тамошња племена хорвати и дулиби признавали су власт Кијева још за време Олега па чак у учествовали у походима на Цариград. Касније су потпали под власт „љаха“[2], како каже летопис, али када и у којим условима, о томе не знамо ништа. Владимир је у свом походу на западне земље заузео Перемешљ, Червен (у Холмшчењи) и друге градове.

     Те исте године водио се рат са вјатичима. Владимир им је наметнуо данак од плуга, како су плаћали од давнина. Али следеће године (982. г.) вјатичи су се опет побунили прозив Кијевске власти. Кнез је ишао против њих поново и присилио их на послушност.

     983. г. Владимир је кренуо против јатвјага. То је било агресивно, дивље племе, летонског рода. Живели су они између Нимана и Двине у непроходним шумама и оданде нападали на културније суседе. Владимиров поход је на дуже време примирио њихове нападе.

     984. г. покорили су се белоруски радимичи. Владимир је против њих послао војводу Вујефаста, којег је народ звао Вучји Реп. Он је победио радимиче на реци Пешчана и од тога ја настала приповетка како пешчанци беже од вучјег репа.

     985 г Владимир ја испланирао поход на воложањске бугаре. Ови „сребрни“ бугари уништени Свјатославом, опет су се опоравили и нису хтели плаћати данак. Владимир је кренуо против њих са својим ујаком Добрињем. Војска је пловила Волгом у чамцима а обалом су ишли степски торци, које је кнез унајмио у помоћ. Али бугари су били снажни и имућни па их је било тешко победити. Кад су довели заробљенике, разумни Добриња их је прегледао и рекао: „Сви они имају чизме – изгледа да нам неће плаћати данак. Боље да идемо на оне, који ходају у крпама!“ Онда је Владимир одлучио да успостави мир са бугарима. Обе стране су се заклеле на договор, али су бугари притајено говорили: „Онда ће међу нама бити мир, кад камен буде пливао а хмељ буде тонуо“.

     993. г. је био још један поход против хорвата на Подкарпатју, али о њему летописац није дао никакве ближе појединости.

Борба са печенезима

     Истовремено са овим походима требало је водити непрекидну борбу са печенезима. Ови дивљи степски људи су живели већ пола века на украјинским степама. Са њима је већ ратовао Игор а Свјатослав је у борби са овим номадима изгубио своју бујну главу код Дњипрових прагова. Охрабрени првим успесима печенези су са дивљим ентузијазмом надирали у насељене украјинске крајеве, једном годишње су нападали на пограничне градове а некад се завлачили и до Кијева. Рат са њима никад није престајао, писао је летописац.

     Влафдимир је добро знао за ту опасност из степе. Чак је једном и лично био у опасности и за мало није био заробљен. Печенези су напали на Василив (сад Васиљкив, код Кијева), кнез је кренуо против њих али није имао пуно војске и није могао ништа урадити, морао се повући и сакрити под неки мост. Касније је на том месту саградио цркву за успомену.

     Да би задржао надирање непријатеља владимир је почео градити  градове и утврђења са обе стране Дњипра. Код Кијева су утврђене реке Стугна и Ирпењ, на левој обали Дњипра Сула, Трубеж и Сејм. На важнијим местима су градили тврђаве а између њих ровове са високим дрвеним кољем. У тврђавама су биле постављене јаке страже. Остаци тих ровова су остали до данашњих дана. Протежу се они дугим линијама, по 100-200 километара. Таква величанствена погранична утврђења у давнија времена су градили само римљани (славне „limes“).

     Захваљујући овом Владимировом утврђивању притисак печенега је ослабио па је Украјина могла прећи у нападачки рат са степом.

Легенда о Кожемјаки

     О борби са печенезима 992. године летописи дају разне легенде, кад се Владимир вратио из Галичине, печенези су напали на леву[3] Украјину. Кнез је иступио против њих и стао код реке Трубеж. Печенези су се зауставили на другој обали. Ни једни ни други нису били вољни почети борбу. Онда је печенешки кан дојахао до реке и предложио да борбу одлуче два најача војника. Владимир је пристао на то и наредио да нађу најачег човека у својој војсци. Другог дана печенези су довели свог борца. Он је био огромне висине и „јако страшан“. А у Владимировој војсци нису могли наћи никог, ко би могао да му се супростави. Утом је неки стари војник пришао кнезу и рекао да код куће има најмлађег сина тако јаког да рукама цепа кожу. Довели су тог младића а он каже: „Не знам дали ћу победити, испробајте ме“. Пустили су на њега великог и снажног бика, којег су прво разљутили ватром. Младић је зграбио руком бика за бок и ишчупао му кожу са месом, колико је захватио руком. Владимир је рекао: „Можеш се борити“. Кад је печенез видео младића, разсмејао се, јер је младић био ниског раста. Одмерили су место између две војске и кренули један против другог. Ухватили су се рукама и чврсто држали. Младић је зграбио печенезу руку и бацио га на земљу. Печенези су крикнули од страха и почели бежати. Владимирова војска се бацила за њима и почала их касапити.

     Владимир је прославио победу и на томе месту саградио град и назвао га Перејаслав, јер је младић преузео славу од печенега. (У стварности Перејаслав је постојао већш у време Олега). У народним причама овог младића су звали Кожемјака од тога да је он као кидао кожу.

Билгородска чорба - желе

     Друга легенда говори о опсади Билгорода (недалеко Кијева) 997. г.  Владимир је одпутовао у Новгород да оданде доведе војску против печенега. Номади су искористили његову одсутност и напали на Кијевшчину. Опколили су и Билгород и ником нису дозволили да изађе из града. У граду је настајао глад а помоћи од кнеза није било. Грађани су сакупили на савет и одлучили да се предају непријатељу:  „Предајмо се печенезима, неке ће убити а неки ће остати живи а од глади ћемо сви умрети“. Али један стари човек је посаветовао билгорођане да се бране лукавством. Рекао им је да сакупе нешто овса, пшенице или бар мекиња, залити водом и направити чорбу. Буре са чорбом су спустили у бунар а у други бунар спустили буре питког меда. Другог дана грађани су позвалиу град печенешке посланике, да виде, шта се код њих ради. „Зашто трошите своју снагу“, рекоше печенезима, „кад би стајали и десет година код града, ништа нам неби могли, јер ми добијамо храну из земље“. И одввли су их код једног и другог бунара и дали им да пробају чорбу и мед. Печенези су се зачудили и рекли: „Неће нам поверовати наши кнежеви ако сами не пробају“. Билгорођани су им насули пуно ведро и пустили их из града. Печенешки кнежеви су поверовали да неће моћи заузети град глађу па су одустали од опсаде.

Савез са Византијом

     У нападе печенега на Украјину била је умешана Византија. Од времена Свјатославових похода византијска држава се бојала најезде са севера и свим силама се трудила да заустави раст кијевске државе. Као и у старија времена тако и сад грци су били у вези са печенезима и слали их на украјинске земље. Арапски писац Јахија каже, да су после смрти Свјатослава односи између Кијева и Цариграда били јако непријатељски.

     Али касније су се низали догађаји, који су приморали византијце да траже помоћ од Украјине. Наследници Цимискиа, цареви Васиилије и Константин, који су владали заједно, нашли су се у великој опасности. Подигао је побуну против њих један од великодостојника Варда Фока. Побуњеничка војска из Мале Азије кренула је на Босфор и угрозила царску престоноцу, Константинопољ. Цар Василије је тада молио Владимира да му да војну помоћ.

     Више пута у старија времена војска из Украјине била је у грчкој служби. И варјази и словени су ратовали за ствар грчког цара, за малу цену проливали своју крв. Византијци су мислили да ће и сад кијевски кнез дати своју војску за неку договорену цену. Али Владимир се показао ту као прави владар. Обаћао је помоћ, али за то није тражио шта –било, тражио је за себе руку цареве сетре.

     За Византију је такав захтев било нешто нечувено. Грчко царство је било најстарије у Европи, сматрали су се наследницима Рима, живело је вековима у светлим традицијама светске империје. Такав захтев принцезине руке за „варварског“ кнеза било је за византијску династију тешко понижење.

     Деда обојице царева, Константин Прворођени оставио је својој породици упутство, како да поступају са таквим „понижавајућим“ захтевима.

     „Када хозари“, писао је он, „или турци (тј. угри), или Рус’, или неки други северни или скитски народ, како то често бива, почне молити или захтевати да му се пошаљу царска одела, круне или резе за неку услугу или помоћ, треба се изговарати, да таква одела и круне нису направили људи, а послани од Бога преко анђела цару Константину“, (који је први примио кршћанство).

      „Кад неки од тих неверних и ништавних северних народа почне захтевати, да се ороди са ромејским (византијским) императором, да узме његову ћерку за себе или да да своју ћерку императору или његовом сину – треба одговорити на такав понижавајући захтев, да је то забрана, страшна и необорива одредба светог и великог Константина“.

     Таквим студиозним аргументима рушили су византијци те нечувене, по њиховом мишљењу, захтеве „варвара“. Чак и немачком краљу Отону, који је такође имао титулу римског цара, ускратили су такву част.

     Али сад су се цареви Василије и Константин нашли у тако компликованој ситуацији, да су за савез са моћним кијевским кнезом били спремни да плате највећу цену. И тако је Владимир добио обећање да ће императорова сестра, принцеза Ана, постати његова жена.

     Владимир је тада послао помоћ царевима, шест хиљада пешадинаца, наоружаних штитовима и копљима. Ова јединица је учествовала у рату против побуњеника у Малој Азији. Фокина војска је разбијена, самозванац је платио главом па су цареви успоставили мир у својој држави.

Рат за Крим

     Чим је прошла опасност, горди цареви су одмах заборавили Владимирову услугу и нису хтели испунити своје обећање. Али Владимир није имао намеру устукнути. Кренуо је на југ брзим походом и ушао у Крим.

     За Византију је то био болни удар. Крим је за Цариград имао важан значај. Тамошњи грчки градови су посредовали у трговини са целом западном Европом. Скупљали су квас из „варварских“ земаља и препродавали тамо византијске индустријске производе. Кад би Византија изгубила ову колонију, њена трговина би била озбиљно пољуљана.

     Владимир је после дуже облоге заузео главни град Крима Херсонес или Корсуњ. О заузимању тог града наш летописац пише овако:

     Отишао је Владимир са војском на Корсуњ и опколио град. Стао је од града на домет стреле и наредио да га освоје. Његови војници су почели затрпавати ровове. Али корсуњани су прокопали испод зидина и тајно односили земљу и правили брег насред замка. Владимир се заинатио и рекао да ће освојити Корсуњ, макар му требало три године. Становници су се уморили али се ипак нису давали. Док није један корсуњанин, који се звао Настас, открио кнезу начин, како да освоји град. Он је написао на стрели: „Од бунара, који су источно од тебе, воде водоводи до града. Прекопај их и заустави воду“. И ту стрелу је тако одапео из лука да је пала испред Владимира. Кнез је наредио да прекопају водовод, у граду је нестало воде и Корсуњ се предао.

     Тек тада су цареви морали да испуне обећање – послати сестру Владимиру. Али уз то су поставили услов да Владимир прими крштење. Кнез је пристао на то.

     Принцеза Ана испрва није хтела да путује у Украјину: „Као да идем у ропство“ – жалила се. Али браћа су јој објашњавала: „Видиш колико је зла Рус’ учинила грцима, ослободићеш грчку земљу о тешког рата. А можда ће Бог због тебе преобратити рус’ку земљу“. Једва су је присилили. Села је на брод, са плачем се опростила од мајке и браће и одвезла се морем у Крим.  У Корсуњу се венчала са Владимиром. Владимир је тада одвео војску са Крима и вратио Корсуњ Византији.

Почеци хришћанства у Украјини

     Хришћанство се раширило јако брзо у црноморским земљама. Наш летопис даје легенду о томе, да ја на Дњипру Христову веру проповедао апостол Андрија и да је рекао својим ученицима: „Јел видите ове горе? На овим горама ће засјати милост божја, ту треба да буде велики град и мноштво цркава ће Бог саградити“. Ова легенда нема историјске основе, али може наслутити, да се у грчким колонијама на Црном мору кршћанство појавило већ у првом веку кршћанске ере. Крим има традицију о мучеништву трећег папе римског Климента у Корсуњу у осталим црноморским местима су поштовали разне мученике и првих кршћанских времена.

     Нешто касније кршћанство се раширило у дубину источно-европског копна. Готи су за време боравка у Украјини постали кршћани али под аријанским утицајем. Њихов апостол Улфила је ту почео преводити свето писмо на готски језик. Много је било кршћана у хозарској држави, имали су своја правно призната удружења. Покретљиви варјази су такође за време својих похођења по свим морима Европе брзо упознали кршћанство и у њиховим групама нису били ретки кршћани. Тако је кршћанска вера на разне начине могла доћи и до наших словена.

     Ближе информације о кршћанству код Руси (норманске и словенске) имамо од почетка 9. века. Из живота Стефана Сурожског сазнајемо, да је кнез Бравлин под утицајем чуда примио кршћанство. Тако се исто окрстио незнани вођа „варварин Рос“, који је напао на Амастриду у Малој Азији. Словенски апостол Константин-Кирил је, око 860. г., могао да се сретне у Корсуњу са еванђељем и псалтиром „рус’ким писмом писаним“ – тако о томе говори легенда. У то исто време окрстио се један од кнежева, који је напао на Цариград 860. г. Можда је то био кнез Аскољд – на његовом гробу је саграђена црква. У договору Игора са грцима 944. г. већ се јасно спомињу кршћани. Имали су они у Кијеву цркву св. Илије – то је прва црква, које се спомиње у Украјини. И коначно, кнегиња Ољга, прва из владајућег рода, примила је кршћанство, имала је свог свештеника Григорија и из Немачке довела првог мисионара Адалберта.

     Већ пред званичним покрштавањем кршћанство је у Украјини имало више него вековну традицију.

Владимир паганин

    Кнез Владимир је у почетку био ревностан присталица срарих богова. „Поставио је идоле на брегу, усред двора, испред веранде, дрвеног Перуна са сребрном главом и златним брковима, Хорса, Дажбога, Стрибога, Симаргла и Мокош. Приносили су им жртве и називали их боговима. Доводили су синове своје и кћерке и жртвовали их ђаволима, загађивали земљу својим жртвама и крвљу се упрљала рус’ка земља.“ Тако говори летописац-калуђер. И предаје још легенду о првом кијевском кршћанину-мученику.

     Једног дана су рекли старци и бојари: „Бацићемо жреб за дечака и девојчицу, на кога падне, заклаћемо га боговима. А био је у Кијеву један варјаг, који је дошао из Грчке и држао се кршћанства а имао је он сина, лепог лица и доброг по души. Жреб је пао баш на тог дечака. Дошли су посланици код варјага, да преда сина за жртву Боговима. Варјаг није пристао: „То нису богови, него дрво, што данас јесу а сутра ће иструлити. Они не једу и не пију и не говоре – направиле су их руке од дрвета. Бог је један, којем служе и поклањају се грци. Недам свог сина ђаволима“. Онда се скупила наоружана руља и бацила се на варјагову кућу са повицима: „Дај боговима свог сина!“ Варјаг је стајао на веранди и противио се: „Ако су они богови, нека пошаљу једног од њих да узме мог сина!“ Руља је крикнула, бацила се на кућу, разрушила је а варјага и сина искасапила. Чак није били ни познато, где су сахрањена њихова тела.

Владимир тражи нову веру

     Кијев је био велики, многољудан град. Долазиле су у њега присталице разних вера и трудили се да придобију кнеза за своја веровања. Летопис доноси опширну причу о томе, како је Владимир тражио нову веру.

     Најпрво су дошли код њега бугари – мухамеданци  и хвалили своју веру. Али кнезу се није свиђало да се не сме јести свињетина и пити вино: „Рус’се весели у пићу, без тога не може бити“, таквим речима је кнез одговорио мухамеданцима.

     Дошли немци од римског папе а Владимир их упитао: „Каква је ваша заповест?“ Они рекоше: „Постити усиљено, а ко пије и једе то ради на славу божју“.  Кнезу се није свидео такав пост па је испратио посланике.

     Наишли хозарски жидови и хвалили Мојсијев закон. Питао их кнез из које су земље. Они одговорише да су били у Јерусалиму али бог се наљутио на њихове предке и разаслао их по свим земљама. На то је  Владимир рекао: „Како ви можете бити учитељи другима, кад вас је Бог одбацио?“

     И коначно грци су послали кнезу филозофа и он му је објаснио основе хришћанске вере.

     Владимир је сазвао старце и бојаре и тражио од њих савет, коју веру да приме. Они одговорише: „Знамо, кнеже, да нико ништа своје не куди а увек хвали. Ако хоћеш да сазнаш истину пошаљи паметне мужеве нека сагледају сваку веру“. Свидела се кнезу та идеја па је послао посланике у разне државе.

      Вратише се ускоро посланици и испричаше тако: „Ишли смо код бугара, гледали смо како се клањају у свом храму – стоји такав без појаса, поклони се, седне и гледа тамо и овамо као ненормалан. Нема веселости код њих, само жалост и велики смрад. Ишли смо код немаца и видели како служе свакакве службе, али лепоте никакве нисмо видели. И на крају смо дошли код грка и увели су нас у своју цркву. И нисмо знали дали смо на земљи или на небу јер на земљи таквог нема и таке лепоте и не умемо то да опишемо, али знамо, да тамо Бог борави са људима и ту лепоту не можемо да заборавимо“.

     На то су бојари и старци рекли кнету: „Да је грчки закон био лош, неби га примила твоја бака Ољга а она је била паметнија од свих људи“. Онда је Владимир одлучио: „Отићемо и примићемо крштење“. А бојари су рекли: „Нека буде воља твоја, кнеже“.

Крштење Украјине

     О самом крштењу Владимира не знамо ништа сигурно. Наш летопис каже да се кнез крстио у Корсуњу. За време опсаде он је наводно ослепео и после крштења повратио вид. Али сам летописац је чуо такође и друге приче да се Владимир крстио у Кијеву или у Васиљеву. Васиљев је добио име по кнежевом крштеном имену, Васиљ. У скандинавској легенди се говори још другачије: Владимира је наговорио на крштење нормански кнез путник Олаф тригвесон и да је обред крштења одслужио његов епископ Павле. Види се, да се крштење није одиграло јавно и свечано па се о томе није сачувало сигурно памћење.

     Било је то 988. године.

     Кнез-хришћанин је имао обавезу да доведе до хришћанства свој народ. Владимир је почео енергично ширити нову веру. То није било тешко јер је у Кијеву већ било присталица хришћанства, посебно међу бојарима и старешинама. А обичан народ, иако је био везан за старе богове, нису смели да се противе кнезу.

     „Кад је Владимир дошао у Кијев“, прича летописац; „наредио је да поскидају идоле, једне да разлупају, друге да баце у ватру. За перуна је наредио, да га вежу коњу за реп и да га вуку са брда до реке и одредио је човека , који ће га тући гвожђетом. То није било због дрвета, које ништа не осећа, него на подсмех ђаволу. Вукли су га са брда да Дњипра и плакали су неверни људи, јер још нису били примили крштење. Затим су га бацили у реку. И наредио је Владимир, ако идол негде приђе обали, да се одгурне од обале док не прође прагове. Тако јеи било. Прешао је Перун преко прагова и тек тамо га вода избацила на обалу и то место је добило име Перунов Рињ“.

     Онда је Владимир наредио да се наредног дана сакупе сви људи код Дњипра на крштење. „Ако се неко не појави, богат или сиромах, биће ми непријатељ“ – тако је објавио кнез. Народ се послушно одазвао. „Кад то неби било добро, неби га примили кнез и бојари“ – чули су се такви коментари. Скупило се небројено много људи. Изашли су на реку кнез, бојари и свештеници, који су дошли из Корсуња па је почео обред крштења. Сви људи су ушли у воду, одрасли до врата, млади близу обале до груди, родитељи су држали децу на рукама а са обале су свештеници читали молитве.

     „И радостан је био Владимир, што је упознао Бога, он сам и његови људи“.

Организовање цркве

         Хришћанство се из Кијева полако проширило на околне крајеве. У почетку су се организовале хришћанске скупине само у већим градовима, где су били имућнији и културнији људи. Али у неким местима се нова вера примала са противљењем. У Новгороду су Владимирове војводе морале употребити силу, да би провели крштење – од тога је настала пословица, „Путатја је крстио ватром а Добриња мачем“. По селима је било јако тешко проповедати Христову веру, најмање из тог разлога, што није било довољно свештеника. Зато је у даљим крајевима народ још доста векова остао пагански и доносио жртве по шумама, мочварама и врелима, а видари и врачеви су имали већи значај од клера.

     Видљиви доказ о проширењу хришћанства био је изградња цркава. Хришћанске светиње су грађене превасходно тамо, где су до тад стајали идоли паганских богова. У Кијеву, на брду испред кнежевског двора, на Перуновом месту, Владимир је уздигао цркву св. Василија, свог покровитеља. На другом месту је саградио зидану цркву Богородици, која се звала Десјатина, зато, што је кнез за потребе уздржавање цркве одредио десетину својих прихода. Градили су је грчки мајстори и од тог времена почео је утицај Византије на украјинску архитектуру. У ту цркву су положили моште св. Климента, које је Владимир довезао из Корсуња. Цркве су украшавали иконама и црквеним стварима, којих је много дошло као плен са Крима.

     Организовањем црквеног живота у почетку су се бавили корсуњски духовници под руководством Настаса, тог истог, који је помогао Владимиру да заузме Корсуњ. Он је постао свештеник у цркви Десјатина. Али грчки свештеници се нису сналазили у проповедању хришћанства, јер нису знали добро језик. Зато се Владимир обратио за духовнике, где другде, него у Бугарску, где је био у Охриду самостални патриарх. У бугарској цркви коришшен је бугарски језик у богослужбама и тај језик је прешао у нашу сркву и користи се и до сад као старословенски.

     Центар црквене организације био у престоници државе, у Кијеву, у којем је успостављена митрополија тј. врховни епископат. Други епископат је био у Перејаславу, такође са називом митрополија. Касније су се појавили епископски центри у Чернигову, Турову (у Пољисју), Володимиру, Перемишљу и другим значајнијим градовима.

Владимиров устав

     Заједно са хришћанством код нас су дошли и црквени закони. Донели су их бугарски и грчки духовници, а кнез је наредио да их скупе у једну књигу, која се звала Владимиров Устав. Тај устав није дошао до нас у првобитном изгледу, јер га је касније духовна власт више пута допуњавала, али има у њему неколико одлука, које сигурно припадају Владимировом времену.

     У првом делу Устава кнез одређује десетину за одржавање цркава. Ова десетина је обухватала разне приходе: из суда, из трговина, од домова, од пољопривреде, од лова, од стада и уопште од сваких прихода.

     У другом поглављу кнез утврђује црквени суд. У духовни суд су припадали предмети, који су били повезани са паганским обичајима. Црковни суд ја кажњавао старинску крађу девојака ради брака, врачање, вештичарење, чарање, кување чудотворног биља, молитве и жртвовање по шумама и водама – све врсте оставштине давног веровања. Ту су се даље разматрали злочини против хришћанства, ако неко разбије крст или оштети зид на цркви, извади мртваца из гроба, уведе стоку у цркву и било како понижава хришћанску веру. И коначно у црквени суд су припадали предмети о незаконитим браковима, разводима, споровима око имања, ако неко истуче оца и мајку. Осим тога у свим предметима у црквени суд подлегали су и црквени људи. То су превасходно били чланови духовног сталежа и љихове породице: игумен, калуђер, свештеник, ђакон, попадија, поповић (њихов син), такође људи, који су тражили заштиту у цркви, разни старци и богаљи: „прошеник“ - који је чудесно оздравио, „задушни човек“ - невољник пуштен на слободу за нечију душу, „стороник“ - прочанин[4], слепац, инвалид и остали. И на крају епископима је било поверено да у градовима надгледају мере и ваге, морали су чувати њихову тачност, „не умножавати ни умањивати“.

Иностране мисије у Украјини

     У младој хришћанској држави било је много црквеног посла а недостајало је духовника. Кнез је довлачио сцештенике из најближих хришћанских земаља, из Грчке и Бугарске, али све је то било премало. Зато је поздрављао све мисионаре, који су долазили из других држава, у жељи да служе Христовој вери.

     У Владимирово време у Украјини су такође долазиле и западне, латинске мисије. Тада још није било подела у хришћанској цркви, није било енергичне борбе међу обредима. Владимир је са истим поштовањем примао латинске проповеднике као и грчке, јер је за све било довољно места.

     Један од таквих мисионара био је немац Бруно из Кверфурта, из Бонифацијевог реда, човек близак цару Оттону III. Он се заокупио жељом да проповеда хришћанство неверним народима, примио је епископско посвећење, одмах одпутовао у Угарску, затим је допутовао у Кијев око 1008. г. његов циљ је била земља печенега, „најљућих од свих пагана“, хтео је да их преобрати на Христову веру. О свом путовању Бруно пише овако:

     „Рус’ки кнез, велики и богат владар, задржао ме месец дана код себе против моје воље, као да сам ја хтео сам себе да упропастим. Наговарао ме, а је не идем код таквог неверног народа. Нећу донети никакве користи њиховим душама, само ћу наћи смрт и то најљућу. Али ме није могао намолити, и још га је уплашило некакво превиђње о мени.  Онда ме ја два дана пратио са војском до задње границе своје државе, коју је он због непријатељских напада окружио јаком и дугачком оградом. Он је скочио са коња на земљу, ја сам са друговима ишао испред, он је са својим старешинама ишао иза нас и тако смо прошли кроз капију. Он је стао на једном брду ја на другом: носио сам крст Христов и певао прелепе песме: „Петре, дали ме волиш, чувај моје стадо“. Кад се завршило певање, кнез је послао свог старешину код нас са таквим речима: Ја сам те довео, где се завршава моја земља и почиње непријатељска. До Бога те молим не упропаштавај свој млад живот. Ја знам да ћеш ти сутра до три сата, без потребе, без разлога, погинути љутом смрћу“. Ја сам одговорио: „Нека ти Бог отвори рај, што си ми показао пут ка паганима“.

     Храбар мисионар је са својим друговима отишао у степу. Ишли су два дана а трећег дана ујутру срели су прву групу печенега. Добошари су сазвали народ на скуп. Дивља руља се бацила на покорне калуђере, почели су их гуркати, тући, водити са места на место. Коначно су дошли до старешине и он је саслушао Брунов говор и дао се убедити да су мисионари дошли са добрим намерама. Дозволили су му да слободно шета и он је обишао три печенешке хорде. Успех мисије није био велики, једва је тридесет печенега примило хришћанство.

     Бруно је приклонио хорду на помирење са Владимиром и вратио се у Кијев. Владимир је пристао на мир са печенезима чак је и сина свог дао као залог. Бруно је једног од својих другова посветио у епископа за печенеге и заједно са Владимировим сином одпутовао поново у печенешке земље. Бруно је отишао на другу страну, код пруса код Балтичког мора и тамо погинуо мученичком смрћу 1009. г.

     Други западни мисионар је био епископ Рајнберн, такође немац. Он је одпутовао у Украјину као капелан ћерке пољског кнеза Болеслава Храброг, која је постала Свјатополкова жена, најстаријег Владимировог сина. Немачки историчар Титмар нема довољно похвалних речи за мисионарску делатност Рајнберна: „Колико је он радио у повереној му ствари, на то неће бити доста ни мог знања и реторике: И изрушио је и спалио паганске храмове, у море, посвећено ђаволима, бацио је четири камена, помазане са светим миром и очистио море светом водом, развио је младу грану на неродном дрвету, тј. раширио проповед на цео непросветљен народ. Тело је своје морио несаницом, оскудицом и ћутањем а срце окренуо према богоносним мислима“.

    Али овај светац се упустио у политичке интриге, одржавао је тајне везе са Болеславом и наговарао Свјатополка против оца. Владимир је био приморан да затвори и сина и епископа. Рајнберн је умро у тамници.

Последице хришћанства

     Владимир је примио хришћанску веру из више разлога. Изнад свега, ту су биле религијске мотивације: желео је наћи истиниту и сигурну веру. Култ древних богова, сиромашан садржајем и неразвијен, без јасних одредби о загробном животу, није више могао ни њему ни његовим савременицима да инпонује. Владимир се заинтересовао веровањима суседних народа, жидова, мухамеданаца, латињана, грка – на крају изабрао хришћанство у грчком обреду.

     Заједно са чисто религијским жељама ишло је такође и настојање да се подигне културни живот. Владимир и његови саветници су добро осетили, да се пагани свуда примају са понижењем. Иако је кијевска држава велика, богата и моћна, ипак су хришћански суседи гледали на њу са малоуважавањем. Желели су они да скину са себе етикету варварства и да се изједначе са културним народима.

     Коначно, биле су и политичке мотивације. Кад се Владимир приклонио грчком обреду, не само зато, што се његовим посланицима јако свидело грчко богослужење, он је примио грчку веру зато, што је то био мост за блиске везе са Византијом. Византијска држава ја стајала на првом месту у тадашњем политичком свету. Владимир је то добро знао, тражио је савез са моћним суседом и примио грчки обред, да би добио руку грчке принцезе. Као шурак византијског цара он је већ имао отворени пут на све европске дворове.

     Хришћанство је такође дало Украјини велике користи у унутрашњем животу. Хришћанство је било цемент, који је чврсто повезао и разне земље и народе у једну државну целину. До тог времена такве споне није било. Разна племена су имала своја веровања и повезану са њима културу, и невољно су се подавали под утицај пољана или варјага, који нису могли да им дају религијски систем. Са хришћанством је било другачије. Религија високо развијена, са солидним погледом, са прописима, који су обухватали све животне ствари. Таква религија се није бојала никакве конкуренције и сва паганска веровања потискивала је  са несавладивом снагом. А пошто је вера ишла из Кијева, са препоруком кијевског кнеза и заједно са тим разни делови државе слили су се у једну, сврсисходну, неподељиву целину.

     Хришћанство је имало велики утицај на промену обичаја. Сам Владимир је, како каже летописац, после крштења постао лагоднији, напустио је своје предходно развратничко понашање, трудио са да спречи проливање крви, бринуо о сиромашнима и немоћнима. Није било више ни говора о томе, да се приносе људске жртве, полако су нестајали варварски обичаји у брачном животу код наших племена. Хришћанска вера је изједначила људе, олакшала живот нижим слојевима, настојала је да се укине робство.

     Из стања варваризма Украјина је прелазила у вишу културу.

Школство и просвета

     Заједно са хришћанством у Украјини су се појавиле и прве школе. Владимир је, говори летописац, „почео узимати децу од значајних људи и слати их у школе. Мајке те деце су плакале за њима, јер још нису биле утврдиле веру, - плакале су као за покојницима“.

     Школа је имала за циљ да припреми духовнике, којих је требало много за свеже покрштену земљу а исто тако и чиновника за државу. У почетку школе су осниване само при епископским катедрама и при већим црквама. Учење се ограничавало на читање, писање и упознавање светог писма. Предавали су сами духовници, у почетку бугарски свештеници, који су могли да се разумеју са децом, касније су приучени домаћи предавачи. Школа је уводила младо поколење у културни свет. Учење у Кијеву је већ у прво време било стављено на значајан ниво. Из Владимирове школе је изашао каснији митрополит Иларион, који се обележавао широким образовањем на византијски систем и прославио се као проповедник. Образовање је стекао код куће, у Украјини.

     Сам Владимир је „волео речи књижне“, тј. жељно је слушао читање, посебно светог писма. Дали је кнез стекао уметност читања и писања, о томе летопис не спомиње, али својој деци је дао образовање, Јарослав се већ сврстао у љубитеље књига.

     При црквама и школама настајале су библиотеке, у почетку само религијског садржаја.

Државна обележја

     Владимир је превасходно желео да покаже, да је његова држава достигла виши ниво развоја и по примеру осталих владара почео користити почасна државна обележја.

     Пример за то  је била Византија. На цариградском двору је и сам цар и његова родбина и цео двор користили су разна одговарајућа одела, резе, круне, дијадеме. Када је Владимир узео за жену византијску принцезу, његови шураци – цареви су се потрудили, да подигну његов значај па су му признали своја царска обележја. Стари летопис  о овоме не говори ништа али је касније била јако раширена прича, да је приликом женидбе Владимир добио обележја царске власти. Од тих обележја најважнија је била круна. У трезору московских царева се чувала тз капа Владимира Мономаха.   То ја стварно стара византијска дијадема и неки научници предпостављају да је то уствари круна Владимира Великог. Да је кнез стварно носио круне доказује Владимиров новац, на којему је он представљен са круном.

     Владимир је први од украјинских кнежева почео да излива своје монете. Радио је то такође у намери да учини своју државу више познатом. Владимиров новац је био златан и сребрни. Новац је прављен по примеру на византијски. На једној страни је Христов лик, на другој фигура самог кнеза, како седи на престолу, са царским обележјима, са крстом у руци. Надписи су били: „Владимир на престолу“, „Владимир а ово је његово злато“ или „Владимир а ово је његово сребро“.

     На неким монетама је представљен тадашњи грб кијевске државе, тризуб. Одакле је дошао овај хералдички знак и шта он значи постоје разне предпоставке. Једни научници мисле, да је то стари грб Рјуриковича, донесен из Скандинавије. Већ и стари кнежеви су имали своје печате – спомињу се у договорима са грцима – сигурно су на њима били неки грбови, можда баш тризуб. Други предпостављају да је владимир прихватио грб на примеру Византије и да је тризуб кнежев монограм. У исплетеним линијама на њему може се прочитати име Владимир. Неки трећи мисле, да је то симбол власти и господарења на мору, као што је сличан знак грчког бога и Посејдона. До Владимирових традиција вратила се и нова украјинска држава, када је 1917. г. примила тризуб за свој државни знак.

Односи са суседима

      Кијевска држава је по простору била највећа од свих европских земаља, иако су се границе нешто смањиле на истоку и југу. На истоку одвојило се Поволжа. Сребрни бугари нису хтели признати власт Кијева. Али губитак тих земаља није имао велики значај јер су Волга и Каспијско језеро већ изгубили своју улогу у трговини. За Украјину је било болније што је степа пала у руке дивљим печенезима па је био отежан приступ мору. Акција утврђивања је давала наду, да ће те земље опет постати украјинске. Зато је на западу Украјина добила нове територије. Владимир је узео под своју власт Полоцк и ушао на земљу јатвјага. На тај начин је добио границу са Прусима и ближи пут из Кијева до Балтичког мора. Још је важније било то што се у Владимировим рукама нашло Поткарпатје. Тамошњи извори соли су имали велики значај за крајеве поред Дњипра, посебно од времена, кад су печенези затворили пут до сланих језера на Црном мору. У Волињу недалеко Буга Владимир је саградио нови град и по свом имену назвао га Володимир.

     Владимир је са суседима одржавао мир и разумевање. Са Византијом од кнежеве женидбе били су пријатељски односи. Трговина се још више развила, грчке занатлије и трговци настањивали су се у Украјини а у Византију су често ишле варјашке и украјинске дружине. У добрим односима је живео Владимир са угарским краљем Стефаном, који се такође покрстио и ширио хришћанство у својој земљи. Добри односи су били и са чешким кнезом Андрихом.

     Једино се са Пољском није одржао мир. Разлог за сукоб су били червенски градови, које је Владимир заузео 981. г., а можда је било још разлога за које не знамо. 922. г. рат је почињао, касније је Владимир ишао дубоко у Пољску али са каквим резултатом, летописи нису забележили. Касније је дошло до мира а помирење је потврђено браком Свјатополка, Владимировог сина, и ћерке Болеслава Храброг. Али убрзо Свјатослав се почео бунити против оца а Владимир је сумњао да је то било по наговору Болеслава. Он је затворио Свјатополка и епископа Рајнберна, који је учествовао у тим интригама. 1013. г. Болеслав је кренуо против Владимира уз помоћ немаца и печенега. За време похода дошло је у војсци до туче, Болеслав је наредио да побију печенеге и тако се поход завршио без ичега.

Организација државе

     Иако је Владимирова држава била мања него његовог оца зато је била боље организована. Раније су по разним градовима владале Војводе, варјази а касније домаћи људи, који ничим нису били везани за кнеза, осим по служби. Владимир је увео другачији начин управе – он је за намеснике у градовима поставио своје синове. У Турову у Полисју владао је Свјатополк, у Володимиру у Волињи Всеволод, у далекому Тмуторокању на Азовском мору Мстислав, у Новгороду Јарослав, у Ростову Борис, у Мурому Глиб. На тај начин све земље су биле више зависне од кнежеве власти и управа у њима је била више стабилна.

     У то време коначно је престао утицај варјага. Владимир се на почетку свог владања користио најамљеном варјашком војском па је и Кијев освојио са њиховом помоћи. Варјази су тада затражили одкуп од града: „То је наш град, ми смо га заузели и тражимо одкуп, по две гривње по човеку“. Владимир се сажалио над престоницом и замислио да се реши варјага. Утом им је рекао: „Сачекајте месец, нека сакупе ласице (скупе коже за плаћање). Варјази су чекали месец дана а за то време кнез је скупио другу војску. Онда су варјази схватили у чеми је ствар. „Преварио си нас“, рекли су му, „али нам покажи пут у Грчку“. Кнез је изабрао међу њима најбоље војнике и оставио их себи а остале пустио према Цариграду. Али пре њих послао је цару вест: „Иду варјази на тебе, немој их држати у граду, јер ће ти направити свађу, пошаљи их на разне стране а назад не пуштај ни једног“.

     Већ за време Владимира није било варјага на значајнијим местима. Међу војводама спомиње се један варјаг Вујефаст или Вучји Реп. Виши положаји су били у рукама људи као Добриња и Путјата, који су били локалног порекла.

Односи са становништвом

     Владимир је пажљиво слушао глас народа. Узимао је у свој савет представнике виших слојева и заједно са њима осмишљавао државне ствари: „о уређењу земље, о ратовима, о уставу“. Моћни бојари и старешине земаља помагали су кнезу у његовом раду.

     Владимир је увео неке нове законе. Разбојнике није кажњавао смрћу, како је то рађено раније, него их кажњавао новчаним казнама. Због тога се повећало разбојништво. Епископи су на то скренули пажњу и питали кнеза зашто не кажњава смрћу. „Бојим се греха“, одговорио је Владимир. Епископи су му рекли: „Ти си постављен од Бога да кажњаваш лоше и штитиш добре – дозвољено је теби да казниш смрћу разбојника, кад испиташ његову кривицу“. Онда је кнез укинуо новчане казне и почео кажњавати смрћу. После неког времена  епископи и старешине  су му саветовали да се врати на предходно: „Војне потребе су постале велике па би судске казне добро дошле за оружје и коње“. И Владимир је поново увео новчане казне.

     За своју војску Владимир је био великодушан и љубазан. Летописац пише да су војници једном почели да се жале на кнеза: „Лоше нам се чини, једемо дрвеним кашикама а не сребрним“. Кад је то чуо кнез, наредио је да им искују сребрне кашике и рекао: „Сребром и златом нећу стећи дружину, а са дружином ћу стећи и сребро и злато“.

     Народну масу је придобијао великим банкетима, који су се организовали за време свечаности и празника. Такви пирови су трајали по неколико дана а позивани су као старешине, бојари, значајни људи тако и сиромашни и немоћни. На банкетима су свима делили месо, рибе, хлеб, воће а меда су давали по неколико стотина мерица. Свима је било дозвољено да дођу на кнежев двор, а немоћним и болесним, који нису могли доћи, развожено је храну и пиће колима. Ови Владимирови пирови су касније ушли у народне песме и доброг кнеза су називали „сјајно сунце“.

Владимирова смрт

     Пред крај живота Владимир је имао много проблема са сином. Најстарији Свјатополк је ушао у сумњиве односе са Пољском па му је Владимир одузео туровску земљу, утамничио га и држао недалеко Кијева у Вишгороду. Затим је поново одказао послушност Јарослав, који је владао у Новгороду – није хтео да плаћа данак, који су новгородци одавно плаћали Кијеву. Стари кнез се разљутио и наредио да секу шуме и да праве мостове – хтео је ићи у поход против Јарослава. Уз то су још дошле вести да печенези иду на Украјину. Кнез је против њих послао млађег сина Бориса.

     Усред тих незгода Владимир се тешко разболео и 15. Јула 1015, г. умро у свом двору у Берестову код Кијева.

     Бојари су неко време тајили његову смрт, јер је у Кијеву био Свјатополк. Њему, као најстаријем, припадао је престо, али очигледно да су старешине хтеле имати за кнеза неког млађег сина, можда Бориса. Владимирова сахрана се одржала по старинском обичају. Због нечег није било згодно изнети кнежево тело на рукама. Тело је из горње просторије пуштено са штриковима и положено на санке. Тело је било умотано у ћилим. Возили су га санкама до Десјатене цркве иако је било вруће лето, у јулу. Такав обичај превожења покојника на санкама  задржао се до данас на нашим Карпатима. Сахранили су Владимира поред његове жене Анне, које је умрла 1011. г. њихове камене гробнице су стајале на средини Десјатине цркве.

     Десјатина црква се срушила 1240. г. за време татарске опсаде, онда се и уништила кнежева гробница. Тек 1635. г. митрополит Петро Могила је провео претрагу у рушевинама ни пронашао заиста мермерну гробницу. Мислио је пренети те кнежеве остатке у Софијски сабор и молио је московског цара за нову гробницу али цар није журио и свечаност се није одржала. Делови моштију се чувају у разним местима: глава у Печерској Лаври, други делови у разним црквама. Од 13. века почели су Владимира поштивати као свеца.

Владимирова карактеристика

     Наш летописац представља кнеза на тај начин, као да је имао две душе: паганску и хришћанску. Владимир паганин је био ратоборан, строг, разуздан, - Владимир хришћанин обележавао се питомошћу и доброчинством, волео је мир, ред и спокој, био је строг према себи. Таква унутрашња промена је сасвим могућа, - хришћанство је имало огроман утицај на људе, посебно на те, који су га примали искрено, са дубоком вером. Али истовремено Владимир је био као симбол промена, које је тада пролазило украјинско становништво. Украјина је дуго била застрашујућа за суседне земље: „варвари-Рус’, народ суров и немилосрдан, који незна за милост према људима“ – то је обично карактеристика наших предака код страних писаца. Са дивљом, жилавом снагом, са младалачком бујношћу, са енергичношћу, храброшћу и омаловажавањем смрти, срљали су ови северни ратници на јужне, културне земље, носили уништење, смрт и руину. Али тај грозан народ се помало умирио, постао питом, људски и прешао у миран живот. Та промена је долазила сама по себи, под утицајем промењених економских услова и под притиском културнијих суседа. Али до убрзања промена доста је урадио сам Владимир. Ширење хришћанства, оснивање школа, почеци образовања, ново градитељство, промене у законодавству, побољшање управе, увођење Украјине у друштво хришћанских држава – све су то велике кнежеве заслуге. Зато су му каснија покољења дала назив Владимир Велики.

---

[1] У украјинском народу презиме се формира од очевог имена: нпр. Свенељд – Свенељдич.

[2] Западнословенско лехитско племе, које је живело на садашњим пољско-украјинским пограничним земљама. У рус’кој а касније у украјинској литератури ова реч се употребљавала за све пољаке (посебно такво значање јој је дао Нестор Летописац).  

[3] Ливобережна и Правобережна Украјина – тако се у украјинском језику често називају делови Украјине са леве и десне стране Дњипра.

[4] Прочанин – човек, који обилази света места ради молитве и јачања своје вере.

004 – Велика историја Украјине – Свјатослав завојевач

Свјатослав

     Ољга у последње године свог живота није владала сама а препустила је вођење државе сину Свјатославу.

     То је најзнаменитија и најбоља личност, највише витешка и благородна међу првим владарима кијевске државе.

     Свјатослав је одрастао у традицијама, које су му оставили његови светли предходници. Његов деда, Рјурик, први је увео варјаге у недоступне државе источне Европе, крчио за државу прве путеве, која је требала да настане на овим новим просторима. Његов тата, Игор, тражио је и на Црном и на Каспијском мору нове путеве развоја за Кијев и тако несрећно полегао у борби са слабим племеном деревљана. Мама, мудра Ољга, уводила га је у тајне европске политике. Свјатослав је од својих предака добио у наследство широки размах, храброст задавати себи далеке циљеве, умеће решавати најтеже задатке. У њему је текла варјашка крв али име је већ било словенско. Један део његове личности га је терао у далеке походе, на заузимање туђих земаља и крајева, други део га је везао за родни крај, за Украјину, говорила му је да мора имати осећај за потребе своје домовине. Али главна особина његовог духа је било велико витештво. Он је био војник целим својим бићем, није марио за мникакве тешкоће и опасности, био је безкомпромисан у борби али је према непријатељу умео да покаже великодушност и витештво.

     „Када је кнез Свјатослав одрастао и постао мушкарац, почео је окупљати много храбрих војника, јер је и сам био храбар и окретан, ходао је као леопард и много ратовао. Није вукао за собом кола, ни казане, није кувао месо него секао танко коњско или воловско месо или дивљач, покао на жару и тако јео. Није имао ни шатор а за спавање простирао је коњски прекривач а под главу стављао седло. Такви су били и његови војници. А кад је кренуо у напад на неки крај, унапред их је обавештавао: „идем на вас!“

     Тако говори о Свјатославу украјински летописац. Исто тако о кнезу говоре и грци, његови непријатељи, са којима је водио упорну борбу. Бојали су се преког кнеза и мрзели га али су са поштовањем говорили о његовој храбрости и херојству.

Уништење хозарске државе

     Своје владање Свјатослав је отпочео са походима на исток. Привлачили су га ти далеки крајеви, где је његов тата Игор стицао славу а још више су га терале у борбу животне потребе кијевске државе.

     Земље источно од Украјине, Доншчина и Поволжчина биле су још увек под влашћу хозара. Овај покретни и продуктивни народ умео је да загосподари тако важним путем, као што је Волга па је  са ушћа ове реке командовао свим суседним племенима. Хозарске трговачке станице протезале су се од Кавказа до Урала и у својим рукама су држали све околно становништво. Украјинска племена су се ослободола од хозарског утицаја већ за време Олега и Игора али даље на југу хозари су сами држали цело тржиште. Свјатослав је замислио да доврши дело својих предходника и да дефинитивно уништи ову моћну трговачку силу и да отвори источна тржишта за украјинске трговце.

     Он је свој поход почео од племена, која су била под хозарском влашћу. Код извора Оке живели су вјатичи, који су од давнина плаћали данак хозарима по ралу. Свјатослав их је ослободио из дуговечне невоље. Затим је кренуо даље на средњу Волгу. Тамо је била држава сребрних болгара – звали су се тако јер је кроз њихову земљу пролазило сребро са Урала. Њихова престоноца, Болгар (недалеко Казана) била је једна од највећих тржишта на северу, надалеко је био познат Болгар по кожама северних животиња, посебно црвених, белих и црних лисица, које су ту доносила зауралска племена. У Болгару се такође трговало невољницима. Један персијски песник је хвалио робиње, које су ту продаване:  „Све моје муке потичу од болгара, што стално довозе девојке из Болгара, да заведу човека. Њихове усне и зуби су тако лепи да од жеље за њима чевек гризе своје усне“... Ту су хозари такође имали велики утицај, ту су без престанка долазили њихови трговци. Свјатослав је заузео Болгар и узео у своје руке тржиште на Волги.

     После тих припрема кренуо је и на саму Хозарију. До првог сусрета дошло је на прелазу са Дона на Волгу. Ту је била хозарска тврђава Саркел или Бела Вежа (Кула-тврђава). На молбу хозара ову тврђаву су саградили грци, да не дозволе овим путем нападе из Украјине. Свјатослав је заузео ово место и отишао даље на Итиљ, хозарску престоницу код ушћа Волге (у околини Астрахана). Ту је било главно тржиште арапских и персијских производа – свила, оружје, метални алати, украси. Из Итиља је све то ишло даље на запад. А са севера овде довожене коже и крзна. Свјатослав је заузео Итиљ и није оставио камен на камену. Остварило се давно хозарско пророчанство, да ће пољани са обостраним мачевима победити хозаре, који имају сабље оштре са једне стране – кијевски кнез је заузео земљу народа, који је некад владао Кијевом.

     Из хозарског похода украјинска војска се враћала уздуж Каспијског мора и Кавказа. Код мора су заузели Семендер, познат по виноградима.  У подкавказју су се срели са храбрим планинским племенима јас (осетинима) и касогима (черкесима) и победили их у борби.

     Ови походи су се одвијали 964-968. г. Нису они донели кијевској држави такву корист, какву су могли очекивати. Украјина је победила опасног супарника у трговини и отворила себи слободан пут на исток – то је била корисна  страна победе. Али истовремено је нестала држава на Волги, која је задржавала степске хорде у походу на Европу. Хозарија није била војна сила  и јака држава али је ипак донекле штитила западне земље – сада те препреке није било па су номади са још већом силом надирали на наше земље.

Први поход на Бугарску

     Свјатославови предходници су више пута слали војну помоћ Византији. Таква помоћ је била потребна Цариграду против опасног северног суседа, Бугарске. Бугари су народ турског порекла, у 5-6. веку су дошли из Азије преко украјинских степа на доњи Дунав, тамо су се помешали са словенима и створили јаку државу. Византија није могла да се одупре новом и жилавом народу па је морала све више да одступа од Дунава. С почетка 10. века у рукама бугара је већ било више од пола Балканског полуострва. Бугарски кнежеви су тада примили титулу царева и наметнули су на Византију тежак данак а један од царева се чак охрабрио да тражи руку византијске принцезе а Цариград је морао удовољити његовом захтеву. Византија, најстарија држава на свету, сматрала је то великом срамотом за себе и тражила је начин да некако уништи Бугарску.

     Украјина је требала послужити у овој ствари. Већ за Олега и Игора византијски цареви су тражили помоћ од Руси. Наши кнежеви у својим договорима нису бранили варјазима да улазе у византијску службу али нису се дали увући у ову несигурну ствар. Али млад и немиран Свјатослав дозволио је да га увуку у ове планове.

     У Кијев је допутовао грк Калокир, син херсонског намесника, човек лукав и храбар и добро упознат са словенским стварима. Допутовао је као поверљиви посланик цара Никифора Фоке и довезао кнезу богате дарове – 1500 фунти у злату. Он је наговарао Свјатослава на поход на Бугарску. То је замља јако богата – из Грчке долазе тамо скупи материјали, злато, вино, воће, из Чешке и Мађарске сребро и коњи, из Украјине коже, восак, мед, невољници – ко тамо влада има свега довољно. Истовремено треба да ударе на бугаре и Свјатослав и Византија – Бугарска ће престати да постоји а победници ће поделити плен. У великој тајни грк је кнезу предложио други план – сам Калокир хоће да иступи против цара и да присвоји византијску круну – Свјатослав ће у савезу са њим биће још сигурнији.

     Свјатослав, жељан далеких путовања, радо је пристао на ове планове. Бугарски поход је могао донети велику корист његовој држави. Он је већ имао у рукама два трговачка пута, Дњипро и Дон – кад би освојио још и трећи, дунавски пут – цело црноморско тржиште би било у његовим рукама. Са таквим надама Свјатослав је започео рат са Бугарском.

     Свјатослав је кренуо са огромном војском. „Целу младост је дигао у поход, сакупио је 60 000 здравих људи, осим пратње“, пише грчки историчар Лав Ђакон. Бугари су се супроставили са 30 000 војника. До борбе је дошло код Доростола (сад Силистра). Свјатославова војска се искрцала са бродова и распоредила се на обали. Кренули су на непријатеља са штитовима и мачевима. Удар је био тако јак да су се бугари одмах разбежали на све стране. Пораз је дошао тако изненада да се бугарски цар Петар од разочарања разболео и за неколико дана умро. Кијевска војска је ишла даље и у срчаним борбама заузимала град за градом.  Осамдесет бугарских градова је пало под власт Свјатослава. За престоницу је изабрао Перејаславец или Малу Преславу (северно од Дунава).

     Успеси Свјатослава јако су забринули Византију. Била су то тешка времена за грчког цара. Већ трећу годину је владала глад и несташица хране. Арапи су стално нападали на византијске колоније у Азији а за њихову одбрану требало је тамо држати значајну војску. А овде са севера наступала је опасна сила украјинског кнеза, којег је Византија неопрезно призвала код себе. Цар Никифор, владар јако савестан и енергичан, трудио се да осигура Константинопољ за случај опсаде. Саградио је нове ратне машине и распоредио их по зидинама града, дебелим гвозденим ланцем је  закључао цариградско пристаниште и појачао јединице новим војницима.

    Али Свјатослав није кретао на Цариград. Из Украјине је дашла застрашујућа вест о нападу печенега. Кнез је брзо сакупио своју војску и отишао да брани домовину.

Напад печенега на Кијев

     Црноморским степама су од памтивека пролазиле разно-разне азијске хорде. Хуни, бугари, авари, мађари – сви ти номади су наваљивали на украјинске степе и тамо постављали своје логоре. Од почетака историје наш народ је морао водити борбу са њима, да би одбранили своје постојање и обезбедили шире просторе за живот. Украјински плуг се све дубље заривао у дивља поља а украјинска насеља се померала све ближе ка мору. Али степа се бранила и стално нове хорде су нападале на земљорадничка насеља, дивљи номади су рушили културан живот, палили су саграђена села, отимали имовину земљорадника, стотинама и хиљадама одводили у робље.

     Посебно је била грозна и упорна хорда печенега, који су били турског порекла. Печенези су прво живели код доње Волге али су их у 10. веку оданде потиснули хозари. Печенези су отишли на црноморске степе и заузели простор од доњег Дона до ушћа Дунава. Делили су се на осам „колена“ тј. хорди: четири је живело источно од Дњипра а четири западно. Као и остали становници степа, бавили су се сточарством, имали су велика стада коња, крава и оваца, продавали су их суседним народима, од њих је долазила стока и код нас. Али радије су се користили пљачком и нападима на мирна земљорадничка насеља и на трговачке логоре. Њихови пашњаци су одрезали Украјину од Црног мора. Путовање степом је постало немогуће а пловидба Дњипром јако опасна. Украјински трговци су морали  непрестано да се чувају при прелазу преко Дњипрових прагова, јер су на обали на њих вребали печенешке групе. Па чак кад су бродови испловили на море и пловили близу обала, печенези су јурили дужом приобаља, као чопор гладних вукова и чекали да олуја разбије пловила са трговачком робом.

     Украјински кнежеви нису довољно енергије улагали у борбу са овим степским непријатељем. Игор је ишао на њих и отерао их од Дњипра али су се они убрзо поново вратили. Кад је Игор ишао на Цариград, узео је неке печенешке групе у своју службу и пустио их у Бугарску. Печенези су искориштавали ратове између црноморских држава, били су час на једној час на другој страни и тако јачали.

     Кад је Свјатослав био у Бугарској, печенези су појурили на Кијев. Можда је иза тога стајала Византија. Византијци су више пута користиле степске хорде за нападе на неодговарајуће суседе – сад је печенешки напад требао да одвуче кнеза из Бугарске.

     О печенешком нападу наш летописац прича широко.

     Печенези су опколили Кијев са великом силом. Ољга се са унуцима Јарославом, Олегом и Владимиром закључала у граду. Непријатеља је било тако много да нико није могао изаћи из града, ни послати вест. Понестајало је хране и воде. Кијевљани су се скупили на савет, шта да раде: могли су још један дан да се бране, онда се требало предати печенезима. Питали су се дали би се неко охрабрио да преплива преко Дњипра и да јави војсци, која је била на другој обали. Јавио се један дечак да хоће да иде. Дозволили су му да изађе из града. Он је отишао међу печенеге са штриком и питао: „Јели неко видео мог коња?“ Знао је њихов језик и печенези су мислили да је један од њих. Тако се приближио реци, скинуо одело, ушао у воду и почео пливати. Печенези скочише за њим, почели га гађати стрелама, али му нису могли наудити. Са друге стране Дњипра су угледали дечака, узели га у чамац и одвезли до војводе Претича. Дечак је испричао у каквој је опасности Кијев, кнегиња и кнежевићи. Другог дана раним јутром Претич са војском у чамцима препловили су Дњипро и гласним трубљењем дали знак да долази помоћ. Кијевљани су се одазвали својим знаком. Печенези су помислили да се то Свјатослав вратио из похода па су брзо напустили опсаду Кијева.

     Печенешки кнез је посла сазнао да су га преварили али више није нападао на Кијев него се помирио са Претичем. Састали су се и руковали и разменили дарове. Печенешки кнез је поклонио коња, сабљу и стреле а Претич је поклонио панцир, штит и мач.

     Затим су Кијевљани послали вест Свјатославу о опасности, у којој је био главни град. „Ти, кнеже, туђу земљу тражиш и чуваш а замало да изгубиш своју“. У тим речима се осећало незадовољство због непрестаних похода Свјатослава, који су тражили пуно одрицања а нису доносили корист Украјини. Варјази су већ губили знаћај у Кијеву, до речи су долазили домаћи „лучши људи“, трговци и бојари. Они су желели мир и одбрану од степовика (степске хорде), њима се више нису свиђали далеки походи за славом и пленом.

Други поход на Бугарску

     На позиве из Украјине Свјатослав је напустио Бугарску и вратио се у Кијев. Али није имао намеру да се ту дуго задржава. Уредио је ствари у држави, поделио земље међу синовима, одредио им намеснике бојаре за помоћ и опет почео да се спрема у Бугарску. „Није ми мило у Кијеву“, рекао је, „хоћу да живим у Преславу код Дунава. То је центар моје државе. Тамо се слива сво богатство: од грка злато, сомот, вино и свакојако воће, из Чешке и Мађарске сребро и коњи, из Руси кожа, восак, мед и невољници“. Али Ољга је већ била стара и болесна и молила је да је не напушта. Свјатослав се кратко задржао, али после њене смрти кренуо је опет у поход. Још једном је у њему превагнула душа верјага, глад за славом и далеким путовањима.

     Бугарска се у међувремену побунила против кнеза. Кад је дошао у Преслав, мештани су пред њим затворили капију. Бугари су иступили у бој против украјинских пукова. Свјатослав је рекао својој војсци: „Браћо и дружино, дошло нам је да полегнемо ту, али полећи ћемо храбро!“ Борба је трајала цео дан, али пред мрак Свјатослав је превладао и нападом заузео град.

     Онда је кренуо даље, прешао балканске горе и заузимао град за градом. Грчки писци су писали страшне приче о његовом походу. У Филиполу је заробио 20 000 људи и наредио да их казне смрћу – набију на коље. Страхом и строгоћом је држао у покорности бугаре. Градови, уништени Свјатославом, остали су пусти и разрушени.

Рат са Византијом

     Ипак је замислио поћи на византију и по свом обичају јавио грцима. „Идем на вас!“ Византијска држава се нашла у крајњој опасности. У крају је била глад, са истока су претили арапи, а поред тога у престоноци је настала револуција. Цара Никифора су убили а за цара прогласили његовог убицу Ивана Цимискиа. Он се није осећао моћно на престолу па је морао тражити споразум са Свјатославом.

     Послао је он посланике код кнеза и молио за мир. Али Свјатослав је са висине примио византијско посланство. Изјавио је да неће отићи са ове богате земље осим са великом новчаном накнадом. Нека грци одкупе градове, које су изгубили и плате за заробљенике. А ако неће да плате нека што пре напусте Европу, јер немају ту шта да траже, биће им добро и у Азији.

     Цар је и даље покушавао са преговорима. Тако је писао Свјатославу: „Мислимо, да не треба да згазимо договор, које смо од очева добили нетакнуте, како нам је Бог дао. Зато вам предлажемо, као своје пријатеље, и молимо да напустите крај, који вам не припада. Ако не одете добровољно, ми ћемо вас силом истерати. Мислимо да ти ниси чуо за неуспех твог оца Игора. Он је погазио заклетву уговора, допловио са великом војском, на десетини хиљада чамаца и напао престоноцу а вратио се из похода са десетином чамаца, сам је скривио своју несрећу. И не спомињемо његову несрећну смрт, како је упао у руке непријатељу и како су га везали за два дебла и разтргли на два дела. Ни ти се нећеш вратити у домовину, кад против тебе наступи ромејско оружје, страдаћеш ту са свом војском и ни један чамац се неће вратити кући да однесе вест о несрећној судбини, која те је снашла“.

     Свјатослав је плануо на такве речи и одговорио. „Не видим никакву поребу да цар дође код нас. Нека се не труди да иде у овај крај. Ми ћемо убрзо разапети наше шаторе пред вратима Византије и опколилићемо град као јаким бедемом. А ако он хоће да се бори са нама и изађе усусрет, смело ћемо их примити и делом ћемо показати да ми нисмо неки одрпанци него витезови и са оружјем ћемо докрајчити непријатеља. Није ваљда да нас цар сматра женама, васпитаним у запећку и хоће да нас уплаши бајкама као бебе?“

     Са таквим речима су ишли преговори – обе сране су се разбацивале грдњама као некад хомерови јунаци код Троје.

     Свјатослав је са својим пуковима заузео Тракију и кренуо на Цариград. Код Аркадиополиса је дошло до крвавог боја. Украјинска војска је навалила на грке са великом одлучношћу. Неки војник, високог раста, издвојио се од свог пука и на коњу дојахао до византијског пуковника Варде, ударио га мачем по шлему, скоро га убио. Борба се водила са различитим успехом, мало је једна војска побеђивала, мало друга. Византијци су поделили своју војску на два дела – један пук је уз буку сурми и бубњева заишао украјинцима са леђа и изазвао у војсци панику – војници су почели бежати. Неки старешина, огромног раста, са прекрасним оружјем, трудио се да задржи војску – јахао је међу пуковима и охрабривао војнике. Али дојахао је до њега сам Варда и ударом мача га оборио на земљу – удар је био тако јак да га ни шлен, ни панцир нису ублажили. Ту се Свјатославова војска још више уплашила и разбежала. Грци су причали да је на бојном пољу полегло двадесет хиљада људи. Победили су грци.

Одбрана Преславе

     После те несрећне битке Свјатослав је опет одступио у Бугарску. Оданде је слао пукове на византијску земљу, пљачкао и рушио. Али Цимиски  је у међувремену ушао у договор са бугарима да би заједничким снагама ударили на украјинску војску. Свјатослав се нашао у јако тешком положају, али су опет прорадила његова витешка нарав и храброст његове војске.

     Цимиски је прво напао бугарску престоницу Преславу. Бранио је стари војвода Свенељд, који је још са Игором ишао у походе. Цар је у свануће кренуо на град. Наредио је да трубе у трубе, да ударају у котлове и бубњеве. Настала је бука, оружје је звецкало, коњи рзали, војници се довикивали. Свенељдова војска је стала у редове и у јакој лави, пешке, са борбеним покличем изашла против грка на широку чистину изван града. Грчка коњица је ударила снажно а украјинска војска се заљуљала. Византијци су навалили са копљима и утерали нашу војску у град.

     Цимиски је хтео да заузме град са нападом. Дошле су ратне машине, војска је заузела клинасту формацију и кренула на зидине. Украјинска одбрана је гађала – летела су копља, стреле, камење. Византијци су поставили своје машине близу и отерали браниоце са зидина. Цар је наредио да наслоне мердевине на зидине. Неки младић Теодосије Мезоникт се први попео на зид. За њим су јурнули и остали.

     Украјински браниоци су се сакрили у царски дворац, који је био јако утврђен. Војници су се бранили храбро, повремено су искакали кроз бочна врата и убили до сто педесет грка. Цар је видео да неће заузети украјинце нападом па је наредио је да запале ватру. Разгорела се велика ватра и уништила све наоколо. Седам хиљада браниоца је морало изачи из замка. Византијци су их опколили али се Рус’ храбро бранила. Много их је страдало на месту, али се војвода Свенељд са својим оделењем ипак пробио и побегао код Свјатослава.

Борбе код Доростола

     Последни ћин великог рата се одиграо код Доростола (сад Силистра), код Дунава. То је био стари и јак град, којег је саградио некад још Константин Велики. Свјатослав се ту задржао и под заштитом зидина чекао непријатеља. Рус’ је извукла своје чамце из воде и поставила под зидинама. Дошао је ту и цар са копненом војском а од ушћа Дунава допловила је по води византиска флота, која је имала „ватрене“ бродове, са топовима из којих су пуцали уз помоћ праха. Обе војске су се спремале за коначни обрачун. „Рус’ је сматралавеликом срамотом ако би победили ромеји и одузели јој славу, коју има код суседа, да је нико не може победити. А ромеји су се стидели и бојали да их не надјача пешечки народ, који уопште не уме да јаше – њих, који су увек побеђивали противнике оружјем и храброшћу“, тако говори о супростављању два народа Лав Ђакон, који је описао овај рат.

     Чим су се појавили грчки пукови, Свјатославови војници су им отишли у сусрет и сакрили се у заседи. Кад су се приближила непријатељска предходница, они су напали на њих и неколицину убили. Цар је дојахао на место, видео тела поред пута, одао им почаст и наредио да стигну нападаче. Пешадинци су што брже окружили шуме и јаруге, ухватили те војнике и везане довели пред лице императора. Он је наредио да их исеку мачевима.

     Код града је већ стојала Свјатославова војска, наоружана штитовима и копљима, као зид, Грци су пришли до Руси и почела је борба. Снаге су са обе стране биле исте, надјачавали су те једни те други. Али предвече је цар рекао да затрубе на свим сурмама и послао коњицу у бој. Украјинска војска није издржала притисак и повукла се у град.

     Другог данасу византијци су започели праву обсаду. На високом брду код града поставили су логор, обложили га висиким насипом, насип ојачали штитовима, поставили борбене машине и почали да гранатирају град. Наша војска им је са зидова одговарала стрелама и камењем. Одједном је из града изјахала Свјатославова коњица. Зачудили су се грци јер су варјази увек ишли бој само пешке, чак нису знали ни да се попну у седло. Грци су се одмах на коњима и са копљима бацили против њих а украјинска коњица се одмах вратила у град.

     Наредних дана упорно су се водиле борбе, са променљивим резултатом.  Војске са обе стране су биле опремљене штитовима и панцирима па нису трпеле велике губитке. Победника је решавао случај. У једној борби полегао је војвода Сфенкел, „којег је Рус’ стављала на треће место до Свјатослава“. Он је био дивовског раста, јако храбар и упоран – полегао је пробијен копљем, а успаничена војска је напустила бојно поље.  Другог дана опет је Рус’тријумфовала над грцима. Борба се разпламсала код грчких машина, које је Рус’коначно хтела спалити. Грчки пуковник Иван Куркуа, из царевог рода, који је командовао са машинама, изјахао је против Руси са пробраним оделењем. Али био је припит и дремован, јахао је неопрезно, коњ се спотакао и збацио га из седла. Свјатославови војници су видели коњаниково разкошно одело и лепо оружје, помослили су да је то цар, бацили се на њега и изкомадали га мачевима а главу натакли на копљиште.

     Али опет је дошао несрећни дан за Рус’. Војвода Икмор, који је био први до Свјатослава, са пуком пешадије завукао се далеко међу грке, наскочила је на њега коњица и неки грчки старешина једним јаким ударцем мача одсекао му главу заједно са десном руком. Застењали су од бола варјази, кад су видели смрт свог војводе, почели су одступати. Војници су одлазили у реду, штитове су носили на леђима да би се заштитили од непријатељских копаља. Ипак је пуно војске полегло у овом повлачењу.

     Варјази су ноћу приређивали сахране својим покојницима. „Кад је изашао пун месец, изашли су на равницу и тражили своје мртве. Сложили су их код зидина, разпалили велике ватре и палили тела. По обичају предака убијали су пуно невољника, мушкараца и жена за жртву мртвима...“ Суморни, сурови обичаји.. Далеко од домовине, на обали плавог Дунава потомци варјага приређивали су старинско крваво жртвовање...

Последњи бој

     Тешки неуспеси су болно притисли Свјатослава. Али није упадао у очај него се трудио да надахне своју војску добрим расположењем. Скупио је старешине на савет и питао их за мишљење. Једни су саветовали да по тамној ноћи седну на чамце, прокраду се некако и побегну. Други су саветовали да се договоре са грцима и на тај начин спасу војску – бегство је и тако немогуће, јер на Дунаву са обе стране стражаре ватрени бродови. Свјатослав је тешко уздахнуо и  рекао:

     „Наша војска је увек била славна по томе, што смо без муке побеђивали суседне народе и без проливања крви држали у покорности целе крајеве. Пропашће та слава ако се тако срамно повучемо пред грцима. Од предака смо добили мужевност – присетимо се каква је била непобедива до тих времена наша сила и зато борићемо се снажно за своје спасење. То није наш обичај да као бегунци идемо кући! Ми треба да живимо са победом или да славно полегнемо, како доликује храбрим мужевима!“

     Војска је саслушала кнежев говор и одлучила  не одступати него да још једном удари на грке. „О њима тако причају“, каже грчки писац, „да се они чак и поражени никад не предају непријатељу у руке. Кад виде да не могу да се спасе, сами себи забијају мач у стомак и тако се убијају. То раде зато што верују да ако су у овом животу убијени непријатељем и на другом свету ће служити свом убици. Они се боје таквог робства и сами себе убијају, да неби после смрти служили својим непријатељима“.

     Другог дана предвече Свјатослав је ударио на грчки логор. Борба је била јако енергична. Свјатославова војска је ишла у јакој лави са истуреним копљима, надирала је снажно на грке, гађала је коње стрелама, па су јахачи падали на земљу. Свјатослав је „као ван себе“ наваљивао на непријатеља и охрабривао војнике за борбу. У једном моменту нашао се у опасности. Анема, иста тај, који је убио Икмора, наскочио је на њега и ударио га мачем по грлу али су штит и панцир, исплетен од гвиздених алкица, спасли кнеза. Анему су окружили украјински војници и он је пао мртав на земљу од њихових копаља. Громко је повикала војска и снажно потиснула грке, па су они почели бежати. Цар се трудио свим силама да их задржи, сам је узео копље и кренуо испред својих војника. Одједном је настала јака олуја, захватила Свјатославову војску и напунила им очи прашином. Грци су касније причали да им је то св. Теодор дошао у помоћ. Они су повратили храброст и навалили из све снаге на Рус’ – беспоштедна сеча је трајала до саме вечери, док ноћ није раставила војске. Грци су себи приписивали победу, рекли су да је полегло 16 000 непријатеља на бојном пољу а самих штитова су накупили 20 000. Сам Свјатослав је био рањен, замало да погине. Али далеко су још били грци од праве победе. Рус’ се опет затворила у јаке зидине Доростола.

Помирење

     Обе стране су већ биле уморне од рата и коначно је дошло до мира. Свјатослав је послао изасланике код цара и дао своје услове: он ће напустити Доростол и целу Бугарску и вратиће заробљенике, али грци морају дозвилити Руси да одплови безбедно и да дају војсци жита. Трговачки односи ће остати у добрим односима, како су били и раније.

     Цар је пристао на преговоре. Али летопис каже да су грци хтели надмудрити Свјатослава. Пристали су да му дају поклоне али да им каже број своје војске. Хтели су да сазнају колика је његова снага. Али кнез је схватио њихово лукавство и дао им дупло већи број своје војске.

     Цар је тада позвао своје бојаре на савет и упитао: „Шта да радимо, не можемо их надвладати“. Бојари су саветовали: „Пошаљи му поклоне, да га испробамо, дали воли злато и скупоцене материјале“. Цар је послао разумног мужа са златом и драгоценим тканинама и наредио му: „Пази на његов поглед и његову мисао“. Јавили су Свјатославу да су дошли грци са поклоном и он је заповедио да их доведу код њега. Посланици су ушли, поклонили му се и ставили пред њега злато и скупецене материјале. А он није ни погледао поклоне него је рекао слугама: „Склоните то“. Вратили се посланици код цара и испричали му како је било. Један од бојара је саветовао: „Испробај га још, царе, пошаљи му оружје“. Тако су и урадили, донели су му мач и још неко оружје. Свјатослав је примио оружје, почео га хвалити и дивити му се па је рекао да пренесу поздрав цару од себе. И ово су испричали цару на савету. И рекли су бојари: „Тврд је то човек – злато не цени а узима оружје. Треба се са њим помирити“.

Свјатославова повеља

     24. јула 971. г. две стране су склопиле договор. Повеља, подписана Свјатославом, имала је такав садржај:

     „Ја, Свјатослав, кнез рус’ки, како сам се заклео, тако и овим писањем потврђујем своју заклетву: хоћу да склопим мир и пуно пријатељство са Иваном, великим грчким царем и са богољубивим царевима Василијем и Константином и са свим вашим људима, и тако исто и цела Рус’, која је под мојом влашћу, бојари и остали до краја века (живота). Никада нећу планирати поход на вашу државу и нећу скупљати војску ни друге људе и нећу слати у земље, које су под грчком влашћу, ни на корсунску државу и градове, који су тамо, ни на бугарску државу. А ако неко замисли да наступи на вашу државу, ја ћу иступити против њега и борићу се са њим, како сам се заклео грчким царевима а самном и бојари и цела Рус’. А ако ми не испоштујемо то, што је ту речено, и они, који су под мојом влашћу, нека нас Бог, у којег верујемо, прокуне, Перун и Волос, бог стоке, да постанемо жути као ово злато и да будемо посечени нашим оружјем и да умремо. Све ово сматрајте истином, што сам данас обећао вама и што смо написали на овој повељи и печатима нашим опечатали“.

     Кад је договор подписан, цар је послао жито Свјатославовој војсци, за сваког војника по две мерице. Тих, који су узели жито било је 22 000. На почетку похода Свјатослав је имао 60 000 – више од пола је погинуло у борбама.

     Потом су се два владара лично састали. О овом сусрету пише очевидац Лав Ђакон:

     „По успостављању договора Свјатослав је пожелео да се сретне са царем. Овај се није противио и са позлаћеним оружјем, на коњу дојахао је на обалу Дунава а са њим је било много коњаника са позлаћеним оружјем. А Свјатослав је допловио обичним чамцем, држао је весло и веслао са осталима. Овако је изгледао: средњег раста, не много висок, али и не низак. Обрве је имао густе, нос кратак, обријане браде, на горњој усни густи и дуги бркови, глава сасвим обријана, са једне стране је висио чуперак, што је значило да припада значајном роду, врат здрав, леђа широка и углавном добро грађен. Чинио се некако смркнуто и дивље. На једном уху је висила златна алка, украшена двема перлама са црвеном ђинђувом у средини. Одело је на њему било бело и ничим се није разликовао од осталих осим по чистоћи. Није пуно причао, седећи на клупи у чамцу, са царем, , и одвезао се“.

Свјатославова смрт

     Мир је Свјатославу отворио пут кући. Војска је поседала на чамце и запловила Дунавом до ушћа а одатле Црним морем, устаљеним путем, близу абале, где је пловидба била сигурнија. Тако је украјинска војска допловила до Дњипровог лимана. Али ту је дошла вест да су Дњипрово приобаље заузели печенези.

     Свјатослав је предосећао ову препреку и за време преговора са грцима захтевао да цар нареди печенезима да не узнемиравају војску у повратку. Печенеге су сматрали за савезнике Византије. Грци су обећали удовољити вољи кнеза и цар је наводно послао посланике код печенега по том питању. Али десило се другачије. Или грци нису поступили искрено и нису задржали печенеге, или печенези нису хтели да послушају грке – свеједно, велика печенешка хорда се раширила по Дњипровој низини. Номади су крвожедно чекали долазак војске,надали су се да ће им у руке пасти велики плен.

     Свјатослав је прво допловио чамцима до прагова, али се уверио да хорда чува место, где је требало превлачити чамце обалом. Његова војска је била уморна и није имала снаге да се пробије кроз ову блокаду. Стари, искусни војвода Свенељд је саветовао кнезу да путује у Кијев са невеликом дружином, на коњима преко степе – да се некако кришом  провуче до престонице. Оданде би се могле довести нове снаге. За то време војска са пленом и чамцима требала је да остане на Дњипровој низини. Али Свјатослав није хтео да напусти војску. Превише су несреће и беде проживели његови војници, он није имао срца да их остави у несрећи. Надолазила је већ зима и он је одлучио да зимује на ушћу Дњипра, на Билобережју. Надао се да ће печенези сами отићи или ће доћи помоћ из Кијева.

     Зимовање је било јако тешко. Нестало је хлеба и настала је глад. Војници су већ убијали и јели коње, али и њих је нестајало. Коњска глава је коштала пола гривње, тј. пола фунте сребра.

     На пролеће Свјатослав је кренуо Дњипром али су печенези стрпљиво чекали код Дњипрових прагова. Кнез је морао да иде у пробој. Почела је борба. Украјинска војска је била боље наоружана а печенези су превладавали бројношћу. Свјатослав је као и обично ишао испред својих пукова. Али ту су га печенези окружили јаким обручем и у борби је храбри кнез погинуо. Заједно са кнезом погинуло је много војске, само се део под командом Свенељда пробио у Кијев.

     Погинуо је Свјатослав. Чак ни тело његово није сахрањено. Дивљи поченешки вођа му је одрубио главу а од лобање је направио себи чашу. Наредио ја да на чашу ставе натпис: „Тако ће проћи свако, ко не чува своју земљу а тражи туђу“.

     Овим речима је тадашње становништво осудило походе Свјатослава. Непрекидни ративи су изморили све, а народ је желео сигурности по било коју цену.

     Али Свјатослав је у својим великим плановима имао за циљ добро своје државе. Дали ишао на Волгу, или на Каспијско море, увек је стремио ка једном: да би својој држави отворио широке просторе и да склони са пута њене противнике. Али ти планови су били сувише широки и неоствариви. Кијевска држава још није била тако јака, организована и богата да би могла искористити те путеве, које јој је припремио кнез-завојевач. Кијев чак није имао снаге ни да задржи у рукама освојене земље. Мноштво крви је проливено, кости варјага и словена су се белеле на бојним пољима а директне користи од тога није било. Тим више – сам Кијев се нашао у опасности. Чињеницу, да је кнез био у далеким крајевима, искористили су најближи суседи, номади, заузели су степ и почели нападати на Украјину – охрабрили су се чак да узнемиравају и престоницу.

     Свјатослав без похода и опасних путовања није могао живети. Врила је у њему крв његових предака–завојевача, бацала га у даљину, у безкрајне просторе, далека мора, непознате земље. Пловили су чамци и белела се једра, са борбеним покличем ишли су у борбу варјази оковани у гвожђе, а пред њима неустрашиви кнез-викинг... Али то су били већ задњи моменти варјашких победа, задње време погрома. Наследници Свјатослава су морали да послушају глас домаћег становништва и да пређу на мировну политику, на свакидашњи, сигуран рад.

     Далеки и широки планови Свјатославови нису успели, његова држава није пошла тим путем, на који је он усмеравао. Личност кнеза је остала светла и моћна. Велики ратник, витез без мане, веран војнички друг – то је Свјатослав. „Изгинућемо, а нећемо осрамотити нашу земљу“ – то је гесло, које је он оставио својим наследницима.

Карактеристика првих кнежева

     Са владавином Свјатослава завршава се први период историје кнежевске ере. Неки историчари називају то време варјашким, јер је украјина била под већинским утицајем варјага. То време има несвакидашњи значај у нашој историји, јер су се у њему створили и утврдили темељи живота нашег народа на дуга времена.

     Први и најважнији догађај је био оснивање државе. Зачеци државности су били код разних украјинских племена (нпр. код дулиба у Волињи), але коначно вођство је преузео Кијев, главни град пољана.

     Са доласком варјага границе кијевске државе прошириле су се на целу источну Европу – сезале су од Балзичког до Црног мора и од Нимана и Буга до Волге и Касписког мора.

     Са проширењем државне власти дошло је до уједињења племена у једну целину. У кијевску државу су припадали племена украјинска, белоруска, великоруска, финска, турска. Није било речи о неком националном уједињењу. У једну целину везали су их привредне везе, трговина, систем и закон.

     Државно уређење тог времена манифестовало се као власт вишље варјашке елите над покореним словенима. Варјашке дружине су безрезервно убирале данак од покорених племена и силили их на свакакав посао, а за узврат су давали сигурност од напада степских хорди.

     Варјази су увлачили словене у далеке морске походе, отворили су за Украјину инострана тржишта, увели су наш народ у односе са Азијом и јужном Европом.

     Варјашка ера је доста утицала ратвитку нашег националног карактера. До мирног, самоувереног, али превише консервативног и лагодног словенског каеактера варјази су додали елеменат храбрости, борбености, пословности. Част, слава, верност домовини, ниподаштавање смрти, витештво – те високе моралне особине утврдило је у нашем карактеру бујно варјажко витештво.

     Ера првих кнежева коштала је наш народ много крви, муке и страдања. Али та времена нису била потрошена узалуд, она су нам дала основе државности.